Muzičar Nele Karajlić u svojoj bogatoj profesionalnoj karijeri postigao je mnogo toga. Živeo je užurbano, što se kasnije odrazilo i na njegovo zdravlje. Pre sedam godina mogao je da se zauvek oprosti od publike, kada je doživeo srčani udar, ali na svu sreću nalazio se u blizini Hitne pomoći i tako izbegao smrt.

– Nekome odgovara da je u paklu, a nekome odgovara da pakao ne vidi, pitanje je kako čovek reaguje. Svako je od nas jedinstven, nikada se neće ponoviti ono što sam sad, niti je ikada bilo ono što sam sad. Tako da je moj odnos prema dinamičnom i uzbudljivom ili sporom i dosadnom životu manje ili više jedinstven u odnosu na nekog drugog čoveka. Ne mogu nikada reći da li sam bio na ivici pakla, to je teška reč, ali jeste stalno neka vrsta ambisa oko mene, nesigurno je tlo po kojem hodam, to je sigurno. A sa druge strane to daje neku vrstu jedinstvenosti životu i moj život je bio tako otprilike popločan tim nesigurnim tlom, iako prvih deset, petnaest godina nije izgledalo tako. To je bila stabilna zemlja sa jasnim državnim uređenjem sa respektom od strane onoga što nazivamo međunarodna zajednica i niko nije mogao da pretpostavi da će život dečaka koji živi u Sarajevu postati turbulentan nakon dvadesetak godina – rekao je za “Blic” Nele Karajlić.

Prošlo je više od deset godina kada je Nele Karajlić preživeo srčani udar.

– Posle tog srčanog incidenta nešto sam to i brojao, ali kada prođu dve, tri godine, čovek zaboravi na to. Pretpostavljam da svaki pacijent koji je imao isti problem zaboravlja, jer nemoguće je živeti sa stalnih strahom od eventualnog ponavljanja onog što vam se dogodilo. Moja svest mi govori da znam razlog zašto mi se to dogodilo, jer turbulentan život koji sam vodio tih petnaestak godina putujući po svetu, svirajući, hodajući, avioni, kamioni, helikopteri, cigare, alkohol, nespavanja, menjanje vremenskih zona, to je bio osnovni uzrok onoga što mi se dogodilo. I ukidanje takvog života je bila prirodna reakcija i mog tela i duha, prijalo mi je. Naročito mi je prijalo prvih godinu i po dana, kada su dani počeli da mi liče jedan na drugi. To možda nekom ko živi takav život smeta, da mu dani nisu dovoljno uzbudljivi, a meni je od 2011. do 2018. godine bilo idealno što mi se ništa bitno nije događalo. To je samo jedan od tih turbulentnih momenata koje sam imao, on jeste iz korena u tom trenutku okrenuo, iščupao moj život i presadio ga na drugo tlo, ali to je meni bio već drugi ili treći put da menjam način života i na kraju krajeva i državu u kojoj živim – rekao je Nele.

Karajlić ipak priznaje da je gore od srčanog udara situacija koga je bila u Bosni i Hercegovini devedesetih.

– Onaj pravi lom koji je u meni bio, na nivou srčanog udara, desio se dve godine ranije kada su bili izbori u Bosni i Hercegovini, kada se videlo da nacionalno pitanje ponovo zaokupljuje osamdeset i tri posto stanovništva. Neko sam ko ponovo zastupljuje jednu nenacionalnu stranku, multinacionalnu stranku, koja se tada zvala Reformisti. Nadao sam se da je dovoljan broj stanovnika Bosne i Hercegovine prevazišao taj istorijski koncept u kome je u Bosni i na Balkanu nacionalno pitanje primarno. Otuda je besmisleno posle tih izbora pričati o multinacionalnoj državi u kojoj većina misli da se ipak mora rešiti odnos među narodima, a onda da se ulazi u dalju i dublju razgradnju tog građanskog društva. Što je najgore, taj koncept građanskog društva obično koristi onaj narod koji je najbrojniji, jer njima je idealno da sve to postane građansko, jer imaju i tada dovoljan broj poslanika da u skupštini prevagnu na svoju stranu. Znao sam, što sam pokazao u “Nadrealistima“, da mora da izbije nešto loše, da nema šanse da izađe na nešto dobro. Tim pre što sam primećivao da je ta takozvana narodna zajednica namerno pravila sve poteze u pravcu izbijanja rata, ni u jednom slučaju nisu pravili neki potez koji je smirivao. Nego su od činjenice da su insistirali na priznanju Slovenije i Hrvatske, do zadnjeg momenta kada su uverili jednu stranu da ne treba da potpiše Lisabonski sporazum, radili sve da rat počne. Moja lična pozicija je tu bila prilično nezgodna, nisam mogao da ćutim, a nisam mogao da lajem, lajali smo, niko nas nije slušao. Onda sam na neki način uspeo da nagovorim svoju ekipu da snimimo još jedne “Nadrealiste“, to je bila ta poslednja serija 1991. godine, koja je bila na neki način oproštajna sa državom u kojoj smo nekada živeli. Sam taj momenat odlaska mi nije teško pao, jer je bio tehnički veoma lako izvodljiv. Tada je leteo “Jat“ normalnom linijom, samo je bila poenta da nađeš tri karte za Beograd – rekao je on.

Nele dodaje da je Sarajevo bio grad koji je uvek kroz istoriju morao da ima nekog odozgo, ko će da ga smiri, da ga zapali, razvodni, zavisi šta.

– Znao sam da će rat u Sarajevu biti pakao, da ne može da ne bude, jer ne postoji organizacioni kapacitet, da svako dobije vodu, hranu, ćebe, kao što je bilo u Beogradu kada je bilo bombardovanje. Kako god da je bilo, u Beogradu je sve na neki način funkcionisalo, radili su semafori. Najteže mi je palo to koliko je mržnje bilo, u to nisam mogao da verujem, jer nismo mi ušli u međusobno klanje kao neka afrička plemena koja nemaju šta da jedu. Mi smo ušli u međusobno klanje iz najplodnijeg perioda u istoriji, ušli smo u klanje na izgrađenim neboderima, jakoj infrastrukturi, deset firmi koje su u svetu značile. To mi nije bilo jasno, kako iz toga da iscuri tolika mržnja – priča on.

Prema njegovim rečima, trenutak kada mu je saopšteno da mu je brat umro ostavilo je posledice na Karajlića.

– To je nešto najstrašnije što čovek može da doživi, to je nešto što je neopisivo, pokušaću da nađem bolju reč, ali je nema, ludilo, beznađe, neverica, histerija. Posle tog jednostavno čovek se pretvori u onu mašinu koja treba da odradi tehnički deo da ta draga osoba bude dostojanstveno sahranjena. Onda se odjednom, kao što je bio slučaj kod mog brata, taj deo protokolarnog odlaska na onaj svet pokaže koliko je on bio velik, i koliko je samo ljudi došlo i koliko me je zvalo, iz kojih krajeva sveta, raznih generacija. Kada da je svojom smrću, meni pokazao koliko je bio veliki, voljen, takvu ljubav ni u snu ne bi mogao da zaslužim. Onda dolazi jedan period kada se sa tugom sećate svakog minuta kada ga spomenete, ne postoji njegov prijatelj koji mi se i danas ne javlja, i kaže eto dolazim u Beograd, obići ću Draleta. Kasnije kako vreme prolazi, u vama se rađa neka posebna vrsta sreće, kada god se njega setite, uvek se sećate pod nekim posebnim božanskim svetlom, kada se setite kakav je bio, kako je pisao pesme, radio sa nama, na koji način je komunicirao sa ljudima – rekao je, između ostalog.

Izvor: Blic Foto: Privatna arhiva