Connect with us

Srbija

ZABORAVLJENI VELIKAN: Ovo je Pavle Riđički, prvi Srbin na Severnom polu

Published

on

Među onima koji su odvažno koračali ispred svog vremena, pokazujući spremnost za nova istraživanja, nalazi se i ime Pavla Riđičkog.

Rođen 1805. u Mokrinu (preminuo 1890. u rodnom mestu), bio je potomak generacija podoficira i oficira graničara s Potiske Krajine. Njegova porodica velikom brzinom penjala se ka vrhu tadašnje ugarske društveno-političke elite. Veleposednik i advokat Pavle Riđički (pravne nauke završio je u Beču) bio je finansijer srpskih škola na tlu Ugarske, jedan od osnivača Matice srpske, graditelj crkava, pisac Ustava nesuđene „srpske Vojvodine“ i intimus pripadnika dinastije Obrenović.

Knjazu Milošu upravo je Riđički, zahvaljujući svojim druženjima s najuticanijim političarima, kulturnim delatnicima i, kako bi se modernim rečnikom kazalo, biznismenima, omogućio da po Ugarskoj trguje mangulicama, vrstom svinja po kojima je Srbija tih godina bila izuzetno poznata. Riđički je solidnu mesečnu apanažu delio mnogim umetnicima. Govorio je da oni treba da stvaraju u miru, jer je za umetnika najpogubnije kada počne da razmišlja kako da obezbedi egzistenciju.

Novčano je pomagao književnicima Jakovu Ignjatoviću i Branku Radičeviću, slikaru Stevanu Todoroviću i prvom srpskom kompozitoru Korneliju Stankoviću. U 83. godini krenuo je na put oko sveta. Njegove reportaže sa „svetskih štrapaca“, koje je objavljivala tadašnja novosadska štampa, bile su najčitanije štivo. Nažalost, kako to biva u Srbiji, njegova dobročinstva i putopisna proza pale su u zaborav posle krvave smene srpskih dinastija. Karađorđevićima, pogotovo nakon Majskog prevrata, nije odgovaralo da se o ljudima koji su prijateljevali sa Obrenovićima govori u superlativu.

Svoj putopis Riđički počinje krajem juna 1887, kada se u norveškoj luci Trondhajm ukrcao na brod za Nordkap, najudaljeniji deo evropskog kopna koji se nalazi na Severnom ledenom okeanu. Ekspedicija radoznalih američkih i evropskih turista tokom plovidbe divila se obrazovanom, rečitom i vitalnom starcu, pogotovo u trenutku kada se s njima 8. jula ispeo na stenu Nordkap. Međutim, prilikom povratne plovidbe ka Trondhajmu, brod je upao u oluju.

O tome Riđički detaljno izveštava: „Na mene, koji sam doputovao na Nordkap, kraj sveta, morska bolest ne sme. Za mene, sramota bi bilo da toj prljavoj bolesti podlegnem. Svučem se i legnem u krevet, pomolivši se Bogu i razmišljajući o lupanjima, buci parobroda i njegovom zamamnom ljuljanju, tako i zaspim. A kad sam se probudio, ljuljanje već beše prestalo. Orkan se potpuno izduvao.“

Zbog srećnog svršetka jake bure s bocama šampanjca i furškogorskog crnog vina otišao je do saputnika da zajedno nazdrave. Američki i evropski turisti, iznureni morskom bolešću, odbili su ponudu, zaprepašćeno komentarišući izdržljivost starca iz njima nepoznate zemlje.

„Ne čudite se. Ja sam potomak čuvara evropskih zemalja sa vojne granice. Poreklom sam Srbin, a srpski narod se kroz mnogo vekova pod užasnom turskom silom stenjući navikao na svaku patnju.“ Posle te avanture, Riđički prvo odlazi u Italiju i ukrcava se na brod koji je plovio ka Egiptu.

Sudbina je odredila da Riđičkog, prvog Srbina koji je bio na Severnom polu i obišao egipatske piramide, otkrije arheolog dr Branislav Anđelković. On je plemićki pečat vremešnog živahnog putnika pronašao na sarkofagu koji je iz depoa Galerije umjetnosti nesvrstanih zemalja iz tadašnjeg Titograda 1992. dat na čuvanje beogradskom Filozofskom fakultetu. Zbog neuklapanja u ideološke koncepte, čelnici pomenute ustanove odneli su je u podrum, gde je decenijama neprimećeno stajala.

Dr Anđelković je utvrdio da je Riđički na pijaci, što je krajem 19. veka u Egiptu bilo uobičajeno, u prvi mah pazario obe mumijine ukrašene ruke, a ubrzo i celu mumiju u sarkofagu, koju je pred prestanak ovozemaljskog sopstva poklonio beogradskom Narodnom muzeju. Pomenuta relikvija je ostala sačuvana.

Putujući kroz Suec i luku Port Said, poput vrhunskih slikara, čitaocima je dočarao kontraste koje su činile kolonijalne francuske kuće i siromaštvo i gužvu na ulicama. Od dece skromnijeg materijalnog stanja kupovao je voće i hranu, izveštavajući o njihovom ukusu, dajući i uputstva budućim turistima kako da se na što bezbedniji način prevezu na taksi-magarcima, „čiji je gazda išao iza vozila i putem pooštravao vožnju.“

Vicekralj Egipta Taufik-paša (Egipat je krajem 19. veka bio deo Otomanskog carstva) čuo je za ovog starinu, pa ga je pozvao u goste želeći da mu lično čestita na poduhvatu na kome su mu mnogi zavideli. Riđički je Nilom plovio od Kaira uzvodno 962 kilometra do Asuana, a zatim peške i jašući stigao do katarakta Nila. Usput je stigao da obiđe hramove u Karnaku, Tebi i Luksoru, a zemljacima je ovako opisivao njihov izgled: „Zamislite da je Luksor s desne strane Nila, namesto Kamenice, a Karnak gde je Varadin. Teba je pak ležala na levoj strani Nila, kao što je to Temerin. Oko nje su se nadaleko rasprostrirali bregovi koji su svi izbušeni, pa su u njima smeštene mumije čovečje, kurjačke, pseće, majmunske.“

Putopisi Pavla Riđičkog, osim retkim istraživačima, javnosti su ostali nepoznati, pa tako i ovaj erudita, pravnik, mecena i prozni pisac pripada kategoriji zaboravljenih umova s ovdašnjih prostora.

Piše: Dušan Cicvara za srpsko izdanje magazina Newsweek
Foto: Wikimedia Creative Commons

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement