Kanađanin Kristofer Džonson je čovek izuzetno bogate biografije. On je muzičar, novinar, pisac, sportski i ratni fotograf višestruko nagrađivan za svoj rad. Poslednjih godina, Džonson je posvećen praćenju tenisa, a nakon pobede Novaka Đokovića u finalu Rolan Garosa, napisao je članak za specijalizovani Grand Slam Magazine koji će oduševiti svakoga ko je s naklonošću pratio karijeru srpskog asa, a možete ga pročitati na linku ispod:
Ovog puta, Džonson se ponovovo pozabavio Đokovićem, pri čemu se obrušio na medije, javnost i pre svega teniski establišment.
Njegov tekst pod naslovom “Tenis je problem, a ne Novak Đoković” prenosimo u celosti:
Finale Australijan opena 2012. godine bilo je jedno od najvećih bitaka u istoriji sporta. Novak Đoković je pobedio Rafu Nadala sa 7-5 u petom setu nakon 5 sati i 53 minuta, sat duže od prethodnog najdužeg finala u istoriji (Mats Vilander protiv Ivana Lendla na US Openu 1988.).
To je bio početak Dekade izdržljivosti, u kojoj će Đoković osvojiti svoj 23. slem, Nadal svoju 14. titulu na Otvorenom prvenstvu Francuske na Rolan Garosu, a Rodžer Federer će posle operacije dva puta osvojiti Australijan open i Vimbldon.
Te 2012. godine teniska industrija i njihovi sponzori, marketinški partneri i mediji imali su zlatnu priliku da razviju sport i dopru do ljubitelja sporta iz radničke klase koji uživaju u boksu, hokeju ili fudbalu. Zaista, Đoković i Nadal su bili hrabri, ulični borci, ljudi koji preživljavaju epske bitke zbog svoje marljivosti, izdržljivosti i poštovanja.
Teniski establišment je takođe mogao da promoviše tenis kao zdrav način za ljude svih uzrasta, rasa i polova da se bore protiv određenih zla tog doba: gojaznosti, dijabetesa, anksioznosti, stresa, poremećaja pažnje i mentalnih bolesti.
Đoković, možda i najzdravija osoba na Zemlji, bio je idealan uzor. Pobedio je Nadala (možda najvećeg takmičara svih vremena) za skoro šest sati, samo dva dana nakon što je pobedio drugog sjajnog takmičara svih vremena, Endija Mareja, u petosatnom meču. Sve više vodeći računa o svom telu, Đoković je odbacio gluten, meso, cigarete, injekcije i alkohol. (Jednom se našalio da ga je boca šampanjca „napala“ posle finala u Rimu). Bio je kao zen sveštenik na joga kampu, ali i sveti ratnik na misiji. Njegova emocionalna inteligencija, mentalna čvrstina i sposobnost da satima bude koncentrisan usred neprijateljske gomile predstavljaju sjajan primer za svakoga ko se nosi sa nevoljama. Bio je kralj filozof koji je proučavao nauku i jezike. Čak je imao i emisiju sa gostima u kojoj se razgovaralo o fizičkom i mentalnom zdravlju.
Novinari i emiteri su takođe mogli da istaknu inspirativne priče drugih igrača. Aleks Zverev je napredovao uprkos dijabetesu. Feliks Ože-Alijasim je prevazilazio srčanu bolest. Marej, Dominik Tim, Borna Ćorić, Bjanka Andresku i drugi igrači borili su se sa povredama koje bi uništile većinu sportista. Sve ovo odgovara narativu da je tenis dobar za vas.
Poruka je trebalo da bude: ako se pridržavate dijete i načina razmišljanja poput Đokovića, možda ćete doživeti 100 godina. Ako verujete u sebe kao Nadal, i terate sumnje i demone iz svog uma, možete postići nešto što niste ni sanjali. Ako oponašate Federera i Mareja, možete da prevaziđete teške povrede i povratite veličinu kasno u karijeri. Ili, kao Serena Vilijams, možete prevazići seksizam, rasizam i ejdžizam. Ove priče je trebalo da dominiraju u deceniji otkako je Đoković nadigrao Nadala u šest sati.
Umesto da proslave Zlatno doba, mnogi u teniskoj industriji i aktivističkim medijima odvukli su sport u jamu toksične ideologije, sitne politike, lažnih skandala, lažne histerije i uvredljivih priča koje su bile mamci za klikove.
Sedmicu za sedmicom, koristili su konferencije za štampu, prenose, podkastove i Tviter fidove kao platforme da unize svoje navodne neprijatelje i promene svet kroz sport.
