Connect with us

Balkan

ŽIVOTNA PRIČA VLATKA STEFANOVSKOG: Put kojim sam išao nije bio asfaltiran, Bog me je sačuvao do sada!

Published

on

On je jednostvano – Vlatko. Vlatko „Leb i sol“. To je oduvek išlo jedno s drugim. Manje je poznato da mu Vlatko nije pravo ime. Odsvirao je na hiljade koncerata. Proputovao gde god je zamislio. Sazidao dve kuće. Decu je izveo na pravi put i ponosan je na njih, piše Kurir.

Imao sam pehova koliko god želiš – saobraćajke, bolesti, lomovi, slomovi. Pao sam s dva metra 2014. u Beogradskoj areni, na tonskoj probi, kad sam bio gost kod Zdravka Čolića. Polomio sam se skroz. Čista sreća što sam ostao živ. Sa Miroslavom Tadićem imao sam jednu saobraćajku u Bugarskoj. Kombijem direktan sudar u kamion. Katastrofa. Struja me je lupala jedno tri-četiri puta, u Rusiji, pa u Ohridu jedanput… Na jednom koncertu u Tetovu dobio sam kamen u oko. Sedam dana sam bio u bolnici vezanih očiju. Samo me je Bog sačuvao do sada.

Ima pehova koliko hoćeš. Više nego uspeha i ovih zvezdanih trenutaka. Taj put kojim sam ja išao nije bio asfaltiran. Taj je put bio trnja pun, ali i uzbudljivih trenutaka, finih susreta…

Dan kada je Skoplje srušeno

Rođen sam odavno, 24. januara 1957. u Prilepu, kao Vladimir. Majka Nada bila je glumica, otac Mirko glumac i reditelj. Brat Goran bio je pet godina stariji od mene.

Tri godine živeo sam u Prilepu i imam neka mutna, maglovita sećanja. Moji su radili u pozorištu. Odrastao sam u dvorištu ispred zgrade i na balkonu koji je gledao prema sat-kuli, koja je vrlo atraktivna. Živeli smo u prilično velikom, prostranom stanu s onim salonima sa dvokrilnim vratima, baš u centru grada, iznad apoteke koja i dan-danas postoji.

Došli smo u Skoplje šezdesete godine. Isto smo uleteli u neku novu zgradu, u novom naselju, blizu Debarmale. Blizu je bila kuća dede i bake. Odrastao sam s društvom iz zgrade. Zemljotres 1963. tektonski je poremetio moj život. Brat i ja smo s ocem bili u Ohridu, ali smo stigli istog dana jer smo izjutra krenuli za Skoplje. I negde kod Mavrova saznali smo da je Skoplje srušeno. Imam žive uspomene iz tih dana. Bilo je vrlo traumatično i stresno za moje roditelje. A za mene, kao dete, bilo je senzacionalno kad vidiš kao nožem presečene zgrade, prolaze kamioni i vojnici, neki vrište, neki plaču, bore se za hranu, vodu… I potom evakuacija – brat i ja smo poslati na mesec-dva na Zlatibor, u kućice pored hotela „Palisad“.

Škola u šatoru

Krenuo sam u prvi razred iz šatora i učio u šatoru gde smo imali improvizovanu nastavu, jer su se zgrade renovirale. Nakon toga smo se preselili u naselje Taftalidže i od 1964. sam ovde. Vrlo zanimljivo naselje, na mestu na kom su do zemljotresa bili voćnjaci. Te 1963. bio je hladni rat, svi su se nadmetali ko će više da donira, pa smo dobili Finsko, Norveško, Meksičko, Češko naselje… Imao sam tu sreću da živim u finskoj kući, koja je bila apsolutno fantastična, od drveta. Godinama je mirisala na impregnirano drvo. Imala je prekrasne prozore sa žaluzinama, skromna, ali sa stilom. Taftalidže je bilo vrlo lepo mesto za život do pre neku godinu kad se desila urbana histerija i svi počeli da grade. Pre tri-četiri meseca objavio sam i album „Taftalidže shuffle“.

