Connect with us

Kolumna

TRI GODINE BEZ GLOGIJA: Ekskluzivno:Dirljivi odlomci iz knjige o najvoljenijem srpskom glumcu, čoveku koji je odbio Anđelinu Džoli!

Published

on

Danas se navršava tri godine od smrti Nebojše Glogovca, glumca koji, iako je živeo kratko, ostavio dubok trag na srpskoj i balkanskoj pozorišnoj i filmskoj sceni. Kao umetnik i kao čovek.

Tim povodom Aleksandar Đuričić, novinar Serbian Times-a i autor biografske knjige “Glogi” (u izdanju Vukotić medija), napisao je za naš portal autorski tekst sastavljen od ekskluzivnih delova biografije čiji je prvi tiraž planuo:

Prošle su tri godine, a desila se večnost od kada nas je napustio verovatno najvoljeniji glumac na ovim prostorima – Nebojša Glogovac. Proteklih godinu dana istraživao sam njegov život, ali i smrt, i sve ono što je ostalo posle njega. A svega toga ima mnogo, za više života, od onog koji je po realnom vremenskom računanju trajao 49 godina.

Radeći na knizi „Glogi“ razgovarao sam sa 70-tak ljudi, a među koricama knjige završilo je četrdesetak svedočenja onih koji su ga poznavali, voleli, igrali sa njim, bili mu i bliski i daleki, ali su u raznim fazama bili tu, pored njega.

Vozeći se kroz njegov život sretao sam razne ljude, a posle dva meseca “pregovora” Vojin Ćetković je smogao snage da prvi put progovori.

NEOBIČNI KUMOVI: Nebojša Glogovac i Vojin Ćetković na premijeri “Hadersfilda”

Njih dvojica su, među nama rečeno, oborili i tezu o klasičnim srpskim kumovima. Nebojša i Vojin su razgovarali i ostali u odličnim odnosima, sve do Nebojšinog preranog odlaska. A najveću intimu delili su u garderobi, tom svetom mestu za glumce, gde ulaze i izlaze iz likova, gde opipavaju puls i bivaju potpuno goli, nekada ranjivi, neretko i snažni.

Sergej Trifunović, slanina i miševi

Na Fakultetu dramskih umetnosti nije bilo klasične garderobe, imali su “samice”, neke male klaustrofobične prostorije. U toj čuvenoj klasi profesora Vlade Jevtovića mušku samicu delili su Vojin i Boris Pingović, a u drugoj su bili Sergej Trifunović i Glogovac. Sergeju su stalno iz Užica slali hranu i on ju je često zaboravljao u “samici”. Desio se neki vikend ili raspust, pa je Sergej zaboravio veliko parče slanine. Kada je Nebojša posle izvesnog vremena otvorio “samicu”, zatekao je pacove.

Vojin je izlazio iz vežbaonice, peo se stepenicama, u polumraku je video Glogija kako sam za sebe peva: “Sveti bože, sveti krepki, pomozi svome rabu Nebojši i učini da Sergej padne godinu.”

MIŠEVI I SLANINA: Sergej i Nebojša su bile kolege na klasi profesora Vlade Jevtovića

Prvu zajedničku garderobu Vojin i Nebojša dobili su kao stipendisti Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Doduše nije bila samo njihova, delili su je sa tadašnjim veteranom Dragoljubom Gulom Milosavljevićem.

Statisti u garderobi

Gula je bio ljut, išao je po pozorištu i vikao: ”Ko je pustio statiste u moju garderobu?”

Često im je zaključavao garderobu, a jednom se Vojin posle predstave vratio kući u kostimu jer nije mogao da uđe da se presvuče. Onda ga je zamolio da više ne zaključava, a Gula ga je pitao zučuđeno:

”Zašto da ne zaključavam?

“Zato što ću da razvalim vrata!”

“Vi to pretite?”

“Da, pretim.”

“Dobro.”

Posle je Gula zvao svoju kćerku, glumicu Vladicu Milosavljević, koja mu je objasnila da nisu statisti, već mladi glumci i da su dobri momci. Izvinio im se, a Glogovca je sve vreme zvao Drenovac.

SEĆANJE: Vojin Ćetković pored natpisa posvećenom Nebojši Glogovcu

Kao već stasali glumci Vojin i Nebojša imali su svoju garderobu, a Nebojša je iz njemu znanih razloga odabrao da bude na pola puta između toaleta i šminkernice. Sve što su imali jedan drugom da kažu dešavalo se tu. Posle Nebojšinog odlaska, Vojin je zamenio garderobu.

