U proleće 1942. godine ubijeno je oko 6.320 Jevreja (uglavnom žena i dece) gušenjem od izduvnih gasova u kamionu tokom vožnje od nemačkog logora na Sajmištu do sela Jajinci, gde su bacani u masovne grobnice…
Ovo je priča o tom zločinu, posle koga će šef nemačkih bezbednosnih snaga u Srbiji pukovnik dr Emanuel Šefer izjaviti: “Beograd je jedini veliki evropski grad koji se oslobodio Jevreja”, a šef Upravnog štaba u Srbiji SS general-potpukovnik dr Harald Turner izvestiće komandanta Vermahta za Jugoistok Aleksandera Lera da je “Srbija jedina zemlja u kojoj je jevrejsko pitanje i cigansko pitanje rešeno”.
Ponedeljak je, 8. decembar 1941. Ispred prizemne dvorišne zgrade s brojem 21 u beogradskoj ulici Džordža Vašingtona, već oko osam izjutra formiran je red žena, dece i starih, koji se pored nekoliko kuća i dalje duž ograde Botaničke bašte proteže sve do Takovske ulice. Bili su to beogradski Jevreji koji su se, po pozivu nemačkih okupacionih vlasti, morali prijaviti u dvorištu nemačke Specijalne policije za Jevreje (nem. udenreferat).
Zapravo, bili su to preostali beogradski Jevreji, jer je većina muške jevrejske populacije već bila ubijena u okviru mera odmazde (nem. Geiselmordpolitik) koje je sproveo Vermaht kao odgovor na pokret otpora i sve veći otpor domaćeg stanovništva prema okupacionim vlastima, ali i kao deo nacističke politike sistematskog uništenja Jevreja, kasnije nazvanog Holokaust.
Holokaust je u Srbiji počeo 16. aprila 1941. godine, dan pošto su nemačke okupacione trupe ušle u Beograd. Tog nedeljnog popodneva, na Uskrs po gregorijanskom kalendaru potpukovnik Vilhelm Fuks, šef Specijalne jedinice nemačkih bezbednosnih snaga, naredio je pod pretnjom streljanja registraciju beogradskih Jevreja.
Nekoliko dana kasnije pukovnik Ernst Moric fon Kajzenberg, oblasni komandant, izdao je dekret kojim je ograničio slobodu njihovog kretanja, da bi već 29. aprila SS grupenfirer (SS general-potpukovnik) dr Harald Turner, državni savetnik, šef Upravnog štaba u Srbiji (upravo pristigao iz Pariza sa iste dužnosti), Fuksove i Kajzenbergove mere proširio na Jevreje širom Srbije. Za Jevreje je propisao i nošenje žutih traka oko ruke, uveo im prinudni rad i policijski čas, ograničio snabdevanje hranom, zabranio pristup javnim objektima i korišćenje javnog prevoza.
Prvo masovno interniranje Jevreja u Srbiji zbilo se 20. jula 1941. u Šapcu. U šest drvenih baraka (45 · 10 m), na samoj obali Save, Nemci su zatvorili 1.107 Jevreja. U četiri barake smetili su pripadnike Mojsijeve vere izbegle iz Srednje Evrope, koji su godinu dana ranije, bežeći od nacističkog pogroma, našli privremeno utočište u Šapcu, a u ostale dve barake – domaće Jevreje, odvojivši odrasle muškarce od žena i dece.
“Izgubila je putem troje dece. Najmlađe, koje je rođeno u Šapcu, smrzlo joj se na grudima. Majke su od bola za svojom decom gubile pamet. Pustim smrznutim putem razlegao se jauk. U bolu su čupale kosu, grebale lice, tukle se rukama u prsa”, zabeleženo je sećanje Šapčanke Mare Jovanović.
Od popodne 14. avgusta do jutra sledećeg dana pohapšeni su svi banatski Jevreji (oko 3.300 osoba), a 22. avgusta počelo je masovno hapšenje i beogradskih Jevreja (uglavnom radno sposobnih muškaraca starijih od 14 godina). Svi će oni biti zatočeni u dva beogradska logora – Banjičkom (osnovanom 5. jula) i upravo formiranom logoru u tzv. Topovskim šupama (do rata “Kasarna kraljevića Andreja”) u današnjoj Tabanovačkoj ulici broj 1 na Voždovcu.
