aktuelno

Published 4 weeks ago

By Serbian Times

VREME DA SE ČUJE I NAŠA STRANA: Ovo su svedočenja srpskih žrtava rata u Bosni u Ujedinjenim nacijama! (VIDEO)

U sedištu Ujedinjenih nacija danas se održala panel diskusija “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, na kojoj žrtve rata u Bosni i Hercegovini iznose svoja svedočenja.

Panel “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, organizovala je Stalna misija Srbije pri UN.

Na panelu su govorili Duška i Svetlana Stanić, Ranko Ristić, Dijana Ivanović, Miroslav Jović i stručnjak za pravo Gregori Rodi.

Skupu su prisustvovali predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ministar spoljih poslova Marko Đurić.

PRATITE NAS I NA FEJSBUKU:

Svedočenje Svetlane Stanić

Svetlana Stanić, koja je imala šest godina kada su za nju i njenu porodicu, kao i brojne druge, počele ratne strahote u BiH, svedočila je danas na panelu u sedištu UN na temu “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koje treba čuti”, i tom prilikom između ostalog naglasila da sve žrtve zaslužuju pravdu.

– Sve što smo imali u detinjstvu, u ratu bili su strah, agonija i muka, i brojni užasi u konetracionom logu, što je veoma uticalo ne samo na moje detinjstvo već i život kao odrasle osobe – rekla je Stanić koja je svedočila na panelu.

Iako je, kaže imala samo šest godina urezalo joj se u sećanje kada je iz žbunja, u koje se sakrila, videla kako su vojnici koji su ušli u njeno selo, mučili, prebijali i zlostavljali njenog strica.

Bila je mala, ali su traume ostale večne

Činili su to sve dok nisu bili zadovoljni da su ga dovoljno pretukli, a potom su otišli i ostavili ga da se bori za život, rekla je Svetlana i dodala da je onda kada je bila sigruna da su vojnici otišli otrčala do kuće da traži pomoć.

Svetlana je rekla da su srećni što su preživeli, ali ima i onih koji nisu, i da kao majka troje dece nije u stanju da im objasni šta su uradili njihovi roditelji da bi preživeli.

– Niko ne treba da to da preživi – rekla je ona.

– Priznali smo patnju svih žrtva, naročito dece, koja su iskusila rat i svi zaslužujemo pravdu i nadam se da na ovaj način možemo da je ostavarimo – kazala je ona na panelu u sedištu UN u diskusiji na kojoj su govorile žrtve i svedoci rata u BiH.

Svedočenje Duške Stanić

Duška Stanić, žrtva rata u BiH, rekla je danas da nijedno dete ne bi trebalo da prođe kroz strahote rata koje je ona doživela.

– Imala sam osam godina kada je izbio rat u bivšoj Jugoslaviji. Živela sam sa majkom, ocem i dve sestre u malom selu Duvno u zapadnoj Bosni. Naše selo je bilo magično mesto za odrastanje svakog deteta. Bilo je svejedno da li su mi prijatelji Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. Igrali smo se zajedno, naše porodice su radile zajedno, zajedno smo slavili – rekla je Stanić na početku svog svedočenja na panelu koji organizuje Stalna Misija Srbije pri UN.

Ona je dodala da je jednog hladnog aprilskog jutra, dok se spremala za školu, majka obavestila da je škola zatvorena.

– Nisam shvatila šta se dešava, ali kada me je zaustavila dok sam pokušavla da odem da se igram sa drugaricom koja je živela u komšiluku, a koja je slučajno bila Bosanka, mama mi je rekla da moram da ostanem kod kuce i da se igram sa sestrama – rekla je Stanić.

Dodala je da je pokušavala da shvati šta se dešava, zašto odjednom ne može da izađe napolje i da se igra sa drugarima i dodala da su se u međuvremenu bivše komšije i prijatelji dogovarali kako da ih likvidiraju.

– Za nekoliko dana u našu kuću stigla je grupa vojnika crnim kombijem sa zatamnjenim staklima, koji je služio za prevoz kriminalaca. Došli su vojnici u crnim uniformama i jedan od njih me našao kao metu i uperio pištolj u mene, tako blizu da sam ga skoro osetila. Nisam znala šta da radim, moji roditelji nisu mogli ništa, samo su stajali i gledali – rekla je Stanić kroz plač.

Stanić je dodala da su danima morali da sede jer u prostoriji nije bilo dovoljno mesta ni da se protegnu.

