Connect with us

Amerika

ZAŠTO SLAVIMO DAN ZAHVALNOSTI: Dan kada su doseljenici podelili trpezu sa indijancima. Svetla i tamna strana američke istorije…

Published

on

Dan zahvalnosti je nacionalni praznik koji se obeležava različitim datumima u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, nekim karipskim ostrvima i Liberiji. U SAD se slavi četvrtog četvrtka u novembru, a u Kanadi drugog ponedeljka u oktobru. Iako Dan zahvalnosti istorijski vuče korene iz verske tradicije, odavno se odomaćio i kao svetovni praznik, uz tradicionalno okupljanje porodice i ćurku na trpezi.

Dan zahvalnosti potiče iz engleske protestantske tradicije, kao dan kada su se ljudi zahvaljivali i prinosili žrtve ne bi li umilostivili Boga da im podari blagoslov bogate žetve. Za razliku od katolika, koji su imali mnogo praznika vezanih uglavnom za svetitelje, protestanti su proglašavali Dane zahvalnosti i posta u odnosu na aktuelne događaje koji su diktirali društvene tokove. Nekada su to bile suše i poplave, nekada ratovi.

PROTESTANTSKA TRADICIJA

Hodočasnici (Pilgrims), puritanci, mahom verski fanatici koji su emigrirali iz Engleske 1620-ih i 1630-ih u potrazi za zemljom gde će slobodno moći da praktikuju svoju veru, doneli su sa sobom tradiciju Dana posta i Dana zahvalnosti. Sve počinje 1619. u Virdžiniji, neposredno po pristanku brodova u luke i iskrcavanju doseljenika, koji su se tako zahvalili Bogu što ih je žive preneo preko Okeana.

U SLAVU BOGA I ČAST ONIH KOJI SU IM SPASILI ŽIVOTE: Puritanci i Indijanci na prvom Danu zahvalnosti, nedugon posle iskrcavanja sa broda “Mejflauer”

Ipak, većina istoričara kao prvi Dan zahvalnosti uzima onaj iz 1621. godine, kada su, inspirisani dobrom žetvom, doseljenici koji su se iskrcali sa čuvenog broda “Mejflauer” odlučili da je proslave sa lokalnim Indijancima, koji su im pomogli da preguraju prethodnu zimu, dajući im hranu u vreme oskudice. Tom prilikom je guverner Vilijam Bredford pozvao poglavicu plemena Vampanag da mu se sa saplemenicima pridruži u gozbi.

A verovatno ne bi preživeli zimu da nije bilo indijanca po imenu Skuanto, koga je godinama pre toga oteo i u roblje prodao jedan engleski kapetan. Skuanto je uspeo da pobegne iz ropstva, u Londonu se priključio jednoj istraživačkoj ekspediciji, a na radost doseljenika u međuvremenu je odlično naučio engleski jezik. Indijanac ih je podučio kako da uzgajaju kukuruz, cede sok iz stabala javora, love ribu u rekama i izbegavaju otrovne biljke. Pomogao im je i da sklope savez s pomenutim Vampanagom, lokalnim plemenom, koje ih je svojim zalihama hrane spasilo od skapavanja.

ĆURKA I TRADICIONALNI SOS (TURKEY GRAVY): Praznična trpeza na Dan zahvalnosti

O meniju tog premijernog Dana zahvalnosti ne postoje precizni podaci, ali su se prema nekim izvorima na trpezi našli jastozi, tuljani i labudovi. Istoričari ukazuju da su mnoga jela verovatno pripremljena korištenjem tradicionalnih začina i metoda kuvanja Indijanca, budući da hodočasnici nisu imali šporete. Na meniju skoro sigurno nije bilo pita, kolača ili drugih slatkiša jer su u međuvremenu brodske zalihe šećera potrošene.

Međutim, ova idilična priča o “bratstvu i jedinstvu” doseljenika i domorodaca poslednjih je godina uzdrmana nekim novim istorijskim otkrićima i informmacijama. Ali, o tome ćemo kasnije…

ČIJA JE ZAHVALNOST BILA PRVA?

Prvi predsednik SAD Džordž Vašington je 26. novembra 1789. godine izdao proglas o “danu javne zahvalnosti i molitve, kojim će zahvalna srca tražiti naklonosti Svemogućeg Boga”. I dalje, međutim, nije bio fiksiran dan kada se praznik obeležava, pa je svaki grad imao neko svoje “crveno slovo” u kalendaru.

LUPIO ŠAKOM O STO: Džordž Vašington je Dan zahvalnosti proglasio nacionalnim praznikom

Stari dobri Džordž je proglasio nacionalni praznik, ali je polemika gde je održan prvi Dan zahvalnosti u SAD potrajala sve do druge polovine 20.veka.

