Kad je sudijska pištaljka u dvorani u Valensiji označila kraj finalne utakmice Evropskog prvenstva za košarkašice to je bio signal da otpočne slavlje u Srbiji, ali i u celom svetu, gde god žive naši ljudi. A žive posvuda. Ipak, naročito je bilo veselo u domu porodice Dugalić u čikaškom predgrađu Des Plejns, gde su tata Dragovan i mama Vesna pali jedno drugome u zagrljaj gledajući svoje dete, svog anđela, svoju Anđelu, kako na pobedničkom postolju peva “Bože pravde”.
-Supruga i ja utakmice volimo da gledamo sami, jer teško preživljavamo svaki sekund, kao da smo na terenu mi, a ne naša ćerka. Tako je bilo oduvek, još kada je sa 10 godina prvi put zaigrala košarku, pa kasnije, kroz srednju školu i koledž, a sad je čini mi se još napetije, jer Anđela igra za reprezentaciju Srbije, kaže Dragovan Dugalić, otac Anđele (19), najmlađe srpske reprezentativke koja se okitila zlatom u Španiji,
–Mi smo u Čikago stigli iz Srbije 1998. godine. Trbuhom za kruhom, kao i ostali. Sećate se kakva je situacija bila tamo kod nas 1990-tih, a ja sam shvatio da mojoj deci u domovini neću moći da obezbedim ono što bih želeo. Ja sam inače rodom iz Studenice, mestu gde se nalazi naš čuveni manastir, pokraj Kraljeva, a supruga je iz okoline Smedereva. Anđela je rođena ovde, u Americi, ali se oduvek osećala Srpkinjom.
Zato nije bilo kraja njenoj sreći kada joj je jednog dana na telefon stigla poruka selektorke Marine Maljković. Pamtim taj dan kao da je juče bio, svi u kući smo bili uzbuđeni, velika je stvar kada te zovu da predstavljaš svoju zemlju, svoj narod. San snova! Anđelu je u srednjoj školi primetila Danijel Pejdž, bivša srpska reprezentativka, koja sada radi kao skaut, pa je javila Marini da ima neka mala Srkinja…Ostalo znate.
Anđela je prve košarkaške korake napravila u jednom klubu u Najlsu, predgrađu Čikaga, kod trenera Srđana Gazivode.
-Bilo je tu najviše srpske dece, ali i Bošnjaka, i drugih, mala balkanska kolonija. Pre nje je počeo da trenira njen rođeni brat Miloš. Ona je u to vreme bila više zainteresovana za fudbal, ili soker, kako ga Amerikanci zovu. Godinama je paralelno trenirala košarku i fudbal, ali je onda naglo porasla i rešila da nastavi samo sa košarkom.
U Srednjoj školi je odmah na prvoj godini ušla u prvi tim, kasnije postala najbolja košarkašica, osvojila državno prvenstvo Ilinoisa sa svojom Mejn Vest školom (20.6 poena, 10.3 skoka, skoro tri asistencije i ukradene lopte i 1.7 blokada po meču), priseća se otac naše šampionke.
On ističe kako nikada nije imao ambiciju da mu dete postane vrhunski sportista, već samo da bude aktivna, da ne provodi dan “buljeći u telefon i kompjuter”.
-Ispostavilo se da su oboje zavoleli sport, tako da tu nije bilo nikakvog teranja ni pritisaka, škola im je išla super.
Pitamo oca Dragovana kako je glasio prvi telefonski razgovor sa ćerkom nakon osvajanja zlatne medalje…
-Tata, najsrećnija sam na svetu! – bilo je prvo što mi je rekla. Bila je presretna zbog dočeka, to je nešto čega u Americi nema a na nju je ostavilo veliki utisak. Sećam se da je bila osmi razred osnovne kada je na TV gledala finale u Budimpešti pre 6 godina, kada su naše devojke postale prvakinje… Nije mogla ni da sanja da će koju godinu kasnije i ona stati na postolje sa Sonjom, Jelenom, Butulijom…
Američki mediji su ranije pisali kako se Anđela ponekad teško sporazumeva sa roditeljima i da je njen srpski slab, što njen otac demantuje.
-Nije istina da Anđela loše govori srpski. Kod nas se u kući uvek govorilo našim jezikom, išlo u crkvu, slavili su se naši praznici. Još dok su ona i njen brat bili mali rekao sam im da ne želim da im budem prevodilac kada odu kod dede i babe u Srbiju. Shvatili su lekciju. Anđela ponekad pogreši padež, ali to je to.
O budućim planovima svoje ćerke, srpske reprezentativke, Dragovan kaže samo da je cilj da se završi fakultet.
-Nakon odličnih igara za Oregon dobila je poziv da pređe u čuveni UCLA, što je prihvatila. Tamošnja košarkaška liga je puno kvalitetnija, a i univerzitet je kvalitetniji. Ženska NBA, Evropa, sve to će verovatno doći jednog dana, ali ona ide korak po korak, a prvi je da dobije diplomu. Naravno, i dalje će sa ponosom igrati za reprezentaciju Srbije, završava Dragovan Dugalić ispovest za Serbian Times.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva / FIBA