– Oprostili smo se od tate, ne znajući da li ćemo se ikada više videti. Ukrcali smo se u autobus ne znajući da li će nas baciti u jame smrti kao što su to uradili tokom Drugog svetskog rata. Jedino što sam u tom uzrastu mogla da shvatim iz priča moje bake, koja mi je pričala o Drugom svetskom ratu i stradanjima kroz koje je prošla. Kako su mučili Srbe, kako su ih bacali u samrtničke jame i kako su morali da se kriju i kako je nekim čudom preživela – rekla je uplakano Stanić.

Našla se u istoj situaciji kao i njena baka

– Kada bismo stigli u koncentracioni logog proveli smo narednih 13 meseci tamo bez znanja šta će se dogoditi. Bili smo gladni i svaki dan smo bili uplašeni. Ulazili bi vojnici da nas muče, da nas provociraju, da rade sa nama šta hoce. Postrojili bi nas za streljanje i tražili da podignemo ruke, pitajuci majke koje dete žele prvo da ubiju stavljajući im pištolje u usta, kao da biraju – nastavila je svoje svedočenje Stanić.

Dodala je da su vojnici koji su mučili njenog ujaka znali da najpre ugreju ringle na šporetu do usijanja a da su ga potom terali da bosih nogu stoji na njima.

– Nije bilo milosti. Muškarci su bili primorani da rade po ceo dan, a onda bi kao životinje bili vraćeni u koncentracioni logor gde bi ih tukli, a nekad bi premlacivanja trajala i do pet sati – naglasila je Stanić.

Stanić je dodala da bi ih vojnici terali da rade čak i ako ne bi mogli da stoje i to bez hrane i bez vode, a ako bi pokazivali ikakve znake slabosti i bili spori udarali bi ih kundacima po glavi.

Rat se za njenu porodicu nije završio ni posle koncentracionog logora.

– Živeli smo u Sanskom Mostu u Bosni, koji je tada bio teritorija pod srpskom kontrolom. Mislila sam da možda možemo započeti novi život. Da ponovo idem u školu i da ponovo mogu da budem dete – šta god to značilo. Iako je to bila teritorija pod srpskom kontrolom, eksplozije artiljerijskih granata su postale moja uspavanka – rekla je Stanić.

Istakla je da je u oktobru 1995. grad u kojem je živela bio napadnut i da su bežeći od granata jedva ostali živi.

– Bili smo na konjima i fijakerima. Samo žene, deca i starci, ne znajući u kom pravcu idemo. I nekako smo stigli do polja u blizini Banjaluke. Sećam se da sam živela napolju sa hiljadama drugih ljudi. Nismo imali zaklona barem nedelju dana. Shvatila sam da ono što sam prošla, moje detinjstvo, nije bilo normalno, a tek sam imala 11 godina – rekla je Stanić.

Stanić ističe da sada, kao odrasla osoba, dok razmišlja svom iskustvu i svemu kroz šta je prošla shvata uticaj koji je to što je preživela imalo na njeno detinjstvo.

Svedočenje Miroslava Jovića

– U proteklih 25 godina živim i radim u SAD i s ponosom kažem da sam američki državljanin srpskog porekla. Moj rodni grad je bio žrtva operacije “Oluja”, vojne akcije koju su predvodile jedinice vojske Republike Hrvatske, protiv srpskih snaga na teritoriji BiH. Mi Srbi iz Bosanskog Grahova, bili smo proterani isterani iz naših kuća i otišli smo u izgnanstvo.

– Čak i da je ceo taj egzodus izbrisan, 29 godina nakon tog proterivanja Srba iz njihovih kuća iz te oblasti, znak života ili suživota se ponovo pojavio i saradnja između komšija različitih nacionalnosti je na neki način bila na vidiku. Pa, bila je, do danas. Usvajanjem ove rezolucije samo će se podgrejati strahovi da će se duhovi prošlosti ponovo probuditi. Imate ovde u SAD na desetine, stotine ljudi, koji su kao i ljudi koji sede ovde za stolom, doživeli sličnu sudbinu. Nije izvodljivo da dođu svi ovde, ali oni su mučeni i preživeli su pakao. Ništa dobro neće proiznići otvaranjem pandorine kutije usvajanjem ove rezolucije. Postojala je mogućnost da rane zacele, ali ovim će nestati svaki tračak nade za saradnjom ili suživotom u tom delu sveta.