Tamna je noć

Plutao sam po njegovim ulogama i opet posle nekoliko meseci „pregovora“ stigao do kancelarije upravnice Jugoslovenskog dramskog pozorišta Tamare Vučković. Imala je masku na licu, a činilo mi se da joj je bila neophodna, ne zbog korone, već zato što prvi put govori o Nebojši.

Pričala mi je kakve su sve ludorije imali kada su igrali čuveni komad, možda bolje reći kultni, jer je dešavao na sceni „Kult teatra“„Tamna je noć“. Bilo je to bulevarsko pozorište, u najpozitivnijem smislu te reči, u ustanovi kulture „Vuk Karadžić“, u Bulevaru revolucije. Izvodili su je 24 puta mesečno, dešavalo se da je igraju i po tri puta dnevno. Radili su kao bioskop. Gostovali su svuda po svetu i zarađivali tada ozbiljan novac. U tom trenutku prosečne plate bile su oko dve nemačke marke, a oni su po predstavi dobijali najmanje 10. Obilazili su svet.

Kada su promenili profesionalne uloge, Tamara je postala upravnica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a Nebojša ostao glumac, zapravo se ništa nije promenilo – ostali su prijatelji.

Reditelj Jagoš Marković, koji nije poznavao Glogovca, a želeo ga je za ulogu Jerotija Pantića u „Sumnjivom licu“, pitao je Tamaru kakav je. On je, zapravo, sve pomalo, razmišljala je upravnica pre nego što mu je rekla: “Kao mačor. Umiljat, mazan,božanstven, samo nemoj pokušavati da ga dresiraš, može da ogrebe.“

Istraživao sam i taj beskrajni rediteljski krug, u kome je u sredini bio Nebojša.

Ima jedan neobičan glumac…

Vida Ognjenović je čula još od Dejana Mijača da na FDU ima jedan poseban student.

„Neobičan glumac“, govorio joj je Mijač, „na oko sve ravan i miran, a kad zatreba, krene kao buktinja, sve kipi u njemu, i što je najvažnije, ume s tim da se nosi kao da je na sceni rođen.“  

Nekoliko godina kasnije, u jesen 1996. pozvali su Vidu Ognjenović da režira Koljadinu dramu “Poloneza Oginjskog”. Bilo je to  vreme kad je Beograd bio na nogama zbog građanske pobuna protiv Miloševićevog režima. Između dve šetnje, Vida je završila prvo čitanje Koljadinog  teksta i panično je pozvala tadašnjeg upravnika Jovana Ćirilova da bi mu rekla kako je komad zanimljiv i da će ga raditi samo pod uslovom da ulogu Dime igra Glogovac.

PRVA VELIKA FILMSKA ULOGA: Sa Brankom Katić u “Ubistvu sa predomišljajem”

„Nema potrebe za takvim ultimatumom. Na Glogovca sam i mislio kad sam izabrao taj komad“, mirno je odgovorio Ćirilov.

Vida je progutala knedlu.

Na premijeri Poloneza Oginjskog, u pauzi, u salonu, Ćirilov je prišao Vidi Ognjenovići i šapnuo joj je: “Glogovac sutra postaje deo našeg ansambla. Primljen je za stalnog člana.“

“To njemu ne treba. Nebojša Glogovac je ansambl,“ rekla je Vida.

Ćirilov je progutao knedlu.

Kako je odbio Anđelinu Džoli

Velika medijska prašina se podigla kada je Glogovac odbio da igra u filmu Anđeline Džoli “U zemlji krvi i meda”. Bio je vrlo kategoričan i jasan.

Predstavljeno je kao da sam odbio ulogu, a ja sam samo tražio da pročitam scenario. U tom filmu ne postoji dobar Srbin, ali i bez toga je film loš. Oni su odustali od mene kada sam počeo da zapitkujem o strukturi priče. U svim prepiskama pisalo je da reditelj, koji je označen kao ona, želi da me vidi u svom filmu, kao da ne znamo o kome se radi. Morao sam da znam, jer šta ako je porno-film, a ja nisam spreman. Mislim da ni drugi glumci nisu čitali scenario, nego su dobijali separate u kojima je njihov dijalog. Glupo je da učestvujem u filmu čiji scenario nisam pročitao. Da su mi ga dali, da sam imao priliku da pročitam…

Verovatno bih odbio, jer je ravan, prazan, bez pokrića i nije dobro napravljen. Dobar scenario se čita kao dobra literatura, a ovde nema soka, života, nije lepo ispletena priča. Postaje više dosadan taj plasman Srba u filmovima koji služi formiranju javnog mnjenja o nama kao lošim momcima. Kao da ovde niko ništa dobro nije učinio i kao da su loše u ratovima činili jedino Srbi. To vređa inteligenciju, govorio je Glogovac.