Išao sam u OŠ „Jan Amos Komenski“, koja je bila donacija čehoslovačke vlade. Isto je sve mirisalo na novo. Fantastična škola, prostrane učionice, prekrasno dvorište za trčanje, zezanje, fudbal, košarku…

Dete otvorenih očiju

Bio sam dete otvorenih očiju i ušiju, i beskrajno znatiželjan. Imao sam previše hobija pre nego što sam otkrio muziku. Prvo sam crtao i želeo da budem slikar. Nakon toga otkrio sam fotografiju, pa napravio kućnu foto-laboratoriju. Jedno vreme zanimala me i mašinska tehnika, kako rade automobili, potom elektronika – radio aparati i televizori. Stric je bio automehaničar, kod njega sam stalno išao da gledam kako se popravlja auto. Kad sam otkrio muziku, shvatio sam da je to najlepša disciplina kojom se možeš baviti.

I to je to

Ali, ko je mislio o poslu u Jugoslaviji sedamdesetih… Bog je hodao peške po ulicama, niko o egzistenciji nije razmišljao. Ljudi su rasli, učili, obrazovali se, zapošljavali, imali pristojne živote, nisi morao da budeš senzacionalan da bi preživeo. Svi su bili situirani. Nisu bili prebogati, ali su imali sve što im je trebalo. Roditelji su svoje plate držali u ormaru, mogao je da se posluži bilo ko novcem, da troši koliko mu treba – čist komunizam. U to vreme nismo bili žrtve materijalističko-konzumerističkog sveta kao danas. Imali smo patike, farmerke i to je to. Danas ako nemaš 25 pari patika, 17 farmerki, 150 košulja nisi normalan. Znači, kakva egzistencija, mi smo razmišljali samo da radimo ono što nas zabavlja. Igrali smo i fudbal, odbojku, košarku, ali i pravili bendove jer nas je to zabavljalo.

Išao sam u gimnaziju „Georgi Dimitrov“. Nisam bio briljantan đak, pogotovo ne u matematici i hemiji, ali fizika mi je bolje išla. Interesantnija je, ti zakoni gravitacije, inercija, akcija, reakcija. Iza vas – ovde gde sad sedimo – nalazi se sala koja je nekad bila menza, a u kojoj je bila i mala bina. Tamo sam svirao prve igranke sa svojim bendovima, u trećem razredu gimnazije. Tada sam imao i prvu ozbiljnu devojku – Biljanu.

Dozvola za dugu kosu

Kosu sam pustio kad su mi to dozvolili, nakon gimnazije. Direktor gimnazije sedeo bi ponedeljkom ujutro na ulazu i merio nam frizure. Samo je bilo: „Aj’ ti na šišanje. Aj’ ti…“ Krili smo kosu ispod jakni, kape, ne znam šta sve nismo pokušavali.

Gitara je bila sporadični hobi. Nju sam tako malo čeprkao, nisam se odmah popalio, imao sam druge afinitete. Već sam svirao u nekim ozbiljnim bendovima sa starijim muzičarima, u grupi „Breg’’, u kojoj su bili Miki Petkovski i Garo Garabet Tavitjan. Bio sam najmlađi član, tamo sam pekao zanat dok nisam osetio strašnu potrebu da imam svoj bend i da sviram muziku kakvu ja zamišljam, kakvu imam u glavi. Upisao sam engleski jezik i književnost i stigao do kraja studija. I onda mi se desio „Leb i sol“ i sve napustio.

„Leb i sol“ je trajao punih 20 godina, od 1976. do 1995. Znam da smo bili najbolji, bili smo opasan bend. Četvoro ljudi, naravno, sa raznim personalnim promenama, ali smo bili opasni. Znali smo, gde mi dođemo, trava više ne raste.

Koncerti i pesme

Nemam najdraži koncert, dragi su mi nastupi na različitim mestima, u različitim periodima. Ne mogu da kažem ovaj je bio najbolji i najznačajnji. Najbolji su oni kada zatvoriš oči, zaboraviš na sve i kad te ponese muzika. Kad služiš nekoj višoj istini ili nekom višem cilju. Kada totalno isključiš sebe, kada te preuzme neka druga sila i energija.

