Mnogi ne znaju, ali vredi znati…Vlasnik „Plejboja“ Hju Hefner inspiraciju za svoj trade mark, čuvene „zečice“, dobio je kada ga je jedan prijatelj davnih 1950-ih odveo u provod u čikaški „Gaslight“, gde je prvi put video nešto novo – lepe i zgodne devojke kako oskludno odevene služe goste. Ovaj ekskluzivni klub, o kome su ispričane mnoge legende i u kome su snimljeni neki legendarni holivudski filmovi, već 25 godina vodi jedan Srbin, Ranko Dabižljević.
Ranko iliti Rej, kako ga zovu Amerikanci, počeo je da radi u klubu još davnog 31.maja 1974. godine, u njemu prošao bukvalno sve pozicije, od bus-boya, konobara do menadžera, generalnog menadžera, da bi 1995.godine konačno postao i njegov vlasnik.
-Čikago se od tada mnogo promenio, promenio se ceo svet, ono nekad i ovo danas su kao dan i noć. „Gaslight“ je bio najekskluzivniji klub u gradu, dobar glas se brzo širio pa smo, jedan po jedan, otvorili četiri kluba u Čikagu, a imali smo klubove i u Njujorku, Vašingtonu, Los Anđelesu, St. Luisu i Parizu. Sve je bilo na nivou, klijentela vrhunska, gospoda, poslovni ljudi, advokati, filmske zvezde, sportisti. Niste mogli da uđete ukoliko niste bili član, a član ste mogli da postanete jedino ako Vas neko preporuči. Znak raspoznavanja je bio specijalni ključ sa serijskim brojem, bez koga niko nije mogao da uđe, kao ni bez sakoa i mašne. Ako ste ih kojim slučajem zaboravili, mi bismo vam ih posudili, sa blagom setom u glasu priseća se Ranko tih dana.
Srbin ostavio Rokfelera pred vratima
Bogatstvo nije bilo presudno da biste ušli na zlatnu listu članova „Gaslighta“. Tako je jednom u klub banuo lično prebogati Džon III Rokfeler, ali su mu na vratima objasnili da ne može da uđe – jer nema ključ. Kada je drugi Srbin, dugogodišnji menadžer Bobo Bojović, shvatio o kome se radi, ipak mu je izdao propusnicu za jednu noć – da ga ne bije maler.
-U Ameriku sam došao kao tinejdžer, imao sam nepunih 16 godina, tu sam završio ginmnaziju i odmah počeo da radim. Upisao sam i fakultet, hteo sam da učim za inžinjera eletrotehnike, ali su mi u klubu ponudili tako dobar novac da sam se posvetio tome i nikad ga nisam završio, iako mi je ostalo još samo dve godine. Za mene, koji sam rodom iz jednog malog sela na Kosovu, dolazak u veliki grad, u najčuveniji klub, sve me to toliko opčinilo da sam odustao od škole.
Do posla u „Gaslightu“ Ranko je došao preko „srpske veze“.
-Uvek je u klubu radio neki Srbin ili Srpkinja. Prva je počela Marija Bojović, ona je iz Beograda dovela njenog budućeg supruga Bobu, a on je, kad je uznapredovao, angažovao za menadžera još jednog Srbina, Bila Lovića. Pre mene je počeo da radi moj prijatelj, Boris Mitrović, koji je onda ubacio mene. U početku nije bilo lako, morao si perfektno da poznaješ bonton, da naučiš jezik, jer ovde nije izlazio bilo kakav svet.
-Zanimljiva je priča kako je prvi vlasnik, Barton Braun, otvorio klub. On je prethodno imao advertising agenciju, pa je, da bi povećao promet, angažovao lepe devojke da usluže goste. To se toliko pročulo i posao je tako dobro krenuo da je odlučio da otvori klub u kome bi, naravno, takođe služile lepotice. Klub se prvo zvao „Last chance saloon“, da bi kasnije promenio ime u „Gaslight“. U Čikagu se to brzo pročulo jer u to vreme nije postojalo ništa slično, a glas je otišao i dalje, pa je ubrzo cela Amerika i pola Evrope znalo za „Gaslight“.
Hefner i zečice, bez repića
Te iste 1953. godine, kada je otvoren klub, još jedan mladić rodom iz Čikaga, Hju Hefner, uradio je nešto podjednako neobično i uzbudljivo za to vreme – objavio je prvi Plejboj, magazin u kome su žene pokazivale više nego što je to bilo uobičajeno. Baš kao i u “Gaslightu”.