Uloga Draže, dug prema precima

Uskovitlao je javnost kada je prihvatio da igra Dražu Mihailovića u filmu “Za kralja i otadžbinu”. Osim reditelja Radoša Bajića postoji još jedan čovek koji bio srećan zbog tog izbora – Nebojšin otac Milovan, koji se prisetio tog trenutka.

“Došao je kod mene i onako me značajno pitao: ’Znaš li ko će da igra Dražu’?

Kažem da ne znam, a on kroz poluosmeh izgovori: ‘Ja’.

DUG PREMA PRECIMA: Kao Draža Mihajlović u filmu “Za kralja i otadžbinu”

E tada sam mu čestitao: ’E, svaka ti čast.’

Nebojša  je rekao da je to njegov dug prema precima.

Kasnije nije bio zadovoljan, smatrao je da je loše, razvučeno, a nije dobro ni prošlo ni kod publike. Bio je ljut, ali to je izražavao samo uzdahom: ‘Ma, pusti’.“

Novac nije problem

Novac nije bio ključna kategorija kada je odlučivao šta će da igra. Upravnica Jugoslovenskog dramskog pozorišta Tamara Vučković se priseća:

“Pare nisu spadale u kriterijume po kojima je birao uloge. Ono što je odnosilo prevagu u izboru bila je potreba da saznaje, da spoznaje život, da sam sebe nadograđuje. Dešavalo se da ima više od 15 predstava mesečno, a da nije imao para da se ošiša. I nije prihvatao tezge čak ni tada. Govorio je: ‘Može i bez šišanja’.”

GLUMA UVEK, TEZGA NIKAD: Scena iz pozorišne predstave “Hadersfild”

Prateći sve njegove strasti i ljubavi (ovde se ne ubraja gluma), a nije ih bio mali broj, stigao sam i igre tavle (koja je starija od šaha), suludo brzih vožnji motorom, a i otkrio jedan novi svet: kako možeš da budeš ortak sa nekim ko je dosta mlađi ili stariji od tebe. On je spajao generacije, a umeo je da uživa i sa navijačima sa Zvezdinog severa, i sa akademicima. Družio se i sa bardovima jugoslovenskog glumišta i sa glumačkim talentima u začetku.

Kako su Izraelci u kafani čuli za “Enklavu”

Anica Dobra snimila je tri filma sa njim, ali ju je više ložio njihov komšijski odnos na Dorćolu. Umeli su da se verbalno mačuju, zasmejavaju i da putuju.

Najduži period koji su proveli zajedno bilo je putovanje u Izrael. U oktobru 2013. godine Izraelska kinoteka organizovala je nedelju srpskog filma i njih dvoje su išli da promovišu našu kinematografiju. U salama u Tel Avivu, Jerusalimu, Haifi i Jafi bivali su srdačno dočekani, a u slobodno vreme naša ambasada organizovala im je ekskurzije. Kupali su se umoru i pili sveži sok od nara od koga im je kasnije bilo muka, sve dok to Nebojši nije dosadilo.

Grupne zabave mu, jednostavno, nisu pasovale. Odustao je od organizovanih obilazaka turističkih znamenitosti i rešio da Izrael otkriva sam. Za kafanskim stolom. I išlo mu je. Svi bi opčinjeno gledali u njega, uključujući direktora tamošnje kinoteke koji je, činilo se, bio u stanju satima da sluša Nebojšinu priču o tome kako smo snimili divan film o pomirenju pod nazivom “Enklava”. Glogovac je imao pogled na svet kom niko nije mogao da odoli. Jasno, “Enklava” je već sledeće godine prikazana u Izraelu.

“NEBESKA UDICA”: Mnogo je voleo košarku i fudbal, i naravno, Crvenu Zvezdu

Ono što Anica i ostatak ekipe nisu znali je činjenica da je Glogovac, osim u pozorištu i na filmu, strahovito voleo da nastupa i na aerodromima, pred carinskim kontrolama. Dobili su precizne instrukcije kako da se ponašaju pred rigoroznim izraelskim carinicima, da kažu da su se sami pakovali, da nisu komunicirali ni sa kim osim osoblja ambasade, da nisu išli u Palestinu (iako jesu) i da na sva postavljena pitanja odgovaraju što kraće i što preciznije. Nebojša je “zaigrao” već na prvom pitanju:

“Jeste li se sami pakovali?”

