„NEKE STVARI VREME NE LEČI“: Godišnjica smrti legendarnog Dejana Milojevića!

Pre godinu dana, 17. januara 2024, na košarkaškom nebu, prerano se ugasila zvezda Dejana Milojevića, igrača, reprezentativca, trenera, a na prvom mestu, ljudske gromade.

Ostao je večiti osmeh u beskrajnom plavom krugu, ostala je praznina, ostala su sećanja na jedan kratak, a toliko ispunjen život bojama sporta, koji ga je nosio i, uzneo do visina. Puno ljubavi, topline, energije, pozitivizma, sve to pokulja, na prvu loptu u spomen na njega.

U mislima mnogih istinskih zaljubljenika sa ovdašnjih prostora, Deki i dalje „ore“ terene, pa istančanim trenerskim nervom bira napadačke ili odbrambene akcije, ali i pikira neke klince sa mnogo karata… Priča o njemu, protkana je uspomenama na nezaboravne igračke dane, klupsku požrtvovanost i lojanost, sa posebnim poglavljima u Beovuku i Partizanu. Na jednom mestu se zauvek zaljubio u obruče, a na onom drugom bio svoj na svome, u zenitu. Putujemo dalje kroz prošlost, neizostavni deo kraj aut linije – ništa manji dar, naprotiv. Bio je trenerski dečko koji je brzo prevazišao ono „obećava“. Mega godine, mega bljesak do mega NBA lige i asistiranja u Goleden Stejt Voriorsima. Dok se smrt nije prikrala…

„Neke stvari vreme ne leči, a pomisao na 17. januar prošle godine nipošto. Možda to uspeva mlađima, a nama starijima teško. Sve više razmišljam o mom Dekiju, ne izlazi mi iz glave i, stalno postavljam isto pitanje – da li je moglo drugačije, zašto on sa toliko dobrote, poštenja, ljudskosti. Ja ne mogu da ga prebolim,“ drhtavim glasom će Miša Lakić u evociranju uspomena za Sport klub.

Košarkaški otac Milojevića nema odgovore na težak sudbinski zapis, ali priznaje:

Partizan i Dule u srcu

Klub iz Humske nije jedini, niti je Milojević baš tamo najduže igrao. Ali je u dresu Partizana, tri puta za redom proglašavan najboljih igračem, a u dva navrata, najefikasnijim ABA lige. Kao kapiten istih, dva puta je podizao pehar. Nikada nije krio koliko mu je značio Duško Vujošević, toliko da nije želeo da dođe na njegovo mesto pre desetak godina, znajući da je odlazak vezan za nesportske razloge. Najtrofejniji trener crno – belih, na vest o smrti samo je rekao da je otišao najbolji čovek koga je trenirao.

Nekadašnji klub, u nedelju 19. januara (19.00. Arena), na poseban način će podsetiti na legendu. Svi prvotimci će izaći u dresovima sa prezimenom Milojević za meč 17. kola protiv Spartaka, uz centralni krug posvećen ljubimcu grobara i besplatan ulaz za nivo 400.

„Porodica me je zvala na otkrivanje njegovog murala u Padinskoj skeli, tamo gde je odrastao, odakle je dolazio kod mene na treninge sa Beovukom na Tašmajdanu. Mislio sam da ću sa neke distance od ispraćaja na večiti počinak, sve malo drugačije podneti, ali…Ne da emocije nisu splasnule, nego mi je bilo toliko teško da mi se činilo da ću pući. Pokušao sam da se malo sklonim u stranu, ali nije vredelo.“

Ni tolike decenije, ni toliko klinaca „vukova“, koji su odrastali i radili pod nadzorom Lakića, ne mogu da skrajnu sećanje na nekog ko je bio posebna ličnost, pojava, karakter, na stranu od sportskog potencijala i velike karijere.

PROČITAJTE VIŠE:

„Zvali su me iz ekipe koja radi dokumentarac o Miloju. Da kažem koju, ispričam nešto što se manje zna…Pristao sam uz jedan, jedini uslov, mogu da pričam o Dejanu kao osobi, ne igraču. To je neuporedivo vrednije da se zabeleži. Posebno za one koji su ga voleli, ma obožavali kao košarkaša, a nisu znali onu ljudsku stranu. On je imao u sebi nešto mnogo veće od svega onog što je znao da izvede na terenu, ili kasnije prenese kao trener. A takav se retko rađa.“

Nije sagovornik Sport kluba jedini koji apostrofira „ono nešto“ što se ne meri brojem finti, skokova, blokada ili procentom šuta. Na vest o odlasku Dejana Milojevića, nije bilo člana velike košarkaše porodice u zemlji i inostranstvu, koji nisu identično odreagovali. Od reči Stiva Kera, šefa struke „ratnika“ kome je bio pomoćnik („on je radost i svetlost“) preko saigrača i članova uprave srpskih klubova gde je „pleo“ karijeru (Todorić Partizan „čovek sa velikim č, pa sve ostalo košarkaški“).

„Ne vezujem se za roditelje polaznika u Beovuku, ređe i za decu od kojih neki više ili manje naprave pod obručima. Ali, neki put, hteo to ili ne, uspostavim neku specifičnu relaciju. Ja ne umem da vam objasnim zašto i kako, ali on me je privukao za ceo život. Možda je to neka energija, ali najviše ljudskost, sve uvezano, ali ne možete da okrenete glavu i da se samo držite košarke, ma kakvi.“

On je sva vrata otvarao i otvara

„Ljudi generalno nemaju puno prijatelja, ili prijateljstvo mešaju sa formom poznanika. E, pa Deki je baš imao ono prvo, a i to je retko i dovoljno govori za sebe. Bio je tako otvoren, neposredan, neverovatna dobrica. Želim da napravim kadetski turnir, koji bi postao tradicionalan, njemu u čast, sa učesnicima – klubovima gde je igrao. Znači, Beovuk, FMP, Budućnost, Partizan, Pamesa Valensija i Galatasaraj. Koga god sam nazvao, kako bi čuli „Milojević“, ni sekunde više nisu razmišljali, samo pozitivan odgovor. On je jednostavno plenio. Ako sam se nekom ovde obratio za pomoć oko pomenutog turnira, opet, sva su se vrata otvarala.“

Miša Lakić nije mekan tip, bez dlake na jeziku, pa neka košta koliko košta. Ali, Milojević ga je davno razoružao za sva vremena…

„O meni svašta pričaju, najviše oni koji veze nemaju sa mojim Beovukom. Ne dotiče me odnosno pogodilo bi me da to čini neko ko mi je na srcu. Znam šta dajem deci jer je najvažnije da postanu ljudi, a igrači, otom, potom. Da jednog dana budu kao moj Deki.“

U jednom životu ima svašta, pa i u onom koji nije potrajao ni punih 47 leta.

„Bio sam mu neka vrsta „savetodavca“, ali ne da prihvata zdravo za gotovo šta mu kažem, već samo da razmisli na razne teme. I, dešavalo se da kaže:“Ja bih to drugačije“, a ponekad je bio tvrdoglav. Međutim, za sve svoje ključne odluke je bio u pravu, ja sam umeo da promašim, ne i on. Od odlaska u Partizan do reprezentacije. Mnogo sam ponosan na njega, ali me mnogo boli, ne može da prođe.“