Stefan Drljača iz Čačka odlučio je sam da napravi svoju fabriku kiseonika i pre šest godina posadio je šumu u selu Dučalovići podno planine Ovčar. Iako su pojedini verovali da će njegov entuzijazam biti kratkog daha sve ih je demantovao i sada na njegovom imanju rastu sadnice hrasta, bora, breze.. ali i biljaka iz inostranstva koje su mu doneli prijatelji.
„Nisam želeo da budem jedan od onih koji od prirode samo uzimaju, a ništa ne vraćaju. Sadnja šume koja će imati brojne benefite za životnu sredinu delovala mi je kao najbolji način da dam svoj doprinos. Sama ta činjenica da od malog semena, može da nastane ogroman šumski gorostas mi je bila fascinantna. Odlučio sam da u selu gde imamo vikendicu otkupim jednu parcelu i prvo sam posadio oko 150 malih hrastova“, rekao je Stefan za RINU.
Кada se pročulo da Stefan sadi svoju šumu, poznanici i prijetelji od tada su mu umesto magneta i čokolada sa putovanja najčešće donose sadnice, pa nema sumnje da će ova čudna parcela uskoro biti svetska, a naša.
„Neki su mi poslali poštom, neki lično doneli. U šumi se nalaze sadnice iz Кanade, Nemačke, kesten iz Estonije i mediteranski bor iz Grčke. Neka stabla sam zasadio zajedno sa tim ljudima koji su mi sadnice doneli, tako da će to drveće biti i živi spomenik našeg prijateljstva. Ja sam takođe sa putovanja po Dalmaciji i obilazeći manastire na Кosovu skupljao žirove i donosio ih u Dragačevo“, priča ovaj vredni Čačanin.
Iako činjenica da sadite sami svoju šumu i na jedinstven način pravite sopstvenu fabriku kiseonika deluje primamljivo, ipak nije baš tako jednostavno i zahteva dosta posla. Pre svega kad su u pitanju košenje, zalivanje i zaštita stabala flašama jer zečevi i srne vrlo često grickaju koru, a to može dovesti do sušenja biljke. Кako je Stefan poslom vezan za Beograd, najveće zasluge da ova internacionalna šuma poprima svoje prve obrise ima njegov otac Zoran, pilot u penziji.
„Pre osam godina sam nebesku plavu kancelariju zamenio za ovu zelenu i ne žalim se, jer je ovo prelep kraj. Mogu reći da je ovo jedna vrsta onlajn šumarstva, jer iz Beograda stižu poruke šta treba da se uradi i ja sam tu. Nije mi teško i prija mi. Nadam se da će se i drugi pokrenuti i organizovati slične akcije, jer Šumadija je nekad i dobila ime zbog velikog šumskog bogatsva, a sada je drveća sve manje“, istakao je Zoran Drljača.
Osim što je svojevrsna fabrika kiseonika, šuma ima i brojne druge benefite i to one dugoročne. Stefan ne namerava da ovde stane, pa je u planu da šumu posadi i na susednoj parceli. Formirao je i svoj rasadnik iz kog, kad za to dođe vreme prenosi sadnice na parcelu.
„Svako može da zasadi svoje drvo, nije to kmplikovan proces. Potrebno je samo da u jesen kad opadaju žirovi, da se oni skupe posade u saksiju i povremeno zalivaju. Na proleće one već porastu i mogu da se zasade. Nadam se da će i drugi ljudi naučiti da se vrate prirodi, jer je to izuzetno važno. Da kad se pomene stablo ne misle kako da ga poseku i od njega samo da imaju novčanu korist. “, zaključio je Stefan Drljača.
Izvor: RINA
Foto: RINA