Rasprave između oblasti Nove Engleske i Virdžinije na kraju je, opet proglasom, morao da prekine jedan takođe značajan američki predsednik, Džon F. Kenedi, koji je 5. novembra 1963. godine, pomirljivo obnarodovao: “Pre tri veka, naši preci u Virdžiniji i Masačusetsu, daleko od kuće, u samotnoj pustinji, izdvojili su vreme zahvalnosti. U određeni dan odali su počast za njihovu sigurnost, za zdravlje svoje dece, za plodnost svojih polja, za ljubav koja ih je spojila i za veru koja ih je povezala sa njihovim Bogom.”

Amin.

I taman kad su se potomci engleskih protestanata utišali, i činilo se da postoji nacionalni konsenzus, pojavili su se Španci, tvrdeći da su prvi Dan zahvalnosti proslavili upravo oni. I to skoro 100 godina pre britanskih puritanaca, godine 1565. u gradu Sent Augustin na Floridi.

ČETVRTI ČETVRTAK I NIJEDAN DRUGI

Dan zahvalnosti se u SAD slavio različitim datumima kroz istoriju, varirao je od države do države. Poslednji četvrtak u novembru postao je uobičajen datum u većini američkih država do početka 19.veka, zamenivši tada postojeći Dan evakuacije (dan kojim se slavi izlazak Britanaca iz Sjedinjenih Država nakon Revolucionarnog rata).

Savremeni Dan zahvalnosti zvanično je proglašen u svim državama 1863. predsedničkim proglasom Abrahama Linkolna. Zbog građanskog rata koji je još uvek trajao, i obnove zemlje koja je usledila, praznovanje je počelo tek 1870-ih godina.

Poslednji predsednik koji je morao da se bavi Danom zahvalnosti bio je Franklin D. Ruzvelt, koji je 1939. potpisao predsedničku izjavu kojom je iz poslovnih razloga praznik, umesto poslednjeg četvrtka u novembru, “premestio” u četvrti četvrtak pretposlednjeg meseca u kalendarskoj godini.

NEKA NOVA SAZNANJA

Peter Menkol, profesor na Univerzitetu Južna Kalifornija, pre nekoliko godina je na sajtu CNN objavio tekst o tome kako je priča o prijateljskom odnosu doseljenika i indijanaca zabluda, navodeći citate knjiga tadašnjih doseljeničkih hroničara, koji su pisali o tome kako su Puritanci stigli u „zemlju punu divljih zveri i divljih ljudi.“

On takođe navodi da su, početkom 1600-tih, doseljenici raširili „strašnu bolest među Indijancima”, najverovatnije leptospirozu, koju su izazvale “bakterije iz Starog sveta (Evrope) koja su na kontinent stigle putem izmeta brodskih pacova.“

Menkol dalje navodi da su ovu epidemiju i pomor domaćeg stanovništva Puritanci videli kao priliku za sopstveno širenje. Čak ju je izaslanik britanskog Kralja Džejmsa nazivao „čudesnom kugom“. U pozitivnom smislu, naravno.

Mnogi od domorodaca koji nisu istrebljeni bolešću bili su ubijeni direktno, od ruke i oružja doseljenika, tvrdi profesor Menkol. Tako da proslava Dana zahvalnosti iz 1621. godine nije označila prijateljsku prekretnicu i nije postala tradicionalni događaj. Odnosi između Vampanag indijanaca i doseljenika su se pogoršavali, što je dovelo do rata (Pequot war). Kao odmazdu za ubistvo muškarca za kog su okrivili Indijance, Puritanci su spalili obližnje selo, ubivši čak 500 muškaraca, žena i dece.

PEQUOT WAR:Ćurka se još nije pošteno ni ohladila, a Puritanci su krenuli u rat do istrebljenja

Nakon masakra, guverner Plimuta Vilijem Bredford, napisao je da će „tokom narednih 100 godina svaki Dan zahvalnosti biti uspomena u čast krvave pobjede, zahvalivši Bogu da je bitka dobijena“.

Isti onaj Bredford koji je ugostio svog kolegu, indijanskog poglavicu, na početku ove priče. I to samo 16 godina nakon što je sa komšijama crvene kože podelio obrok, u znak zahvalnosti što su im spasili živote.

Ovo je bila samo jedna od najranijih epizoda u kojima su doseljenici činili zločine nad domicilnim stanovništvom. Oni će se nastaviti i u vekovima koji dolaze. A završiće se svakako najpoznatijim, koje indijanci danas obeležavaju kao “Trag suze”. Naime, počev od 1831. godine, desetine hiljada Indijanaca bili su prinuđeni da se presele sa svojih ognjišta na jugoistok, u zemlje zapadno od reke Misisipi. Mnogi su umrli usput, a potomci preživelih danas žive u rezervatima.

Piše: A.K. Korišteni izvori: Wikipedia, CNN Foto: Wikipedia, NBC News

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement

Copyright © 2019 Serbian Times.

Website Security Test