Život je čudo! To je prvo što Vam padne na pamet kada čujete životnu priču Mike i Branke Epps (devojačko Kovačević), Afroamerikanca i Srpkinje, Vojvođanke, koje je pre 20 i kusur godina u San Francisku, Kalifornija, spojila muzika, ali i nešto puno više…
Čudo, koje je počelo tako što je Mika, u to vreme mladi operski pevač, u komšijskoj garaži kupio ploču sa snimkom pravoslavne liturgije, poželeo da je otpeva u crkvenom horu, zatim i da postane pravoslavac, a onda se pojavila Branka…jer svaki hor i svaki operski pevač mora da ima i svog dirigenta.
Tako je to počelo…Danas njih dvoje žive u predgrađu Čikaga sa svoja dva sina, Aleksandrom (16) i Nikolom (19). Ono što se desilo u međuvremenu, divnu ljubavnu priču sa srećnim krajem, pristali su da ispričaju za Serbian Times. Počinje je Mika…
-Sve je počelo slučajno, mada ništa nije slučajno…Imali smo zajedničku prijateljicu u San Francisku, koja je živela u mojoj zgradi. Branka je došla da je poseti, a ja sam upravo krenuo na moj operski nastup, obučen u toksido. Samo sam svratio da kažem „zdravo“ i video je, čuo da je dirigent…
„Toksido je odradio svoje“, dobacuje Branka. (smeju se oboje)
-Kažem da ništa nije slučajno jer sam nekoliko godina pre toga, studirajući u Arizoni, slučajno naleteo na neki garage sale, ljudi su prodavali stvari iz kuće i među njima je bila puna kutija ploča, među njima i neke pravoslavne liturgije. Kupio sam te ploče i posle prvog slušanja zaljubio sam se u tu muziku. Pođeleo sam da pevam te liturgije, ali nisam imao gde. To je bilo godinama pre nego što ćemo se nas dvoje sresti. E, tu se već vraćamo u San Francisko…
-Branka je tada dirigovala horom u srpskoj crkvi Svetog Jovana u San Francisku, a ja sam i dalje tako želeo da pevam liturgiju, pa sam rekao mojoj komšinici, zajedničkoj prijateljici, da nagovesti Branki da sam zainteresovan i da bih voleo da pevam, priseća se Mika, a nadovezuje se Branka:
-Moja prijateljica je tada radila sa mnom u crkvi i kada sam došla u kancelariju da je pitam da li Mika može da peva sa nama, ona mi je rekla: „Hej, pa on je zvao juče, i pitao za tebe“.
I tako je te 2000.godine Mika došao da peva u srpsku crkvu.
-Pevao sam, a nas dvoje smo bivali sve bliskiji, družili smo se, ali se nismo zabavljali. Ja sam u nekom trenutku odlučio da preselim u Njujork, jer sam smatrao da je to bolje za moju karijeru. Posle godinu dana vratio sam se u San Francisko na neku audiciju…i tu je sve počelo. Posle toga se desio Septembar 11-ti i ja sam odlučio da se ne vraćam u Njujork. Ostao sam tu. Ostalo je istorija…
Brankina istorija kreće iz Beograda, gde je, kako kaže, rođena „slučajno“, zbog oca koji je tamo dobio prekomandu i službovao kao oficir JNA.
-Inače je cela familija iz Vojvodine, ali smo se u životu, zbog očevog posla, naputovali i naživeli po celoj Jugoslaviji. Na kraju smo se skrasili tamo odakle smo poreklom i ja sam završila Muzičku akademiju u Novom Sadu, nakon čega 1993., usred rata, dobijam poziv da dođem u Ameriku, u San Francisko, da vodim crkveni hor, vraća ona film unazad.
Miku provociramo pitanjem da li je za njegovo srpstvo i pravoslavlje zaslužnija Branka ili muzika.
-Jedno je vodilo ka drugom. Pevajući pravoslavnu liturgiju ja sam zaista osećao ono što pevam, po prvi put u mom životu tako iskreno, jako. Prevodio sam tekstove da bih ušao dublje u temu, bio oduševljen Mokranjcem i njegovom liturgijom. Slušao sam pre toga Čajkovskog, Rahmanjinova, ali niko nije bio kao Mokranjac. Na posletku sam odlučio da postanem pravoslavac i da pevam te liturgije tako da ih ceo svet čuje. Krstio sam se u srpskoj pravoslavnoj crkvi. Posle smo se venčali u pravoslavnoj crkvi, kao dva pravoslavca, a čin je obavio sveštenik, otac Marko Matić.