Rešavajući “jevrejsko pitanje”, Nemci su u selu Zasavica na samoj obali Save 12. i 13. oktobra streljali 1.057 Jevreja iz šabačkog logora, da bi do decembra 1941. godine likvidirali i sve zatočenike iz Topovskih šupa, njih oko 5.000, odvodeći ih u grupama na streljanje na putu Pančevo–Jabuka, i u mesta Trostruki Surduk kod Surčina, Kovin u Južnom Banatu, Jajinci kod Beograda.
Ako se ovim zločinima dodaju i likvidacije u Banjičkom logoru i u logoru na Crvenom krstu u Nišu, kao i pojedinačna streljanja i streljanja manjih grupa uglavnom u Banatu, do decembra prve godine rata u Srbiji su likvidirani gotovo svi jevrejski muškarci. U periodu rastućeg opštenarodnog ustanka ubrzanom pogubljenju doprinela je i naredba glavnokomandujućeg nemačke vojske u Srbiji generala Franca Bemea od 10. oktobra, nezabeležena po svojoj svireposti, da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100 talaca, a za svakog ranjenog 50. U svojoj prepisci s Berlinom dr Turner je istakao da je sprovođenje Bemeovih mera odmazde bio “neprijatan posao”, ali i da se “jevrejsko pitanje, samo po sebi, rešavalo na ovaj način”.
Nelogičnost politike streljanja jevrejskih talaca, budući da je odmazda trebalo da ide “na račun Srba” koji su činili okosnicu pobune, Turner opravdava praktičnim razlozima: “Oni [Jevreji] su ti koje već imamo u logoru. Sem toga, oni su takođe građani Srbije i moraju da nestanu.”
Ali, “konačno rešenje” podrazumevalo je i likvidaciju preostalih Jevreja – žena, dece i starih. S obzirom na to da je propala prvobitna namera nacista da se “jevrejsko pitanje” u Srbiji reši deportacijom zatočenih na Istok (u Poljskoj još nisu bili osnovani koncentracioni logori, a u Rumuniji nisu hteli da ih prime), prvih dana decembra naređeno je beogradskim žandarmima da raznesu pozive preostalim Jevrejima da se jave nemačkoj Specijalnoj policiji za Jevreje i da sa sobom ponesu samo lične stvari i hranu za tri dana. Tako su, od 8. do 13. decembra, ostali Beograđani u centru grada gledali duge kolone jevrejskih žena, dece i starih kako satima strpljivo stoje po hladnom i vetrovitom vremenu da bi se odazvali pozivu, kako bi nakon evidentiranja i predaje ključeva svojih stanova i kuća, zaprežnim kolima i otvorenim kamionima bili transportovani u novootvoreni logor smešten u napuštene paviljone Beogradskog sajmišta. Kako se logor nalazio na levoj obali Save, na teritoriji koja je posle kapitulacije i podele Kraljevine Jugoslavije pripala novoosnovanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH), odnosno opštini Zemun, Nemci su logor nazvali Judenlager Semlin (hrvatska vlada je dozvolila uređenje logora pod uslovom da snabdevanje dolazi iz Srbije i da logor čuvaju nemačke snage).
“… ovde sada ima 2.000 žena i dece, skoro 100 odojčadi za koje ne može ni mleko da se kuva jer nema ogreva, a prema visini paviljona i jačini košave, možeš već da izračunaš stupanj toplote […] imamo klozet udaljen pola kilometra i to za petnaest osoba najedanput”, piše drugog dana zatočeništva u prokrijumčarenom pismu svojoj školskoj drugarici devetnaestogodišnja Hilda Dajč.
Četiri dana kasnije, u sledećem pismu, ona dodaje: “Možeš da zamisliš larmu koju čini više od 5.000 ljudi, zatvorenih u jednu odaju, danju ne čuješ ni sopstvene reči, noću imaš besplatan orkestar plača dece, hrkanja, kašljanja i ostalih tonova […] Uzeli su nam sav novac i nakit sem 100 dinara po glavi. Jedino u čemu ne štede je elektrika koja gori i noću.”
Pisma Hilde Dajč, do rata studentkinje arhitekture Beogradskog univerziteta, a od početka okupacije volonterke Jevrejske bolnice, pokazuje nam Vojislava Radovanović, direktorka Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, u kome se ona brižljivo čuvaju.