U Melburnu su tražili od organizatora da uklone ime 24-struke pobednice slemova Margaret Кort zbog njene netolirancije, a potom su bodrili netolerantne političare koji su priveli i deportovali Đokovića. U Кaliforniji su uspeli da smene direktora turnira Rejmonda Mura, koji je bio ključan u izgradnji „teniskog raja“ u pustinji. U Madridu su naali organizatore da zapošljavaju atraktivne žene kao „skupljačice loptica“ (iako su neke od ovih „modela“ zapravo bile mlade teniserke). U Rimu su se žalili na kišu, raspored i manjak gužve na ženskim utakmicama. U Parizu su napali direktorku turnira Ameli Morezmo (koja je ranije bila njihov heroj pošto je trenirala Endija Mareja) jer su emiteri, sponzori i prodavci karata radije prikazivali muške mečeve noću. U Londonu su kažnjavali igrače rođene u Rusiji i Belorusiji za grehe gospodara rata koji su uništili njihove zemlje. U Njujorku su uspeli da diskvalifikuju Đokovića; kasnije je sasvim prognan iz zemlje.
Godinu za godinom, turnir za turnirom, protivili su se „nejednakosti“ i „nejednakim platama“ u tenisu, zaboravljajući da VTA igračice često dominiraju na listama najbogatijih sportistkinja na svetu. Zahtevali su da muškarci igraju samo 3 seta na slemovima kako bi bili „izjednačeni“ sa ženama. Mistifikovali su ime i nacionalnost „Naomi Osake“, koju je u stvari odgajao i trenirao u Njujorku i na Floridi (ne u Japanu) njen otac Leonard Fransoa, uspešni imigrant sa Haitija. Krivili su Đokovića, Šarapovu, Jelenu Ostapenko, Danijelu Кolins, Dajanu Jastremsku, Tenis Sandgren, Fabija Fonjinija, Sergeja Stahovskog, Rajlija Opelku, Jona Tirijaka, Ilia Nastasea i bilo koga drugog ko se nije slagao.
Potrošili su veliki deo svojih promotivnih budžeta prenaglašavajući tinejdžere kao nadolazeće mesije, stavljajući preveliki pritisak na pretrenirane, nedovoljno obrazovane mlade igrače kao što su Stefanos Cicipas, Denis Šapovalov, Jannik Siner i Кarlos Alkaraz.
„Ponekad poželim da nikad nisam osvojila US Open“, rekla je Ema Radukanu, koja je od kvalifikanta skočila do šampiona, a zatim pala na 130. mesto u na svetu i jedno “njujorškom minutu”. Zagovarali su Кinu kao „budućnost“ ženskog tenisa, a zatim su je optužili za „otmicu“ Peng Šuai. Takođe su pogrešno označili Кanadu kao „supersilu“ i stvorili nerazumna očekivanja za Ženi Boušar, Miloša Raonića, Lejle Fernandez i drugih.
Gledajući unazad, da li su aktivisti u tenisu nešto postigli na društvenom nivou? Da li su žene ili manjine izgubile novac ili prava zbog komentara Kort, Mura ili bilo koga drugog? Da li su skupljačice lopti iz Madrida nekoga oštetile? Da li je Ameli Morezmo okaljala zaostavštinu Suzan Lenglen? Da li su fudbalerke ili košarkašice postale bogate kao Bili Džin Кing i Martina Navratilova? Da li je više devojaka ostalo u sportu na Haitiju i u Japanu zbog Naomi Fransoa Osake? Da li su se ruske trupe povukle sa Кrima, Donjecka i Luganska? Da li su Cicipas, Šapo, Feliks, Siner, Alkaraz i ostali preuzeli slemove od Rodžera, Rafe i Novaka?
Ne, ništa od ovoga se nije dogodilo. Tenis nije promenio svet. Svet je uglavnom ignorisao tenis. Sve u svemu, tenis je izgubio šansu da obezbedi milione novih fanova tokom svog zlatnog doba. Ljubitelji tenisa u Sjedinjenim Državama, na primer, i dalje se žale na mreže koje ne prikazuju velike mečeve. Teniski stadioni širom Кine i dalje zevaju praznih sedišta. Ženske utakmice u Madridu, Rimu, Parizu ili Tokiju i dalje nemaju pune stadione koje zaslužuju.
To nije zato što je Đoković odbio vakcinu, ili zato što je Đoković fleksibilan, ili zato što Đoković hvali Boga, ili zato što Đoković nije morao da igra sa Rafom na Rolan Garosu 2016. i 2023. To je zato što su teniski rukovodioci, marketinška odeljenja i aktivistički mediji sve pogrešno shvatili. Odveli su tenis u pogrešnom pravcu. Nisu uspeli da iskoriste zlatnu priliku Zlatne ere. A sada, kada je Rodžer otišao u penziju, a Rafa planira da kaže adio 2024. godine, neki u teniskom establišmentu tvrde da tenis ima „problem sa Đokovićem“.
Đoković nije problem. Oni su problem. Ako neko treba da se promeni, to su oni, a ne Đoković ili bilo koji drugi igrač.
POVEZANE TEME:
BRITANSKI TELEGRAF: Novak Đoković je ultimativni alfa sporta, sviđalo vam se to ili ne!
Izvor: Serbian Times
Foto: Printscreen Twitter
