„Moja biografija bi se mogla ispisati u nekoliko vrsta, jer moji su dani tekli običnim tokom života običnih ljudi“. Ovo su reči kojima je daleke 1921. godine naš veliki slikar Uroš Predić (1857 – 1953) započeo svoju autobiografiju.
Decembarskog dana 1857. godine u zavejanom vojvođanskom selu Orlovatu, nedaleko od Zrenjanina, u porodici sveštenika Petra Dobrovića rodilo se najmlađe dete kome dadoše ime Uroš. Od detinjstva je bio krhkog zdravlja. Kao četvorogodišnjak slučajno je ostao zaključan cele noći u crkvi, te je zbog toga dobio nervnu groznicu. Osnovnu školu je završio u svom selu, a gimnaziju u Pančevu. Osnovna škola ostala je obeležena sklapanjem prijateljstva sa budućim velikim naučnikom Mihailom Pupinom. Njih dvojica su ostali prijatelji do kraja života. Nikada nisu zaboravili obale Tamiša koji povezuje njihova rodna sela.
Školovao se za slikara u Beču i to kao stipendista Matice srpske, kod čuvenog slikara Gripenkerla. Tokom studija dobio je Gundelovu nagradu za slikanje muškog modela u ulju. Nakon studija dvije godine je bio asistent na Umjetničkoj akademiji u Beču, i radio u profesorovom ateljeu. Tih godina u prisustvu profesora Gripenkerla i arhitekte Hanzena izradio je 13 slika mitološke sadržine za friz Parlamenta u Beču. Zbog porodičnih obaveza, a možda i zbog ljubavi prema rodnom kaju 1885. godine vratio se u rodno selo i naslikao niz slika iz seoskog života.
O njegovom intimnom životu ne zna se mnogo. Brkovi, kratka, stilizovana brada i naočari označavali su njegovu pojavu. Krasile su ga urednost i elegancija. Kada bi slikao u ateljeu uvek bi preko odela nosio slikarski mantil. U Orlovatu je ostala priča o nesrećnoj ljubavi Uroša Predića. Četiri godine nakon povratka iz Beča osetio je veliku ljubav prema mladoj šesnaestogodišnjakninji. Ona je bila Ana Nakarada. Veliku razliku u godinama nije mogao da toleriše njezin otac Đura Nakarada, a ni majka Katarina. Zapisano da je bio veoma posvećen umetnosti i porodici, te da se nikada nije oženio.
Kada je njemu draga prijateljica Mila Hamdija umrla, pisao je dr Milanu Saviću:
„Za njeno ime vezan je jedan kratak san o sreći u mojem životu. Da se taj san ostvario, koliko bih sada bio nesrećan! Ovako, provodivši svoj vek u brizi i radu, bez jačeg podstreka, u žabokrečini usamljenog askete, sačuvao sam se od sreće i nesreće..“
Uroš Predić nije vodio tako dinamičan i uzbudljiv život kakav je vodio njegov ispisnik Paja Jovanović (1859 – 1957), ali je zato čitav svoj dugovečan život posvetio umetnosti i odgovornom, savesnom radu, te je svoj rad kratko objasnio sledećim rečima: „glavna karakteristika mojih radova savesnost“.
Pronađena pisma koja su upućivali jedan drugom pokazuju da među njima nije vladalo rivalstvo i rezervisanost. Predić je na pitanje Banaćanina Mihovila Tomandla, o tome šta misli o Paji Jovanoviću, kazao:
„On vam je, što kažu Mađari talpra esett, ili srpski, mačka koja uvek padne na četiri noge. On se snalazi u svakoj prilici. Nije genije, ali je odličan poznavalac svih škola i pravaca, a njegovi su radovi majstorski“.
Na pitanje oca, šta će da radi kada mu u starosti izneveri oko i zadrhti ruka, Uroš Predić je kratko odgovorio: „Ništa!Onda ne marim da živim“.
Na sreću, boginja Parka Antropos mu je podarila dug život ispunjen savesnim radom, te će u dubokoj starosti mirne savesti reći: „Radio sam dosta i uvek savesno i imam satisfakciju da sam izvršio svoju dužnost“.
Umetnikove oči su umele da fiksiraju svaki detalj, koji su ponekad u slikanju bili od presudnog značaja. Nije slučajno slika “Nadurena devojčica” Uroša Predića dobila 1879. prestižnu Gundlovu nagradu bečke likovne Akademije za najbolji studentski rad. Od tada nizali su se pravi slikarski „biseri“ dečjih portreta, studija i kompozicija iz svakodnevnog života, u kojima je Predić uneo ne samo emocije, nego i misaonost, šaljući time jasnu poruku da životi tih malenih bića zavređuju punu pažnju i poštovanje odraslih.
PROČITAJTE VIŠE:
Što krhog zdravlja, povučenosti i verovanja da zbog dečačke bolesti neće dugo živeti, a što zbog posvećenosti umetnosti, Predić se nikada nije ženio. Ali jedne večeri tokom ratne 1914. godine, na vrata umetnikovog beogradskog ateljea zakucala je nepoznata mlada žena, koja je iz zavičaja došla u grad da potraži utočište od ratnih nedaća i stradanja.
Predić je primio u svoj dom, ne tražeći nikakvu protivuslugu. Videvši da je došla u atelje čoveka koji nije bio samo veliki umetnik, već i iskreni čovekoljubac, predložila je da je ovekoveči na platnu. Gledajući to mladoliko lice i prelepo telo, naslikao je akt koji je nazvao „Žena sa zelenim velom”. Uz nekoliko njemu najdražih slika, i ova mu je do kraja života krasila atelje.
Ozbiljne i lične teme sreću se na slikama „Kosovka devojka“, „Hercegovački begunci“, „Devojka na studencu“, „Pod dudom“, „Vesela braća, žalosna im majka“, „Siroče na grobu“ i druge. Slike „Hercegovački begunci“ i „Siroče na majčinom grobu“ otkupio je Mihailo Pupin na izložbi u Parizu 1889. godine i poklonio ih Narodnom muzeju u Beogradu. Nije želio da završe u privatnom vlasništvu nekog kupca, jer je smatrao da su od kapitalnog značaja za Srbiju.
Umro je 1953. godine u Beogradu, u svojoj 96. godini, kao najstariji srpski slikar. Prema sopstvenoj želji sahranjen je Orlovatu. I u dubokoj starosti bio je pun radne energije i vedrine. Nekoliko meseci pre smrti peo se na stolicu da ređa neke slike u svom ateljeu, pao je i tom prilikom se povredio (polomio nogu), od toga se nikada nije potpuno oporavio i ubrzo je umro.
POVEZANE TEME:
TRAGIČNA PRIČA O VELIKOM ĐURI JAKŠIĆU: Pretučen je do smrti, a njegov ubica danas ima ulicu!
Izvor: Impuls portal
Foto: Printscreen / YouTube, Wikipedia