Retke su prilike da ljudi promene veru svojom voljom, iz ljubavi, bez pritiska. Mikin slučaj je još zanimljiviji i izuzetniji jer je odrastao kao sin sveštenika druge hrišćanske crkve…
-Ja sam sin baptističkog sveštenika i ceo život sam imao duboko razumevanje za religiju i duhovne stvari. Ali kada sam čuo te pesme i kročio u pravoslavnu crkvu nekako se sve promenilo i ja sam dobio što mi je nedostajalo da mogu da ispovedam Boga u sebi drugima. I to je bila tako važna stvar za mene. Mojim roditeljima nije bilo svejedno, morao sam da objasnim mojoj pokojnoj majci neke stvari…Rekao sam joj: „Majko, ovo je najlepša stvar koju sam ikada iskusio“…i ona je poštovala moj izbor. Došla je na naše venčanje, bila je sretna i mislim da je osećala ono što ja osećam. Svi mi dolazimo do Boga putem koji sami nađemo. Ja jesam već bio vernik, ali sam osetio da je pravoslavlje prava stvar za mene. Na venčanje su došli i drugi članovi moje porodice, i svi su bili oduševljeni pravoslavnim venčanjem, koje je posebno, transformiše čoveka, kaže Mika, koji dodaje da nije dobio novo ime na krštenju jer je njegovo (Micah) biblijsko, pa nije bilo potrebe da ga menja.
Branka ima svoju verziju priče o njihovoj ljubavi, koju su ovekovečili pred Bogom…
-Kad se Mika pojavio da peva pravoslavnu liturgiju bila sam srećna da neko sa takvim glasom dođe da peva sa nama. Mislila sam: On, pevač takvog kalibra, da peva sa nama, pa to je nemoguće! Bio je skroman i uviđavan, svi u crkvi su ga odmah zavoleli. Umetnost je bila na prvom mestu, a emocije su proradile kasnije…
-Zato i verujem da je to prava veza, koju je Bog napravio. Sarađivali smo na toj muzici, nas dvoje smo bili tu, a Bog je bio u sredini. Spojilo nas je pravoslavlje, ističe Mika, koji ne voli da se hvali, ali je u vreme kada je upoznao Branku bio talentovani operski pevač u koga su se polagale velike nade.
-Išao sam na turneje kao solista u Nemačku, Slovačku, Mađarsku, Meksiko…ali onda se desio život, ljubav, brak, deca, tako da sam malo usporio. I ne žalim, sve se desilo što treba da se desi.
Danas Mika Srbe doživljava kao svoj narod, ali da bi upoznao njihovu pravu prirodu ističe da je morao da ode u Srbiju…
-Pevajući u srpskom horu dve-tri godine naučio sam neke stvari o Srbima ali prava lekcija je došla kada smo se venčali i kada sam prvi put otišao u Srbiju i upoznao narod koji tamo živi. Otkrio sam da je to divna zemlja u kojoj žive opušteni ljudi. Naučio sam puno o srpskoj istoriji, o onome što određuje srpsko biće, i dalje učim, nas dvoje svaki dan razgovaramo o raznim stvarima. O Drugom svetskom ratu, Halijard misiji, koja povezuje srpski i američki narod…
Mika je veoma ponosan na to što mu oba sina nose srpska imena, Aleksandar i Nikola…
-Ja sam tražio od Branke da im damo srpska imena, tako da nikada ne zaborave zemlju njihove majke. Meni je važno da su moji sinovi Srbi, da su svesni i jedne i druge strane svojih gena, crnačkih, Afroameričkih, ali i srpskih. Dok mi ovo pričamo Nikola je u poseti Srbiji…
GOVORE MATERNJI, SRPSKI JEZIK: Aleksandar i Nikola Epps
-Njih dvojica govore srpski, što je vrlo važno, jer šta je čovek bez svog maternjeg jezika. Osećam se dobro zbog toga jer je to promenilo njihov život ovde, pružilo im priliku da gledaju život iz druge perspektive, da nemaju samo afroamerički način mišljenja i pogleda na svet, nego i srpsku percepciju. Kada staviš to dvoje zajedno, dobiješ veličanstvenu istoriju borbe za slobodu, koja je zajednička srpskom i afroameričkom narodu. Mi smo zapravo braća od različitih majki (smeh).
VOLE DA OBILAZE SRBIJU: Porodica Epps ispred Hrama Svetog Save
Mika i Branka već dugi niz godina žive u blizini Čikaga, gde su preselili kada je cena života u San Francisku postala nepodnošljivo visoka i kada je ona dobila ponudu za posao u Čikagu.