Ne mogu da izdvojim nijednu pesmu. One su impuls kreativnosti. Tekstove sam nekad pisao između jave i sna. Obično mi se pokaže pre spavanja, skočim iz kreveta i napišem. Imam hemijske i neke notese pored kreveta. Ali sve tekstove s poslednjeg albuma pisao sam u telefonu. Koliko god se opirao, ne možeš se spasti od nove tehnologije.

„Leb i sol“ se raspao zbog zamora materijala. Umorili smo se jedan od drugog. Vrlo prosto, kao svi veliki bendovi. Pa zašto su se „Pink flojd“ raspali, pa „Polis“?! Samo su „Stonsi“ fenomen, oni se ne raspadaju. Sastali smo se ponovo 2006, imali smo veliku povratničku turneju. To je vredelo, bilo je zaista dobro.

Mnogo bola za kratko vreme

Ljubav… Pa bilo je i promašaja i finih veza. I razočarenja i zvezdanih trenutka sa određenim devojkama, ovde u Skoplju, iz moje gimnazije. Ali imao sam poprilično stabilan brak. Živeo sam više od 30 godina s jednom osobom koja je, nažalost, otišla pre vremena. Baš danas, na ovaj dan, napunila bi 61 godinu. Gordana Milić Stefanovski.

Nažalost, imao sam težak period tokom poslednjih godina… Nakon supruge otišao je i moj brat, i to vrlo brzo. Godinu za godinom. I stvarno više nisam mogao da podnesem sve to što mi se dešavalo. Bilo je previše. Nisam bio spreman za toliko bola za kratko vreme. Stvarno sam užasno težak period preživeo. Ne mogu o tome ništa više da pričam. Sorry.

Roditelji

Već dugo godina nedostaju mi roditelji. Poprilično mlad sam ih izgubio. Oca kad sam imao 24 godine, a majku kad sam imao 27. Dok imate roditelje, imate „bekap“ za sve, i finansijski, i emocionalni, i svaki drugi. Posle ste na vetrometini, pa šta vam život donese. Ali ne možeš protiv sudbine. To su stvari koje ne kontrolišeš.

Deca

Imam decu, neka su živa i zdrava, na koju sam veoma ponosan. Ćerka Ana je doktorirala na italijanskoj književnosti u Padovi. Predaje italijanski u Irskoj i radi na postdoktorskim studijama. Nisam je video osam meseci jer je tamo „lokdaun“. Sin Jan studira džez akademiju u Štipu, svira sa mnom bubnjeve u mom bendu VS trio. Snimio je bubnjeve na albumu „Taftalidže šafl“, veoma je talentovan i muzikalan. I drago mi je da ne svira gitaru, da ga ne upoređuju sa mnom. I dobro je što je odabrao drugi instrument, sad možemo zajedno da sviramo.

Pravih se reči uvek kasno setim

Pravih se reći uvek kasno setim, kao i onoga što bih uradio. Zato kad nešto nađeš – zgrabi! Nemoj ostavljati za sutra. To mi se pokazalo kao ispravno sto puta. Na primer, jedanput sam noću stigao u Njujork i video sjajnu gitaru u jednoj prodavnici. Kažem, pa neću valjda prvi dan da kupujem gitaru?! I ostavim to za sutra. Sutradan je nije bilo, neko je bio brži i kupio je. I onda uvek uradiš kompromis koji nije dobar. To važi i za ljude, i za kuće, prijateljstva. Kad nađeš pravog prijatelja, zgrabi ga i čuvaj. Kad nađeš pravu devojku, zgrabi je i čuvaj je.