“Znate, mene obično žena pakuje…” promrmljao je.

Bilo je to dovoljno da se upale svi aerodromski „alarmi.“ Konzulkinja naše ambasade pokušala je da se uključi u priču i spreči katastrofu, da njemu skrene pažnju da se uozbilji, a da osoblju aerodroma kaže da su to glumci koji vole da sa tako malo šale. Nije vredelo, Nebojša je već uplivao u svoju omiljenu ulogu. Umesto jedne kontrole, prošli su četiri. Bilo je uznemirujuće i smešno. Na kraju, ipak, samo smešno.

Završivši svoju aerodromsku predstavu bez aplauza i ovacija, utrčao je u fri-šop i kupio najveću, najdeblju monografiju Izraela.

“Monografija?!” pitala ga je Anica.

“Moram da vidim gde sam bio”, odgovorio je.

Našao sam Lopuhina!

Reditelj Aleksandar Popovski uradio je tri predstave sa Glogovcem, pa i njegovu poslednju „Hamlet“. Opisivao mi je kako su kao generacija počeli da bitišu po obodima raspadnute Jugoslavije, komunicirajući između sebe i ne prihvaćajući nova pravila igre niti nove granice.Vozili su svoj đir, susrećući se na gostovanjima, uživali su u zajedničkom gledanju predstava i upijali sve što se događalo na BITEF-u…

HAMLET: Na sceni JDP u svojoj poslednjoj predstavi Foto: Nenad Petrović

Pričao mi je kako su se osećali kada su im na dan premijere „Višnjika“ u Narodnom pozorištu javili da je ubijen Zoran Đinđić. A to stvaranje „Višnjika“ kod Popovskog je osvežilo i jednu skoro zaboravljenu sliku na Nebojšinu ulogu Lopahina.

„Zapisujem stvari oko proba, kupim uvek neku posebnu svesku, kad završim predstavu odložim je na polici i uglavnom je nikad ne otvaram. Pamtim stvari van zapisanih. Recimo o Višnjiku se sećam kad je Nebojša došao jedno veče kasno do mojeg stana. Zove me na telefon, kaže tu sam pred vratima, otvori. Ulazi jako ozbiljan i kaže da je našao Lopahina. Sedimo u kuhinji i on izvuče kutiju sa novim alatom. Kupio ga je na Kalenić pijaci. Stavlja ga na stol jako ponosno. Ta plastična kutija sa jeftinim kineskim alatima mu je asocijacija za lik Lopahina. Meni se to jako dopalo. Posle smo nastavili da pričamo o novim primitivcima koji kupuju sve oko sebe.“

Sa jaretom na motoru

Nebojša je bio čovek iznenađenja. Znao je da bane, nenajavljeno, kod kuma Vojina Ćetkovića u vikendicu u Čortanovcima. Jednom ga je spazio kako prilazi kući na motoru, a za vratom je imao sveže zaklano i očišćeno jare.

“Sa tim jaretom oko vrata vozio je motor”, pomislio je Vojin i prvo pitanje je bilo: ”Jesi li normalan?”

“Jesam, poklonili su mi ovo jare neki ljudi u Inđiji. Sada ćemo da napravimo sač.”

KAKO NAPRAVITI SAČ? Vojin i Nebojša

I krenuli su u akciju, samo je manji problem bio što nisu znali kako se to radi. Istranžirali su ga i onda su zvali Josifa Tatića, koji je zvao Dragana Kićanovića, a ovaj kuvara iz svog restorana, pa im je on davao upustva.

Kada je posle nekoliko sati jelo bilo gotovo samo su se pogledali – njih dvojica sami sa tolikim jaretom ispod sača. Tada su pozvali ekipu, između ostalih mlade kolege Stefana Bundala i Dejana Dedića: “Šta radite? Trebaju nam dve strvine, jedna od 200, druga od 100 kila da dođu da prožderu ovo što je ostalo.”

“Ukradena” kola na crnogorskoj granici

Vojin je jednom Nebojši pozajmio kola da ide na more u Crnu Goru, i onda je pozvao svoje rođake u Mojkovcu, jedan od njih je radio u policiji, i zamolio je da malo “pretresu” kuma. U Podbišću, selu pored Mojkovca policija je zaustavila beli “pežo”.

Nebojša se osmehnuo, računao je na to da će ga prepoznati i da neće biti problema. Policajci su bili zvanični, tražili su dokumenta, pregledali su kola, konsultovali se i na kraju su mu rekli da su dobili obaveštenje da je automobil ukraden. Krenuo je da objašnjava kako su to kola njegovog kuma, ali nije vredelo. Zamolili su ga da parkira sa strane i da pođe sa njima. Poslušao ih je, ušao je u maricu i odveli su ga u kafanu. 