Dr Čedomila Marinković, glavni istraživač i konsultant pri kreiranju projekta edukativnih materijala, nadovezuje se i kaže: “U okviru projekta ‘Eskalacija u Holokaust’ Istorijski arhiv Beograda u januaru 2017. godine postavio je bazu podataka beogradskih žrtava logora na Sajmištu (www.arhiv-beograda.org/holokaust/sajmiste), a organizacija Terraforming je osmislila edukativni materijal namenjen starijim osnovcima i srednjoškolcima. Kroz niz grafičkih novela rekonstruiše se život tri dečaka, žrtava logora na Sajmištu u periodu pre rata i tokom njega.
U rano proleće 1942. godine okupatorske vlasti u Beogradu započele su završni čin rešavanja jevrejskog pitanja. Praktična podrška stigla im je iz Berlina. Iz Glavne uprave bezbednosti Rajha, kojom je rukovodio Rajnhard Hajdrih, u Beograd je upućen tzv. gasni kamion marke Zaurer, čiji je auspuh bio tako prepravljen da je mogao otrovne izduvne gasove iz motora preusmeriti u hermetički zatvoren tovarni deo kamiona. Vožnja u trajanju od 15 minuta bila je dovoljna da ubije 100 ljudi zaključanih u dušegupki – kako je kasnije nazvano to vozilo.
Kamion su polovinom marta dovezli u Beograd Vilhelm Gec i Ervin Majer, dva SS podoficira, koji će njime i upravljati naredna dva meseca. Prve žrtve gasnog kamiona bili su pacijenti i osoblje Jevrejske bolnice koja se nalazila na Dorćolu, na uglu ulica Maršala Pisudskog (danas: Tadeuša Košćuška) i Visokog Stevana (Jevrejima je bilo zabranjeno da se leče u ostalim bolnicama, pa su morali da osnuju svoju, da je sami opreme i snabdevaju).
Kada je 19. marta Gecov i Majerov kamion prvi put uz nju pristao, u bolnici je bilo više od 500 bolesnika i oko 200 jevrejskih lekara s osobljem, koji su sa svojim porodicama dan ranije pohapšeni i dovezeni u zgradu. Posle 22. ili 23. marta bolnica je ostala prazna, dok su žrtve gasnog kamiona pokopane na stratištu u Jajincima.
Za to vreme, na drugoj obali Save, zatočenim Jevrejima je preneto saopštenje SS potporučnika Herberta Andorfera, komandanta logora, da će Sajmište postepeno isprazniti jer će dovesti komuniste, a da će njih, Jevreje, transportovati na Istok u radne logore, najverovatnije u Poljsku ili Rumuniju. U želji da što pre napuste Sajmište, kako bi prvenstveno sačuvale svoju decu u životu, mnoge Jevrejke su se odazvale pozivu komandanta logora da se dobrovoljno jave za transport. “O kakvom se transportu radilo, one nikad nikom nisu mogle ispričati, ali se na osnovu svedočenja nekoliko preživelih logoraša sa Sajmišta i izjava počinilaca prilikom suđenja, u glavnim crtama može nesumnjivo rekonstrisati učinjeno”, govori nam istoričar Milan Koljanin iz Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, pouzdani istraživač Holokausta.
“Svakog dana, sem nedelje, Gec i Majer parkirali bi svoj sivi zaurer pred ulazom u logor”, nastavlja Koljanin, “čekajući da Jevreji budu ukrcani, jedan od njih bi često ulazio u logor i delio deci bombone, ne bi li se taj posao lakše obavio. Istovremeno, jedan manji običan kamion ulazio je u logor da pokupi stvari žrtava. Po utovaru kamioni bi se uputili ka pontonskom mostu na Savi, da bi na srpsku stranu prešli u pratnji putničkog automobila u kome su sedeli komandant logora Andorfer i njegov zamenik Edgar Enge (pored izvršenja, zadatak im je bio i da obezbede tajnost operacije). Odmah po prelasku mosta manji kamion bi se odvojio, a stotinak metara dalje, u današnjoj ulici Branka Krsmanovića, Gec (ili Majer) dušegupku bi zaustavio. Tada bi jedan od njih izašao iz kamiona i usmerio izduvnu cev auspuha u tovarni deo. Od tog trenutka, u toku vožnje kroz Beograd i dalje putem do Jajinaca, od izduvnih gasova motora ugušili bi se svi zatvoreni logoraši, njih 80 do 100.”
Na vojnom strelištu u selu Jajinci u blizini Avale grupa zatočenika iz logora na Banjici već je bila iskopala veliku raku za ugušene Jevreje. Istovar iz gasnog kamiona i ukop žrtava, uz obezbeđenje Nemaca, vršila je druga grupa zarobljenih Srba, čiji je rad nadgledao Andorfer sa zamenikom Engeom. I tako, svakodnevno, sem nedelje, ponekad i dva puta dnevno, sve do 10. maja 1942, do kada je u dušegupki ubijeno oko 6.320 Jevreja, od čega više od 1.200 dece (prema Izveštaju od 6. februara 1942. godine, koji je komandant Andorfer uputio Opštini grada Beograda, u logoru se nalazilo 1.136 dece mlađe od 16 godine, te 76 odojčadi). Datum smrti Hilde Dajč nije utvrđen.
Nakon što su i poslednji Jevreji ubijeni u gasnom kamionu, logor na Sajmištu menja namenu i postaje Prihvatni logor Zemun (nem. Anhaltelager Semlin) za pretežno srpske taoce, političke zatvorenike i zarobljene partizane (najviše sa teritorije NDH), koji će do 1944. godine biti upućivani na prinudni rad, uglavnom u Norvešku i Nemačku.
Prema istraživanju Milana Koljanina, ukupno su kroz ovaj logor, od maja 1942. do jula 1944. godine, prošla 31.972 zatočenika, od kojih je najmanje njih 10.636 stradalo u logoru zbog bolesti, iscrpljenosti usled teškog rada i gladi, streljanja u cilju odmazde ili od premlaćivanja do smrti. Zatočenici Anhaltelagera nisu bili žrtve sistematskog uništavanja (isplanirane akcije u cilju potpunog istrebljenja jednog naroda, kao što je to bio Judenlager Semlin). Naravno, isticanje specifičnosti Jevrejskog logora ni na koji način ne umanjuje patnje i stradanje logoraša Prihvatnog logora Zemun, već je samo u funkciji teme osnovnog teksta – “konačnog rešenja jevrejskog pitanja”.
Potporučnik Herbert Andorfer, komandant logora od kraja decembra 1941. do kraja aprila 1942. godine, Austrijanac rođen u Lincu 1911. godine, pre Drugog svetskog rata hotelijer, osuđen je 1968. godine na sudu u Dortmundu na dve i po godine zatvora. Umro je na slobodi krajem 2007. ili početkom 2008. godine.
Za podoficira Edgara Engea, komandanta logora na Sajmištu pre Andorfera i kasnije njegovog zamenika, rođenog 1905. godine u nemačkoj pokrajini Tiringiji i odraslog u Lajpcigu, pre rata trgovca i turističkog vodiča, državni tužilac Savezne Republike Nemačke tražio je četiri i po godine robije. Sud u Štutgartu ga je za pomoć u ubijanju proglasio krivim (dokazano da je prisustvovao bar jednom streljanju Jevreja), ali “ipak se odustaje od kazne” (citirano iz presude pročitane 5. avgusta 1968).
Šef nemačkih bezbednosnih snaga u Srbiji pukovnik dr Emanuel Šefer, rođen 1900. godine u Ribniku (u današnjoj Poljskoj, uz granicu sa Češkom), pre rata službenik bezbednosti, od 1925. godine doktor prava, osuđen je 1953. godine na sudu u Kelnu na šest i po godina zatvora, uprkos tome što je Jugoslavija dostavila dokaze o njegovoj direktnoj odgovornosti za smrt 6.300 žena i dece Jevreja u gasnom kamionu. Umro je na slobodi 1974. godine.
Vozači gasnog kamiona SS podoficiri Vilhelm Gec i Ervin Majer po obavljenom zadatku, zajedno s vozilom, vraćeni su u Berlin. Posle Drugog svetskog rata nisu pronađeni, niti im je ikada suđeno.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: National Geographic
Foto: Wikimedia Creative Commons