Prijatelji i pas

Znate ono, pojavilo se na društvenim mrežema pre neki dan: sa 20 godina imaš 50 prijatelja, sa 40 njih 20, a sa 60 ti je ostao samo pas. I ja sad imam jednog labradora kog su moja deca donela kući i šetam ga dva puta dnevno. Mala je to šala, ali istinita. Imam puno prijatelja. Evo, baš juče sam dobio fantastičan poklon od prijatelja – poster sa koncerta Boba Dilana u Skoplju, i to potpisan! Pa ne dobijaš takav poklon svaki dan! Imam s kim da popijem čašu vina, ali druženja su malo i naporna, koliko god da su zabavna. A s ovim kovidom su nas navežbali da samujemo i budemo u izolaciji, što je pogubno. Možda smo bili usamljeni, ali u društvu u kafani. Sad smo i usamljeni i sami. To je strašno.

Nisam sreo Kleptona

Imao sam zanimljive susrete s velikim umetnicima, delio s njima nekoliko trenutaka ili večeru, razmenjivao iskustva… Nisam sreo Kleptona, recimo, ali sve druge gitariste jesam – Jack Black, Allan Holdsworth, John McLaughlin, Derek Trucks.

Uopšte ne smatram sebe ko zna koliko velikim. Znam da sviram gitaru, znam da napravim neku pesmu, to sam savladao i nadam se još uvek savladavam. Pre ovog razgovora jedno sat vremena svirao sam akustičnu gitaru u svom dvorištu. To znači da ne ležim na lovorikama, da čekam samo na Gremija ili Oskara. Nije to baš tako.

Potreba za distanciranjem

Imam potrebu da se distanciram jer sam predugo bio eksponiran. To je tako prirodno. Ako ste odsvirali 5.000 koncerta, onda imate potrebu da se distancirate. Stalno eksponiranje nije dobro za mentalno i duševno zdravlje. Treba se malo odmaći i pogledati život i delovanje sa strane, malo kritički. Mogu reći da sam prilično zadovoljan onim što sam uradio, nije da patim za nečim. Puno dobrih stvari sam učinio i ne znam da li je to stiglo do svih do kojih je trebalo. Može biti da imam još posla u tom smislu da još jače afirmišem to što sam uradio, ali me mrzi da se više bavim promocijom.

Kuća na moru ili planini

Mogu da žalim samo za dragim ljudima koje sam izgubio, nemam za čim drugim da žalim. Ne, ne kajem se ni zbog čega. Možda sam grešio, ali nešto skandalozno – ne verujem. Grešio sam kao i svi živi ljudi. Ne bih želeo da sam nekoga povredio onako teško jer, nažalost, ljudi u nepažnji često vrlo ozbiljno povrede jedni druge. Pokušavam da pravim ne ono što mora, nego ono što treba. Da služim još malo svojoj deci, svojim saradnicima. I natenane pišem autobiografiju…

Daj bože da smo živi i zdravi, pa da u budućnosti budem na nekim finim mestima – planinama, morima, jezerima. Znate, treba biti skroman i optimista. Nisam baš u cvetu mladosti, zahvalan sam na svakom danu koji osvane. Dosta sam gradio u životu – dve kuće i studio. Umorio sam se od majstora, nemam više živaca. Želim samo da kupim neku kolibu na moru ili u planini, a verujem i para. Drvena kućica, krevet, radni sto i pogled. Ništa drugo. Pogled treba čoveku, ne kvadrati. Kako kažu Amerikanci, tri su principa – lokacija, lokacija i lokacija. Sanjam o malom improvizovanom studiju sa velikim pogledom. Znači, najmanji studio sa najvećim pogledom. To je ono što okupira moju maštu.

Kad me ne bude

Uskoro dolazim u Beograd na Gitar art festival, gde ću imati solistički koncert 3. juna, kao i masterklas. Kao promocija mog albuma „Taftalidže shuffle“ sprema se veći koncert mog benda VS trio 30. jula na Tašmajdanu. Samo da bude lepo vreme, raspoloženje i da napravim dobar koncert, da ga ljudi pamte.

Daj bože da potrajemo još neko vreme na ovoj planeti. Inače, kad me ne bude – ma nije me briga…

Izvor: Kurir
Foto: Printscreen YouTube / RTCG – Zvanični kanal

Advertisement