Željko Bebek sinoć je sa svojim pratećim bendom održao koncert u Čikagu, a u poznatom klubu “Joe`s Live” okupilo se nekoliko generacija njegovih a ujedno i fanova “Bijelog dugmeta”, najvećeg jugoslovenskog benda svih vremena, čiji je zlatni period obeležio svojim glasom.

Zajedno sa glavnom zvezdom na sceni se, sa gitarom i dugom kosom, pojavio i njegov sin Zvonimir, koji je pokazao da iver ne pada daleko od klade i da Bebek (78) ima kome da preda štafetu kada jednog dana odluči da okači mikrofon o klin… A kada će doći taj dan?

Sudeći po onome kako je sinoć zvučao na sceni, po govoru tela i zaraznoj energiji, reklo bi se da ćemo ga još dugo i gledati i slušati. Na radost svih onih koji misle da rokenrol nije tek puko tamburanje gitara, već smisao i stil života.

I svaki novi koncert ovog rok velikana biće dragoceno arhivsko štivo za buduće generacije muzičara, a možda i za medicinske stručnjake, koji bi iz njegovih nastupa, recimo, mogli da izvuku ubedljivu tezu na temu: “Kako na ljudsko zdravlje, očuvanje i regeneraciju vitalnih funkcija utiče kada čovek ceo život radi ono što voli i tome je do daske posvećen”.

Ovaj od sinoć (koncert) tematski bi bilo najprikladnije nazvati nekakvim best of-om, podvučenom crtom ispod bogate karijere, na kome smo mogli čuti kompilaciju hitova iz solo i Dugme perioda, a gde su za kraj, kao šlag, ostavljeni najveći biseri, poput “Selme“, “Tajne veze” i pesme “Odlazim”, uz koju je simbolično i napustio scenu.

Sve u svemu, dva sata nostalgije u kojoj je sve podsećalo na ono nekad, pa je čak i Zvonimir Bebek po mnogo čemu, od pokreta, držanja gitare, duge kose…neverovatno podsetio na Gorana Bregovića sa početka karijere, iz čega se da izvući zaključak da je Bebek na kraju balade na najlagodniji mogući način prevazišao razlaz sa Bregom – tako što je našao jednog u svom dvorištu, plus svoje krvi.

Ta sinergija je dovela do toga da neke od pesama koje je davnih 1970-tih snimio sa Bijelim Dugmetom sinoć otpeva i bolje i nekako dublje od originala. Kako to objasniti? Pa, jednostavno. Iskustvo je oplemenilo glas, godine su donele mudrost, a rezultat svega toga bio je vremeplov koji je mnoge od prisutnih na blic vratio u doba kada su bili mlađi i lepši. Drugim rečima: Kolektivna terapija.

A sinoćni koncert bio je i još nešto više: svojevrsna rukavica u lice Bregoviću, poziv, izazov…Objasniću na kraju ovog teksta i zašto.

“Ovaj čovek je neuništiv!”, kaže u “Ko to tamo peva” sipljivi Boro Stjepanović za lika koji padne s mosta a onda nekim čudom ispliva iz mutne reke, a koga u filmu glumi genijalni Danilo Bata Stojković. Šta onda reći za Željka Bebeka, kojim ga imenom nazvati?

Čovek koji u svojoj 78. godini krene na svetsku turneju ne može biti ništa drugo do fenomen. Najstariji i najbolji od Dugmetovih p(j)evača živi rokenrol k’o da mu je 17, a na pitanje do kada planira da p(j)eva, koje sam mu postavio u bekstejdžu posle koncerta, kaže: Dok sam živ! I ja mu verujem.

I nije to zbog love, nije…on se samo oseća mlad! Da proba, ako je ikako moguće, da doživi stotu na sceni, kao u onoj pesmi.

Simbolično, kao scenografija za intervju koji smo ovih dana radili sa Bebekom za Serbian Times (i koji možete da pročitate OVDE!) nam je poslužio jedasn neon na zidu na kome je pisalo 1943 – inače godina kada je rođen Mick Jagger. Željko je rođen dve godine kasnije…Obojica i dalje pevaju. I to je to, nema dalje. Rokenrol!

I za kraj…Kako god se neslavno završila njihova zajednička avantura sa Bijelim Dugmetom, Bregović i Bebek prosto moraju da urade sve što je do njih da se sledeće godine, za 50 rođendan benda, pojave zajedno na sceni, pa makar to bilo tek zarad nekoliko koncerata, turneje, šta god. To duguju ne samo brojnim fanovima kojima će taj njihov reunion predstavljati istorijski događaj, već i sami sebi, te jedan drugom.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Saša Lukić (STV)