– Pozvali su me iz North Western bolnice da radim kao IT i krenuli smo. Mika se ovde sa pevanja više preorjentisao na poreske izveštaje, koje je počeo da radi još u Kalifoniji. Čovek se prilagođava okolnostima, ovo je Amerika, tako stvari idu, konstatuje Branka Epps.
U međuvremenu su postali poznati u ovdašnjoj srpskoj zajednici, koja ih je zavolela, a srpski zet Mika imao je priliku i da se glumački i pevački dokaže u pozorišnoj predstavi na srpskom jeziku „Misija Halijard“ koja je premijerno izvedena u januaru ove godine, a koja završava upravo pesmom koju on izvodi…
-Privuklo me zato što je to priča koja povezuje srpski i američki narod. Američki oficir koga ja glumim je išao da se bori u jednu zemlju o kojoj ništa nije znao i tamo je stekao prijatelje, saborce, ljude koji su se žrtvovali i rizikovali sve da bi sačuvali njihove živote i vratili ih kućama, u Ameriku. Kad su me pozvali nisam razmišljao i odmah sam prihvatio da glumim tu ulogu. Uživao sam, bilo je to sjajno iskustvo.
-I naravno, nije mi bilo teško da na kraju predstave otpevam pesmu na srpskom, jer ih ja pevam stalno. Obožavam Cuneta Gojkovića, Zvonka Bogdana…Cune mi je posebno drag, stalno slušam njegove snimke. Zvonko je moj prvi izbor kada je neko slavlje i kada treba podići atmosferu, kaže ponosno Mika Epps.
A ponos ga obuzme i u drugim prilikama kada se Srbi i Srbija pominju u pozitivnom svetlu…
-Osećam se sjajno kada Novak Đoković osvoji neki turnir, baš kao da sam Srbin, kao da sam ga ja osvojio. Ili kad Jokić osvoji titulu u NBA. Za mene je to velika stvar. Kad ljudi iz tako male zemlje, moje zemlje, prave tako velike uspehe. Vidim da su Srbi veoma ponosni na njih i da ih to inspiriše, jer oni kažu: „Ako oni mogu to da naprave, mogu i ja“. To im je motiv da napreduju, bez obzira na okolnosti koje nisu uvek lake, pogotovo kada dođeš u Ameriku, bez igde ikoga.
Pitamo ga šta još voli a vezano je za Srbiju, a on će kao iz topa:
-Rakiju, naravno! (smeh). Omiljeno jelo mi je sarma. Što se tiče omiljenih mesta u Srbiji, teško je odlučiti, bio sam svukuda. Volim Novi Sad, predivan je. Beograd ima svoje lepote, ali meni ipak najviše prijaju ta sela pored Dunava, gde možeš da sediš i posmatraš reku kako teče. Taj mir koji osetiš. Jedno takvo mesto je Surduk, magično! Poslednji put kada smo bili obišli smo Kladovo, Negotin, Mokranjčevu rodnu kuću, bilo je sjajno. Ja zapravo ne želim da i idem u posete Srbiji, ja bih hteo da živim u Srbiji!
Kaže Mika da još nije odlučio gde će se skrasiti kada ode u penziju, ali to će sigurno biti „neko mesto gde su vinogradi, brdašca, blizu reke“…
Možda Fruška gora, to je jedno od mojih omiljenih mesta, sa prekrasnim manastirima, dodaje.
A Branku za kraj pitamo: Je li život čudo?
-Da, kako da nije. Nikad ovo nisam sanjala, ali ispalo je kao u snovima. Mada, to je jedan život kao i svi drugi. Radimo, mučimo se, volimo, radujemo jedni drugima, svega ima. Možda je interesantnije kako drugima to izgleda sa strane. Nama je divno, završava ona ovu priču.
Priču o ljubavi, veri i muzici koja nama zvuči kao najlepša opera. Ili liturgija. Prosudite sami.
Tekst: Antonije Kovačević Foto: Antonije Kovačević/Privatna arhiva
PROČITAJTE VIŠE:
POBUNA U STEJT DEPARTMENTU: Optužili Bajdena za “prećutnu podršku ratnim zločinima Izraela protiv civila u Gazi”!
SRPSKI DOKTOR IZ ČIKAGA ZA GINISA: Prešao milion milja u kamionu, vozio Tomu i Silvanu, a danas njegovi patenti vrede milione! (VIDEO)
ČIKAGO SLAVI SRPSKOG DOKTORA! Dr Tomić na čelu tima koji je prvi na svetu izvršio transplantaciju oba plućna krila sa implantima (VIDEO)