ŠTA ZAPRAVO STOJI IZA NAPADA AMERIKE I IZRAELA NA IRAN: Nuklearna pretnja, borba za ljudska prava ili prikriveni ekonomski rat protiv Kine?

Svet je pre nekoliko dana ušao u najopasniju fazu od Drugog svetskog rata. Američke i izraelske trupe napale su Iran i likvidirale lidera države i Islamske revolucije, ajatolaha Sejeda Ali Hamneia.

Kao direktan odgovor na ovu agresiju, ajatolah Makarem Širazi proglasio je opšti džihad protiv SAD i Izraela. Iranske snage su momentalno pokrenule talas raketnih udara na američke baze i saveznike u regionu.

Na prvi pogled, čini se da je reč o opštem ratu, čistom kao suza – otadžbinska borba protiv opasnosti od nuklearnog programa i verskog fundamentalizma Irana sa jedne, i iranska borba za opstanak sa druge strane. Međutim, iza ove krvave predstave koja će odneti brojne ljudske živote, krije se pravi razlog.

Ali, postoji i druga strana medalje i onoga što svi svetski mediji ovih dana guraju u prvi plan…

Iako zvanični izveštaji, pre svega zapadnih, američkih i evropskih lidera i medija, insistiraju na opravdavanju američko-izraelskog napada kao nužnoj odbrani od iranskog nuklearnog programa, vojno prisustvo na terenu razotkriva daleko dublju stratešku igru.

Prisustvo dve američke grupe nosača aviona, USS Abraham Lincoln i USS Gerald R. Ford, uz podršku „stealth“ lovaca i razarača, nije usmereno samo na Teheran, već na zaštitu i kontrolu najvažnije energetske poluge sveta.

Kina danas uvozi preko 10 miliona barela nafte dnevno kako bi održala svoju ogromnu industriju. Skoro polovina tog uvoza dolazi upravo sa Bliskog istoka. Za Vašington, slabljenje Irana i kontrola regiona znače direktan pritisak na energetski opstanak Pekinga. Bez potrebe za direktnim ratom protiv Kine, SAD su ovim udarom stavile ruku na „ventil“ koji napaja kineske fabrike.

Oko 20% svetske nafte prolazi kroz Hormuški tesnac, uski prolaz koji Iran decenijama koristi kao sredstvo odvraćanja. Napad na Iran ima za cilj da neutrališe sposobnost Teherana da minira ili zatvori ovaj moreuz. Kina sa Bliskog istoka podmiruje između 45% i 50% svojih ukupnih potreba za uvoznom naftom.

To znači da, ukoliko SAD i Izrael vojnom silom uspostave kontrolu nad Hormuškim moreuzom, oni direktno stavljaju omču na ekonomsku žilu kucavicu Kine.

Ovaj procenat je ključan za razumevanje zašto je ovaj region „crvena linija“ za Peking. Iako Kina pokušava da poveća uvoz iz Rusije i Centralne Azije putem kopnenih naftovoda, morski putevi iz Persijskog zaliva ostaju nezamenljivi.

Svaki poremećaj u ovom tesnacu izaziva nagli skok cena nafte i troškova transporta, što bi Kinu dovelo u bezizlaznu situaciju: ili da interveniše i uđe u direktnu eskalaciju sa SAD, ili da trpi katastrofalan ekonomski šok.

Slabljenjem Irana, Vašington efikasno prekida „Put svile“ u energetskom smislu. Dok američki nosači aviona patroliraju blizu iranskih obala, Peking će morati da se suoči sa nemogućom dilemom: kako zaštititi svoje snabdevanje bez ulaska u treći svetski rat.

Ova operacija je zapravo poruka da SAD i dalje drže ključeve globalne energetske bezbednosti, koristeći Izrael i regionalne sukobe kao paravan za geopolitičko disciplinovanje svog najvećeg ekonomskog rivala.

Ako Teheran sprovede pretnju o potpunom zatvaranju moreuza, svet bi se mogao suočiti sa energetskim kolapsom kakav nije viđen još od 1973. godine. Borba za globalnu dominaciju nad resursima 21. veka se nastavlja, a glavni pioni će biti države poput Irana. Izgovor za rat uvek će se naći u opasnosti od verskog ekstremizma, borbi za demokratiju i ljudska prava ili razvoju nuklearnog programa.

Na Zapadu ništa novo.