Predstava “Bure baruta” bila je pozorište u svojoj najčistijoj formi, spektakl koji se iz očaja svakodnevice vinuo do evropskih visina. Ovaj komad, pokazalo se, otvorio je nove vidike na regionalnoj pozorišnoj sceni. Jugoslavija je poginula u ratu, ali Jugoslovensko dramsko pozorište je postajalo i širilo je slobodni duh na prostoru koji je počeo da dobija novo ime – “region”.

BURE BARUTA: Pored pozorišne, glumio je i u filmskoj verziji, na slici sa Acom Berčekom

Otvarali su neka vrata koja su do tada bila zaključana. Tih turobnih devedesetih bila je to prva predstava koja je krenula na gostovanja, da spaja prostore bivše Jugoslavije. Glumci su prelazili granice zemlje u kojoj se rat nije javno događao, ali se vodio. Kada su igrali u Zagrebu, publika im ovacijama nije dozvoljavala da odu sa scene 15 minuta. I to je postala uobičajena pojava, izazvala je veliku pažnju i u Hrvatskoj, Sloveniji… Tamo su svi znali Gagu Nikolića, Branka Cvejića, Josifa Tatića, Voju Brajovića, a mlade glumce su tek otkrivali.

Bez obzira na generacijski jaz, glumci su se sjajno zabavljali.

Jednom su na granici, u autobus ušli hrvatski carinici i pitali su: ”Je l’ ima ovde trudnica?” Gaga Nikolić je imao spreman odgovor: ”Nema, ali biće kada se budemo vraćali.”

Slobodan Milošević na vezi

Bio je to savršen pozorišni događaj koji je trajao. Predstava se igrala, a Balkan se menjao. Bili su spremni za izlazak na scenu, u bolničkim pidžamama, na dan kada je potpisan Dejtonski sporazum. U pozorišnom salonu je zazvonio telefon. Obično se javljao onaj ko je najbliži, a umesto “halo”, često se moglo čuti: ”Salon lepote, izvolite“, “Salon Jugoslovenskog dramskog, izvolite”, “Mesara, izvolite”… Tog istorijskog dana javio se Glogovac i odmah je preneo ekipi:

”Ljudi, zove Sloba, pita je l’ neko ima hemijsku?”

Prvi put je jedan ansambl toliko gostovao i po svetu, od Nemačke do Kolumbije, a u Poljskoj publika ne samo što je aplaudirala, već je nogama udarala u pod.

Za mlade glumce bila su to prva putovanja posle onih iz detinjstva. Tokom bombardovanja, 1999. godine, dobili su dozvolu vlasti da izađu iz zemlje i krenuli su na gostovanje u Nemačku, a vest o kraju NATO napada dočekali su na sceni.

Lubenica i mozak

Umetnost nije bila Nebojšin poziv, već njegov život. Njegova priroda. Iz njega je vrcalo gde god bi se okrenuo. A nije imao nameru da išta zadrži u sebi, sve što mu je naviralo, izlivao bi na razne strane. Pisanje, crtanje, vajanje – sve su to bile pritoke njegove umetničke reke. Na jednoj skulpturi radio je godinama. Njeno ime je “Lubenica”. O tome mi je pripovedala njegova druga supruga Milica.

“Stalno se smejao i govorio da će da je izloži na Oktobarskom salonu, na rotirajućem postamentu. S jedne strane to je bila lubenica, a s druge trodimenzionalni print ljudskog mozga. To je počelo tako što je šetao Kalemegdanom sa mlađim sinom i u toj šetnji pronašli su komad drveta. Doneli su ga kući. Povremeno, Nebojša je na njemu nešto radio. Vremenom, to je postalo ozbiljno. Nosio ga je čak kod prijatelja da uradi neke prepravke, da napravi zareze, da jedna strana bude crvena, a druga da bude print mozga. Pa, da bude u tri dimenzije, da dobije taj efekat – pola mozak, pola lubenica. Baš se posvetio toj lubenici. To mu je bilo važno: komad drveta koji je oblikom podsećao na bivšu Jugoslaviju. Gde god da se selio, ta lubenica je bila deo pokućstva. I sada je na značajnom mestu.”

I Nebojša je sada na značajnom mestu.”

Piše: Aleksandar Đuričić Foto: Wikipedia, Jugoslovensko dramsko pozorište

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement