U knjigama čuvenog Skota Peka govori se o putu kojim se ređe ide…Upravo jednim takvim putem pošao je i glumac Stefan Jevtović. Dete rođeno u Čikagu, u Americi, gde je imao sve što mu je trebalo, dobrostojeću porodicu, mogućnost da bira najbočlje škole, vratio se se u Srbiju, gde mnogo čega fali, gde je završio glumu u klasi profesorke Vide Ognjenović, počeo karijeru, a nedavno je odigrao i svoju prvu ulogu u filmu “Ko živ, ko mrtav!” Radeta Ćosića.
Stefane, čestitke na tvojoj prvoj glavnoj filmskoj ulozi. Retko koji glumac dobije takvu priliku samo par meseci nakon što je diplomirao. Kako si se ti osećao kada si dobio ponudu da snimaš “Ko živ, ko mrtav”?
-Osećaj je bio nestvaran jer igrati glavnu ulogu bilo gde je nešto što se ne dešava svaki dan. Zahvalan sam Radetu Ćosiću za ovakvu priliku!
Kaži nam nešto više o tvojoj ulozi i radnji filma?
-Igram ulogu Zelja, mladog detektiva iz Crne Gore koji živi za taj posao ali nije nešto naročito osvećen kako sve to funkcioniše, mnogo je čist i ispravan. Film je akciona komedija – dva detektiva dobijaju slučaj koji moraju da reše, ali prolaze kroz splet oklonosti koji nisu očekivani. A ostalo ćete gledati! 🙂
U filmu Radeta Ćosića glume neka poznata imena, poput Dragana Marinkovića Mace, Ljube Bandovića…Kako je bilo snimati sa njima?
-Svi su bili predivni, sanjati nisam mogao bolju ekipu i zahvalan sam svima jer su me svi podržali, mnogo sam ih sve zavoleo a sa nekima se i baš zbližio. Večno ću ih pamtiti jer su ostavili veliki trag.
Očekuje te uskoro premijera filma. Šta ćeš reći kada izađeš pred punu salu, kome ćeš da se zahvališ…?
-Iskreno ne znam šta ću reći, mislim da ću biti u šoku, smisliću nešto na licu mesta.
U životu si izabrao put kojim se ređe ide, tačnije, u srpskom slučaju obično se ide u suprotnom smeru. Dok srpska mladost beži iz Srbije, ponajviše baš u Ameriku, ti si krenuo u kontra smeru. Zbog čega?
-Vuklo me… Čitav život sam maštao o Srbiji, živeo za leta koja sam provodio kod baba i deda, baš sam bio vezan od malena. U velikoj meri i zato što su me roditelji tako vaspitali.
Šta te, osim glume, najviše vuklo da se vratiš u Srbiju, na Balkan?
-Balkan čitav je prelep, priroda, ali mene su najviše vukli naši ljudi, naš narod.
U Srbiji si već nekoliko godina, diplomirao si glumu, još kao student nastupio u nekoliko predstava i filmova. Jesi li, kad podvučeš crtu, zadovoljan zbog svoje odluke da, umesto američkog, živiš srpski san?
-Ne znam jel to američki ili srpski san, prvenstveno je moj. Donekle sam zadovljan ali ne skroz, ima mnogo toga što me čeka, da radim i da napredujem, ali srećan sam za sada, ne žalim se.
Koliko ti je trebalo da se privikneš na život u Srbiji? Šta ti je najteže palo…i šta ti je najviše nedostajalo iz prethodnog života u Čikagu?
-Odmah sam se privikao na Srbiju, a nedostajali su mi porodica, prijatelji, ljudi koji su bili kraj mene čitav život
Diplomirao si na klasi čuvene Vide Ognjenović, koja je negde izjavila da nikada nije videla tako veliku želju kod nekoga da postane glumac…Šta ćeš pamtiti sa tih godina provedenih na fakultetu?
-Moja profesorka Vida Ognjenović je ostavila veliki trag, mnogo mi je značila. Ona je među osobama koji su obeležile moj život. Na fakultetu sam sreo mnogo prijatelja, pamtiću celu klasu kao jednu veliku familiju. Profesor Slobodan Beštić je takođe imao veliki uticaj jer me je gurao i verovao i doveo me do trenutka da se osvestim. Moja klasa će zauvek biti moja porodica.
Ti si fenomen u još jednom pogledu…Naime, kada si došao u Srbiju malo slabije si govorio srpski, ali si propričao uz glumu…Kako je to išlo?
-Srpski mi je u genima, jedino sam imao problema sa podežima ponekad, zbunim se i dan danas, dešava se.
Šta si spremio za prijemni?
-Spremao sam monolog dramski iz Kosovskog boja, komediju iz Galeba, jednu pesmu od Crnjanskog, i pevao sam.
Da se vratimo na trenutak u Čikago…Kaži nam nešto više o tvom životu tamo, o tvojoj porodici, odakle potiču, čime se bave…
-Moji roditelji su došli 1991. u Ameriku da ostvare bolji život za mog brata i za mene. Otac Siniša je iz Prijepolja, a majka Veneta jje iz Pljevalja. Otac mi je započeo kamionski biznis čim je došao u Ameriku i to je sad porodični biznis od koga svi lepo živimo i zahvalan sam im beskrajno što su mi pružili sve te prilike!
Otkud gluma, kada si otkrio da imaš taj dar?
-Gluma se pojavila u srednjoj školi. Ja sam tada bio zaluđen fudbalom, trenirao, navijao za Zvezdu, drugo me malo šta zanimalo. A onda sam se slučajno zatekao kada su birali uloge za školsku predstavu – ni manje ni više nego Hamleta. Ja sam tu onako, pomalo nezainteresovano, izgovorio neke rečenice, a profesori su odmah skočili i rekli da sam ja savršen za tu ulogu. Kad sam tada prvi put stao na daske rekao sam sebi – Želim ovim da se bavim!
Kao klinac trenirao si fudbal, nastavio si i kada si preselio u Beograd, jedno vreme si čak igrao i u Zvezdi…
-Čitav život sam igrao fudbal, volim ga i dan danas. Igrao sam u Chicago Fire tri godine za omladince. Prošlu sezonu sam nastupao za Polimlje iz Prijepolja, odakle mi je otac. U Zvezdi sam bio kratko tri meseca na probi i otišao na jedan turnir sa omladincima kad sam imao 16 godina, ali nisam imao mesta jer je tu bilo stvarno strašnih igrača, koji su sada na putu da budu baš velika imena. Tu su bili Dejan Joveljić koji jedan od najboljih centarfora koje sam lično gledao a on to dokazuje danas od Evrope do MLS lige. Aleksa Terzić koji igra za Fiorentinu je takođe vanserijski igrač. Imao sam svest o tome koliko mogu i procenio da tu nemam šanse. Ali fudbal je i dalje jedna velika ljubav, a Crvena Zvezda naravno najveća.
Kako je tvoja porodica reagovala kada si odlučio da napustiš Čikago, jesu li bili protiv, kako si ih ubedio da te puste, s obzirom da si bio još maloletan?
-Nisu se protivili, naprotiv, pružili su mi svu podršku, rekli: Srećan put i pamet u glavu! Nije mi bilo teško da ih ubedim.
Planiraš li i da se jednog dana vratiš u Ameriku, možda u Holivud?
-Zaista bi voleo da se vratim u Ameriku i da probam jer Holivud je ipak Holivud. Ali polak,o ne žurim nigde. Jednog dana…
Kad ćemo imati prilike da film “Ko živ, ko mrtav” vidimo u Čikagu?
-Ne znam tačno. Čekamo da vidimo kako će publika reagovati u Srbiji, a ja bih iskreno voleo da se pojavimo i u mom Čikagu.
Negde si izjavio da bi jednog dana voleo da živiš na Žabljaku, u prirodi, divljini…Šta te vuče tamo?
-Baš volim Žabljak, nestvarno mesto. Volim sva mesta za koja sam vezan krvlju. Volim Pljevlja odakle mi je majka. Volim i Prijepolje, volim ljude tamo dole. To je deo mene, kad sam tamo kao da sam kući.
AUTOR: Antonije Kovačević
VIDEO/FOTO: Saša Lukić
MONTAŽA: Miloš Kerečki
