Po prvi put, ova izložba pirotskih ćilima krasi naše muzejsko dvorište, gde se može videti dvadeset najlepših primeraka iz kolekcije, poznatih kao „šestaci“. Ovi ćilimi predstavljaju svedočanstvo o majstorstvu tkalja kroz vekove, obuhvatajući period od druge polovine 19. do druge polovine 20. veka. O tome nam govori kustos Muzeja Mila Panajotović.

-Najčešće korišćeni motivi, koje su tkalje umetnički isplele, čine suštinu pirotskog ćilima. Ono što čini ovaj ćilim jedinstvenim je njegova izrada na vertikalnom razboju, kao i činjenica da ima dva lica – bez obzira kako ga okrenete, neće biti greške. Njegova višenamenska funkcija čini ga nezamenjivim delom svakog domaćinstva, bilo u tradicionalnom ili savremenom okruženju. Ćilim je bio i ostao centralni deo interijera, kako u Pirotu, tako i širom Srbije, pa čak i sveta. U našem Muzeju Ponišavlja, posetioci mogu videti bogatu postavku, u kojoj ćilim zauzima centralno mesto, bilo u orijentalnim ili zapadnjačkim prostorima. Ono što pirotski ćilim izdvaja je njegova vanvremenska lepota. On je istovremeno klasičan, moderan i prilagodljiv svakom stilu. Njegovi motivi broje između 90 i 120 različitih ornamenata, a svaki od njih nosi posebno značenje. Najstariji ćilim u našoj kolekciji datira iz 1861. godine, a njegova impozantna veličina i prirodne boje vune svedoče o dugovečnosti i kvalitetu ovog umetničkog zanata. Poseban primerak izložen je ćilim iz 1880. godine, pripadao je Aleksi Brankoviću, uglednom pirotskom trgovcu i kafedžiji. U to vreme, ćilim je bio znak prestiža i mogao je da ga priušti samo imućni sloj društva, poput trgovaca i zanatlija. Značaj pirotskog ćilima ogleda se i u tome što se često davao u miraz, a njegova vrednost bila je neprocenjiva. Tradicija kaže da jedna strana ćilima traje 100 godina, a druga sledećih 100 – svedočanstvo o štedljivosti i praktičnosti pirotskog naroda, priča Panajotovićeva za ST.

Pirotski ćilim sastoji se iz nekoliko delova: centralnog polja, spoljašnjeg i unutrašnjeg čenara, te obodnog dela. U ovom ivičnom delu često nalazimo ornamente poput „mačića“, koji su, poput svih drugih motiva, izvedeni u različitim bojama, gde se nijedna ne ponavlja. Na primer, u motivu „džulova“ sa „gugutkama“ jasno se ističu ptice u sredini kompozicije, koje dodaju posebnu eleganciju svakom ćilimu.

Naša sagovornica, penzionerka Nadica Đunić, sa svojih 66 godina, otkrila je ljubav prema tkanju:

 „Ranije nisam ni sanjala da ću se baviti ovim, ali me je zanat potpuno osvojio. Radeći ćilime, isključujem se iz stvarnosti, a zanat je unosan i vrlo zanimljiv.“ Njen savet mladim Piroćankama je da ne oklevaju, već da se što pre posvete ovom zanatu, jer bi bilo šteta da veština tkanja ćilima nestane sa scenom modernog doba.

Nadina priča je samo jedno od mnogih svedočanstava o bogatstvu ove tradicije, koja se prenosi s kolena na koleno. Pirotski ćilim nije samo deo prošlosti, već je i simbol umetnosti koja traje, kao i svest o očuvanju kulturnog nasleđa za buduće generacije.

Tekst/Foto/Video: A.Ć.