-Hefner je bio član „Gaslighta“ od početka, a naše devojke su mu bile inspiracija za njegove čuvene zečice, kojima je samo dodao uši i repić, ali mu je dalo ideju i da napravi Plejboj klub i na kraju i svoj Plejboj menšn. To je javno i priznao u tekstu koji je napisao i objavio u Plejboj magazinu 1956. godine.
Poput mnogih gostiju, i Hefner je ostajao u klubu celu noć. Ideja je bila da, kada uđete u klub, ne treba nigde drugde da idete te noći. Prvo bi išla večera, a zatim bi gosti uživali u programu u nekoliko tematskih prostorija gde se igralo, pevalo, glumilo.
Svaki klub je imao po 15-20 devojaka, koje su morale da budu veoma talentovane, da znaju da igraju i pevaju, jer je u svakoj sobi bila druga vrsta entrtejmenta. U jednoj sobi bio je klavir, gde su devojke pevale, u drugoj, zvanoj „Last chance Saloon“, sve je bilo kao na Divljem zapadu, devojke su bile obučene u tom stilu, bio je tu i šerif, a iznad klavira je pisalo „Ne pucajte u pijanistu“.
Povratak u doba Al Kaponea
-Ipak, najpopularniji je bio „Speak easy Room“, koji vas je vraćao u doba prohibicije, tamo je bila najbolja zabava. U taj deo se ulazilo kroz jednu telefonsku govornicu, gde ste morali da pozovete i da znate šifru i pravi odgovor na pitanje – Ko vas šalje? Na ulazu bi vas sačekao naš Boris, Srbin, sa velikim šeširom na glavi, ko fol pretresao, da vidi da možda nemate oružje. Svake večeri smo imali kabare šou, a alkohol se služio u šoljama za kafu, kao u doba Al Kaponea. Oko četiri smo morali da podsećamo ljude da se polako poakuju, ali bi to obično potrajalo i duže, do zore.
Ono što nas je razlikovalo od drugih jeste to što novac kod nas nije bio u opticaju, sve se naplaćivalo na potpis, a mušterijama bi račune slali poštom. Naravno, ovo se odnosi isključivo na članove. Tako je bilo sve do 11. septembra 2001.godine i terorističkog napada u Njujorku, kada smo, zbog haosa na aerodromima, po prvi put pustili u klub i ljude koji nisu bili članovi. Viša sila. Od tada se sve promenilo, kaže Ranko Dabizljević, vlasnik kluba „Gaslight“.
„Gledajte, ali ne pipajte!“
Zbog čega su najviše ljudi dolazili u klub, jesu li to bile devojke, hrana, usluga…
-Zbog sve tri stvari. Hrana je bila sjajna. Tada se u Americi živelo punim plućima, svi su bili opušteni, ekonomija je rasla. Ženama koje su ovde dolazile sa muževima nisu smetale naše „starlete“. Zvuči čudno, ali žene su tada bile slobodnijih shvatanja nego što su to danas. Na kraju smo zbog tih puritanaca pre nekoliko godina morali da promenimo kostime, tako da su naše devojke sada obučene kao i svake druge. A nekada je bila prestižna stvar raditi u ovom klubu, nama su se za posao prijavljivale i aktuelne misice SAD, pevačice, glumice koje su kasnije pravile karijere na filmu i televiziji.
Geslo koje je važilo od početka rada kluba bilo je „Gledajte, ali ne pipajte!“.
-To se, naravno, odnosilo na devojke. I ljudi su to prihvatali ozbiljno, tako da smo za sve ove godine imali svega jedan incident, kada su dva čoveka iz istočne Evrope bili nepristojni prema devojci koja ih je služila, pa sam, kao menadžer, morao da ih uputim da pređu u obližnji klub.
Inače, devojkama je bilo zabranjeno da ulaze u intimne odnose i daju svoj broj telefona dok su na radnom mestu, baš da bi izbegli takve situacije. Ni to nije bio problem, jer smo imali ozbiljne audicije, na kojima smo gledali sve, ne samo telo i talenat, nego i obrazovanje, vaspitanje, manire. Naše devojke su posle postale uspešne žene, majke, umetnice, advokatice, doktorke. Pre 6 godina smo organizovali njihov reunion, skupile su se devojke koje su sada majke i bake, bilo je veselo, podsetili smo se starih dobrih vremena.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva/Gaslight, Saša Lukić
U drugom delu intervjua: Kako je „pokojni ujak“ promenio život porodice Dabiđšljević sa Kosova * Kako je Elizabet Tejlor dobila Oskara glumeći u „Gaslightu“, a Martin Skorseze promovisao Toma Kruza kao veliku filmsku zvezdu * Zašto Denis Rodsman nije bio dobrodošao u „Gaslightu“