– Ova rezolucija je otvorila još jednu ranu gospodina Ranka, ali i desetine hiljada ljudi. Ovo će da bude nova rana, zato što je on bio žrtva rata. Da li ćemo mi da priznamo zločine koji su učinjeni nad njim. Ova rezolucija zapravo brendira Ranka koji je bio žrtva rata i označava ga kao kriminalca, kao ubicu i on i njegova deca, i njihova deca biće obeleženi kao kriminalci. On kad je čuo za ovu rezoluciju bio je razoren, kao da je ponovo preživeo ovo. Ako on ne može da putuje, svi ćemo da putujemo za njega i da se čuje istina – rekao je Jović.

Svedočenje Dijane Ivanović

– Rođena sam u Livnu u BiH. 91. godine pre rata bilo je 5.000 Srba koji su živeli u ovoj oblasti, danas ih ima samo 20. Manje ljudi nego što sada sedi za ovim stolom.

– Moji roditelji su bili svedoci predratnih dešavanja u BiH. Verovali su da im niko ne bi naudio jer su bili dobri ljudi, poznati u zajednici pomagali su svima uključujući i Hrvatima i Bošnjacima. Ali, moji roditelji su bili Srbi, i onda je sve počelo. U maju 92. pet hrvatskih vojnika je došlo i odvelo mog oca na ispitivanje – nikada se više nije vratio kući.

– Bio je u zvaničnoj policijskoj stanici, kasnije je prebačen u srednju školu Ivan Kovačić koja je pretvorena u koncentracioni logor za Srbe. Vodili su taj kamp Bošnjaci i Hrvati. Smešten je sa još 12 Srba koji su radili kao sezonski radnici u Hrvatskoj i Sloveniji. Bili su zarobljeni i dovedeni u logor u Livnu. Danima su bili mučeni a onda i ubijeni. Moj otac je bio mučen 5 meseci. Istorija iz Drugog svetskog rata ponavljaja se i to u velikim razmerama – kazala je ona.

– Mučenje koje je moj otac preživeo bilo je pesničenje, pendrečenje, udaranje žicama, čizmama… Manijački su ga gazili, stavljali mu pištolj u usta preteći da će ga ubiti. Moj otac je u tolikom bolu bio da je preklinjao da ga ubiju. Rekli su mu da, zato što je Srbin, prvo će da ga muče, a onda da ga ubiju. Kad bi se jedan vojnik umorio, drugi bi ga zamenio dok se i sam ne bi umorio da mi muči oca. Jedne noći su mu stavili povez na oči i rekli da ga vode na streljanje. Kad su ga izvadili iz auta rekli su da pazi gde vozi da ne bi zgazio tela svoje braće i rođaka. Ovakve presije su vršene svakog dana. Najgore je bila električna stolica, sipali bi vodu svuda i stavili ga na stolicu. Imao je opekotine svuda – istakla je Dijana.

Svedočenje Ranka Ristića

– Hvala vam na prilici da ispričam priču koju dele stotine hiljada Srba u bivšoj Jugoslaviji. Priča o istini, smrti, nepravdi i na kraju priča o nadi. Rođen sam u Zavidovićima u centralnoj Bosni. Prelepo mesto, ali mesto gde se istorija ponavlja iz Prvog svetskog rata. Veliki broj Bošnjaka i Hrvata se priključio Hitlerovoj okupaciji.

– Tamni oblak rata se 1992. opet nadvio nad nama. Došli su naoružani i držali nas na nišanu. Naredili su nam da odemo u grad i nije nam bilo dozvoljeno da izađemo. Jedan je pucao direktno meni iznad glave, potom stavio cev meni na slepoočnicu i rekao mom ocu da se vrati ili će me ubiti. Nikad neću zaboraviti izraz na licu mog oca.

– Posle toga, jedva smo izbegli još jednu blokadu puta. Posle su palili jedno po jedno selo. Etnički su očistili predeo oko Zavidovića. U selu Vozuća je živela Koviljka Ristić Pašajlić, samo nekoliko stotina metara od srpskog manastira. Zvala me je “Beli” zato što sam imao plavu kosu kao mali i uvek je bila nasmejana i davala mi slatkiše. Bošnjaci iz susednog sela su jednog dana došli u njenu kuću, kuću moje baba-tetke, silovali je, prerezali joj grkljan i odsekli joj dojke. Grkljan joj je bio izvučen kao neka vrsta trofeja. Kada su završili s mojom baba-tetkom otišli su u kuću Ranke i njena sudbina je bila ista kao i od moje bake.