Magistralnim putem, kojim se nekada najčešće putovalo iz Beograda ka Gornjem Milanovcu, neposredno pre čuvenog prevoja na Rudnik planini i odmorišta za vozače, nalazi se skoro neupadljiv uski makadamski put, koji vodi do sela Rudnik. Padine i zelene livade sa jedne strane puta, na kom je nemoguće da se mimoiđu dva vozila, sa druge strane guste šume i nekoliko stotina metara terena pod velikim nagibom, dovode nas do našeg krajnjeg odredišta – skromnog doma srdačnog domaćina Branka Jocovića i njegovih četvoro mališana, piše humanitarna organizacija “Srbi za Srbe”.

Svaki dan uzimamo zdravo za gotovo mnogo toga, što smatramo da je u suštini normalno da imamo i da nam pripada. Konkretno kada govorimo o nekim standardima koji su postavljeni kada je reč o stambenom prostoru, jednostavno nam je nezamislivo da neko nema kupatilo u kući, grejanje, krevet ili šporet. Naviknuti na komfor, uvek tražimo više i sa nezahvalnošću se ophodimo prema onome što imamo.

Najmlađi Jocovići, Smiljana (13), Biljana (12) i blizanci Marko i Marija (11), nemaju taj luksuz da budu nezahvalni prema bilo čemu, piše ova humanitarna organizacija.

Njihovi pogledi i osmesi govore nam da su zahvalni što imaju jedni druge, što im je tata tu, nakon što ih je pre samo pola godine majka napustila. Zahvalni su što imaju krov nad glavom, koji ih ipak štiti od kiše i snega iako je star više od pola veka. Zahvalni su i na tome što imaju prozore, koji su više kombinacija stakla, kartona i postavljenih ćebića, nego što liče na prozore. Zahvalan je i mali Marko, jer samo na njemu svojstven način zna kako da se ugreje:

Spavam ovde, u ovoj sobi. Ne duva puno i nije mi hladno. Pokrijem se sa pet ćebadi, gledam u ikonu Svete Trojice i tako se ugrejem. Voleo bih kada bi imali nove prozore i krevete.

Branko se nadovezao na svog sina, ali u nešto ozbiljnijem tonu:

Nemamo kupatilo, devojčice su sad već velike, moraju same da se kupaju, ali bez obzira na sve to, mnogo bi nam značilo da se dogradi kupatilo. Deca su kao što vidite skromna i dobra, ne traže ništa, a svesni su situacije i žele da pomognu uvek. Oni su moja najveća podrška, moja leva ruka koju nemam.

Vidi se da je odsustvo majke ipak ostavilo najviše posledica na najstarije devojčice, koje nisu bile toliko pričljive kao njihov brat. Branko radi kao domar u lokalnom hotelu, uglavnom u trećoj smeni, kako bi preko dana uspevao da spremi decu za školu. Primetno je da ulaže veliki trud, s obzirom na invaliditet koji ima i koji je nastao kao posledica nesmotrenog rukovanja eksplozivnom napravom još u detinjstvu.

Prioritet će svakako biti da se izgradi kupatilo Jocovićima, ali i da se zameni stolarija, urede dečije sobe i obnovi nameštaj. Ako bude prostora, potrudićemo se i da kupimo nešto od bele tehnike, s obzirom da je ona koju trenutno koriste, u dosta lošem stanju.

Sve načine za doniranje možete naći u ovoj donatorskoj platformi.

Izvor: Srbi za Srbe Foto: Srbi za Srbe