Connect with us

Srbija

SVETSKI MAGAZIN PIŠE: Srbija, najbolji vinski region za koji niste čuli!

Published

on

Da li ste znali da Srbija proizvodi neke od najboljih evropskih boca? Bogata vinska kultura, ponovo je uznapredovala nakon sukoba od kojih se Srbija oporavlja, a koji su je zadesili jos 90-ih godina.

Nikola Tesla, svetski pronalazač i možda jedan od najpoznatijih Srba u istoriji, predvideo je 1935. godine da „za jedan vek kafa, čaj i duvan više neće biti u modi. Alkohol će međutim i dalje biti u upotrebi. To nije stimulans već pravi eliksir života“.

Barem mu je u Srbiji istorija dokazala da greši u vezi sa prvim – Srbi su i dalje strastveni pušači i ispijači kafe – ali sa alkoholom sigurno da je bio u pravu. Zemlja ima dugo nasleđe vinarstva. Rimljani su uveli vinogradarstvo, kopajući kanale i sadnju vinove loze tokom svoje 500-godišnje okupacije.

U 19. veku Srbija je bila jedno od najvažnijih vinogradarskih područja Austro-Ugarske, dok su Francuzi dolazili u ovaj region kako bi zadovoljili svoju žeđ za vinom.

Danas su mnoge srpske vinarije koncentrisane na obroncima Fruške gore, planine severozapadno od glavnog grada Beograda i u istočnom regionu Negotina. Ali proizvodnja vina desetkovana je u 20. veku. Pre samo 25 godina, zemlja je bila umešana u decenijski sukob koji je sledio raspadom Jugoslavije.

Budućnost vinogradarstva ugrožena je bombardovanjem i ekonomskim sankcijama koje su tada vladale zemljom.

“I tako sam sleteo u Beograd na srpsku vinsku turneju, pitajući se, šta se dešava sa vinom posle rata? A kako to da ugao Balkana bez izlaza na more može proizvesti neka od najzanimljivijih evropskih vina”, pita se autorka teksta sa portala Travel and leisure.

Dok smo se suprug Nikos i ja vozili na istok u Negotin, prolazili smo pored uspavanih sela i kvrgavog drveća koje je raslo kroz zidove trošnih kamenih kuća. Sve češće su bile vidljive samo starije žene (i povremeni muškarci) koji su nagnuti bdeli nad klupama.

„Potrebno nam je više ljudi poput nas“, rekao je Mik Konor, engleski vinar koji vodi Vinariju Raj sa suprugom srpskog porekla Bekom u vinogradarskom selu Rajac. Većina stanovništva se iselila zbog nezaposlenosti. Za vreme vladavine jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita privatni vinogradi prešli su u državno vlasništvo. Seljani su posekli svoje vinove loze kako bi ih zamenili rentabilnijim usevima i taj način je na stotine hektara vinograda ostalo napušteno. Sprovedene su politike kvantiteta, a ne kvaliteta. Stara železnička pruga koja je korišćena korišćena za prevoz vina, prolazi pored Konorove vinarije – podesećajući na daleku prošlost.

Ali preko zelenih brežuljaka Negotina ostaje stotine pivnica, kamenih kuća izgrađenih isključivo za čuvanje vina i rakije, likera od fermentisanog voća koji su veoma popularni na celom Balkanu.

Srbija je tražila od UNESCO-a da ovim vinskim putevima dodeli status svetske baštine. Sve veći broj vinarija ponovo se pojavljuje u ovom regionu, koje vode i lokalni i strani vinari. Vremenski uslovi su pogodni, zemlja je povoljna i postoji dovoljno jaka istorija da ljudi budu usmereni ka ovoj vrsti proizvodnje.

Posle degustacije sa O’Konorima u Vinariji Raj, gde smo probali srpske sorte poput Crne Tamjanike – jakog, voćnog vina napravljenog od istoimenog crnog grožđa – odvezli smo se do Francuske Vinarije u obližnjem Rogljevu. Ovde francuski par po imenu Ćiril i Estela Bongiraud prave prirodna vina u francuskom stilu. Par se preselio iz Burgundije pre više od jedne decenije, opijen bogatstvom ovog područja.

Njihovo grožđe uključuje Gamai, Tamjaniku, graševinu i rizling. Iako je način proizvodnje izrazito francuski, ova vina imaju nepogrešiv, zemljani negotinski ukus. Bilo je to vino Bongiraudsa koje sam probao sa porodicom, svih tih godina. Proizvodi se uglavnom za izvoz, ali u Francuskoj možete neformalno probati direktno iz bureta.

Sledećeg jutra vozili smo se pola sata do Manastira Bukova, kompleksa zgrada iz 14. veka koji uključuje i srpski pravoslavni manastir. Na brdu sa pogledom na grad Negotin, tihi otac Platon obrađuje 12 hektara zemlje sa nivoom duhovnosti koji se često sreće u alkoholnoj industriji. „Oduvek smo bili povezani sa vinom“, rekao je Platon o drevnom poretku.

Natočio nam je čašu još uvek ne baš spremnog šardonea, neodoljivog mirisa.“ Samo nekolicini ljudi je dozvoljeno da svakodnevno posećuju vinograd , mi volimo ljude, ali moramo da zaštitimo svoj monaški život“, rekao je on.

Trebalo je još mnogo toga da se vidi ali morali smo se uputiti nazad ka Beogradu do vinogorja Fruška Gora. Za vreme Tita veći deo fruškogorske šume bio je očuvan kao nacionalni park. Sa vinarima koje privlači plodno mineralno tlo – pre 10 miliona godina ovo područje je bilo ostrvo na Panonskom moru.

„Čak i pre jedne decenije, ovakva vinska kultura bila je nezamisliva“, objasnio je bloger Dušan Jelić, koji nam se pridružio na našoj turneji. U ovom području postoji više od 30 vinarija, ali naša prva stanica bila je Deurić Vinarija, osnovana 2006. godine.

Probali smo čašu Probusa, mešavine sa notama kupine i duvana, nazvanu po rimskom caru ljubitelju vina, koji je zasadio prvu lozu na Fruškoj gori. Izdvojio se Šardone iz 2016. godine, od kojeg je ostalo samo 80 boca (78, posle naše posete). Na kraju smo svratili do Vinarije Kovačević koja je – uprkos tome što je radila od 1895. godine, Frušku goru stavila na mapu tek 2001. kada je otvorila nove objekte.

Na kraju putovanja vratili smo se u Beograd, grad koji je u procesu radikalne urbane transformacije. Vlada nestrpljivo ulaže u infrastrukturne projekte, a novi domaći hoteli, restorani i prodavnice prepravljaju pravila o tome šta znači biti srpski. I ovde raste kultura vina. Kuvari, obraćajući pažnju na lokalne sastojke, uparuju svoja jela sa srpskim kiselim vinima, prihvatljivim za određene specijalitete.

Izvor: Travel and leisure Foto: Pexels / Instagram

Advertisement