Vreme današnje, moderno, brzo prolazi. Svakodnevno smo obasuti morem informacija, često apsolutno nebitnih, a koje ponekad u zaborav guraju ono što je važno, ono što je deo naše istorije i što se ne sme zaboraviti. Jedna od takvih priča, koje ne bi smele pasti u zaborav, jeste ona o Predragu Peđi Leovcu.
Predrag Leovac je rođen 20. decembra 1975. godine u Pljevljima, tadašnjoj SR Crnoj Gori i SFR Jugoslaviji. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, nakon čega upisuje Vojnu akademiju u Beogradu — smer pešadija. Kao sportista je bio aktivan od malena, trenirao karate. Trčao je Beogradski polumaraton i maraton i bio majstor realnog aikida kao pitomac čuvenog Ljubomira Vračarevića.
Nakon završetka Vojne akademije dobija raspored u Prištinski korpus, 125. motorizovanu brigadu, 53. granični bataljon Vojske Jugoslavije, kao komandir interventnog voda na karauli Ćafa Prušit na granici sa Albanijom. Nije mu dugo trebalo da se nametne kao odvažan i sposoban mladi oficir što su znali da cene njegovi vojnici, ali i starešine, koji su ga zvali „Naša Savest“.
Podmukli teroristi, snejperi i nagazne mine
Te 1998.godine na graničnim karaulama konstantno su se dešavali incidenti i sukobi sa teroristima OVK, u kojima je, uvek na prvoj liniji vatre, bio i Peđa, koji je kao komandir preuzimao na sebe odgovornost. A ratovati sa ovakvim neprijateljem nije bilo nimalo lako, jer teroristi nikada nisu napadali frontalno, vojnički, već su iz šume snajperima vrebali naše vojnike-graničare. Drugi vid tog podmuklog ratovanja bilo je postavljanje mina na mestima kuda su prolazile naše patrole.
Dana 27. oktobra 1998. godine, na Svetu Petku, za vreme patrole duž granice, vojni pas je ušao u minsko polje i aktivirao jednu protivpešadijsku minu. Mina je teško ranila Peđu Leovca. Geler mu je polomio viličnu kost na tri dela i zaustavio se ispod leve plećke. Puška mu je odletela iz ruku u dubinu minskog polja. Peđa, iako teško ranjen, bio je dovoljno pribran da smiri vojnika koji je krenuo da puca iz mitraljeza misleći da su napadnuti, te je sam pozvao pomoć i sišao do karaule, odakle je helikopterom prebačen prvo za Prištinu, a zatim na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu.
Nakon operacije, Peđa je tražio da se vrati za Pljevlja, na oporavak, kako ne bi zauzimao krevet drugim ranjenicima koji su svakodnevno pristizali. Pošto nije mogao da govori, a hranio se na slamku, Peđa je poruku napisao ocu Milu u bolnici, na parčetu papira. Tokom oporavka je izgubio dosta kilograma, ali da odustane od povratka na granicu nije imao nameru.
Teško ranjen, vraća se na Kosovo
Skupljao je snagu, lečio rane, i u februaru 1999. godine, iako nedovoljno oporavljen, uputio se za Đakovicu. Majci je na rastanku rekao da će, ako se vrati, kući dojahati na belom konju.
Kad je u kasarni u Đakovici ušao u kancelariju svog pretpostavljenog, majora Duška Šljivančanina, ovaj nije mogaio da veruje. Ponudili su mu da uzme novu pušku, ali on nije hteo. Otišao je do neočišćenog minskog polja u kojem je ranjen, te uzeo natrag svoju pušku.
JEDNA OD POSLEDNJIH FOTOGRAFIJA: Predrag Leovac na jednom od graničnih prelaza sa Albanijom
Nakon napada na Košare 9. aprila, Peđin vod je ušao u borbu 11. aprila. Kao pravi komandir, ostavio je svoje mlade vojnike u pozadini, rekavši da ne želi da ih vodi u smrt, i otišao na zadatak sa trideset iskusnijih rezervista, koji su tu pristigli.
Tri dana i tri noći je bez hrane i vode vodio borbu za granični kamen C4, poznatiji kao Maja Glava. Četvrtog dana biva smrtno pogođen snajperom u rejonu karaule Košare.
Preminuo je na putu do bolnice u Đakovici. Imao je 23 godine i 4 meseca.
Heroj nije zaboravljen
Peđino delo ostalo je upamćeno i poštovano, kako u njegovim rodnim Pljevljima, tako u celoj Crnoj Gori i Srbiji. Posthumno je odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti. Peđino ime danas nosi pljevaljska ulica u kojoj je živeo, kao i karaula na granici sa Bosnom i Hercegovinom.
Na žalost, kada je čuvanje granica od vojske preuzela crnogorska policija, tabla sa njegovim imenom je skinuta. Danas u Pljevljima postoji i Kulturni centar „Predrag Peđa Leovac”, koji baštini sećanje na Pnjega i bavi se humanitarnim radom. U njegovu čast je pesnik Rajko Palibrk napisao pesmu „Vitezu sa Košara“. Peđa Leovac se takođe spominje u udžbenicima istorije za osmi razred u Srbiji, a po njemu je dobio ime i Orden časti koji dodeljuje Akademija vidvdanskih vitezova srpskih.
Etno pevačica Branka Zečević je stihove koje napisao Aleksandar Tošić ispevala 2022. godine u pesmi „Znaš li reći ko je Peđa”.
Na Vidovdan 2024. godine, otkriven je spomenik potporučniku Leovcu u Pljevljima, a ceremoniji su prisustvovali premijer Srbije Miloš Vučević, delegacija Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i ambasador Republike Srbije u Crnoj Gori Nebojša Rodić.
DA SE ZNA GDE JE ROĐEN HEROJ: Spomenik Peđi Leovcu u Pljevljima
Tekst: Antonije Kovačević/Wikipedia Foto: Privatna arhiva, Mediji