SRPSKI VOJSKOVOĐA, NAJOPASNIJI POSAO NA SVETU: Kako smo od Seče knezova do Haga žrtvovali neke od svojih najvećih junaka!

U srpskoj istoriji vojskovođa retko je mogao sebi da priušti da bude običan vojnik. Često je morao da bude i državnik bez države, diplomata bez saveznika, sudija bez suda i junak koji prvi kreće u boj, a poslednji dobija pravo da se objasni. Mnogi su poginuli od neprijateljskog metka, ali je zastrašujuće veliki broj stradao od presude, političke osvete, zavere ili ruke sopstvenih sunarodnika.

Priča počinje još pre oslobođenja od Turaka. Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin bili su među najuglednijim narodnim starešinama koje su dahije početkom 1804. posekle u Valjevu, verujući da će uklanjanjem srpskih prvaka sprečiti pobunu. Dogodilo se suprotno: njihovo pogubljenje postalo je neposredni povod za Prvi srpski ustanak i početak obnove moderne srpske države.

Već dve godine kasnije, prilikom oslobađanja Beograda, smrtno je ranjen Vasa Čarapić. On je stradao kao vojnik, predvodeći napad na Stambol-kapiju. Stevan Sinđelić je 1809. na Čegru, opkoljen i ostavljen bez očekivane pomoći, pucao u barutanu i zajedno sa svojim ljudima odneo u smrt i veliki broj osmanskih vojnika. Njih dvojica pripadaju onima čiji je kraj došao na bojištu, u trenutku kada više nije bilo prostora ni za povlačenje ni za predaju.

Čegar je, međutim, pokazao i drugu stranu srpske vojničke sudbine. Miloje Petrović Trnavac, jedan od najmoćnijih ustaničkih komandanata, posle katastrofe kod Niša pao je u nemilost, ostao bez položaja i ušao u otvoreni sukob sa Karađorđem. Godine 1810. uhvaćen je i ubijen po ličnom nalogu Karađorđa, kao odmazda za organizovano ubistvo kneza Marka Katića. Tako je čovek koji je učestvovao u oslobađanju Beograda život završio ne od turskog metka, već od presude nekadašnjih saboraca.

Ni Hajduk Veljko Petrović nije dočekao slobodu za koju je ratovao. Poginuo je 1813. braneći Negotin od nadmoćnije osmanske vojske. Stanoje Glavaš, jedan od ljudi kojima je nuđeno da povedu ustanak, pokušao je posle njegovog sloma da opstane pod obnovljenom turskom vlašću. Ubijen je 1815. po nalogu Sulejman-paše, neposredno pred Drugi srpski ustanak. Jedan je stradao na grudobranu, drugi u političkoj odmazdi pobednika.

Kao i kod mnogih drugih naroda, najmračniji delovi srpske istorije nastupili su kada su borba za slobodu i borba protiv tuđina prerasli u surovu borbu za vlast među Srbima.

Petar Nikolajević Moler, vojvoda, umetnik i jedan od prvih predsednika srpske vlade, ubijen je 1816. turskom rukom, uz posredovanje kneza Miloša Obrenovića. Godinu dana kasnije, po povratku u Srbiju, u Radovanjskom lugu ubijen je i Karađorđe Petrović. Vožd je posečen, a njegova glava poslata u Carigrad kao dokaz da se novi srpski poredak neće vratiti otvorenom ratu sa sultanom.

Već u prvim decenijama obnovljene Srbije uspostavljen je obrazac koji će se ponavljati: vojskovođa je bio potreban dok traje rat, ali je posle rata često postajao opasan svedok, politički protivnik ili prepreka nečijoj vlasti. Srbija je svoje komandante uzdizala u pesmama, ali ih je u stvarnom životu neretko ostavljala bez zaštite.

Stoleće kasnije, general Ilija Gojković pokazao je koliko daleko može da ide vojničko shvatanje časti. Posle povlačenja preko Albanije i lečenja u Francuskoj, vraćao se na Solunski front kada je njegov brod kod Sicilije potopila nemačka podmornica. Gojković je preživeo torpedovanje, ali je odbio da se preda, izvadio pištolj i otvorio vatru na podmornicu. Nemci su uzvratili i ubili ga. Ostao je zapamćen kao jedini srpski general poginuo tokom Prvog svetskog rata.

Još potresniji bio je kraj pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, nekadašnjeg šefa srpske vojne obaveštajne službe. Na Solunskom procesu 1917. osuđen je na smrt zbog navodne zavere protiv regenta Aleksandra. Sa njim su streljani major Ljubomir Vulović i obaveštajac Rade Malobabić. Presude su decenijama kasnije, na obnovljenom postupku 1953, poništene, ali mrtvima to nije moglo vratiti ni život ni čast u trenutku kada su izvedeni pred streljački vod sopstvene vojske.

Posle dva balkanska i dva svetska rata, vojvoda Petar Bojović dočekao je duboku starost, ali ne i spokojan kraj dostojan oslobodioca Beograda. Nova vlast ga je ispitivala, njegova kuća bila je izložena upadima i poniženjima, a sahranjen je bez državnih i vojnih počasti. Za razliku od svedočanstva prema kojem je preminuo od posledica prebijanja od strane komunista, crkvene evidencije kao uzrok smrti navode obostranu upalu pluća. Njegov kraj zato bio je, dakle, ili pogubljenje, ili tiho poniženje čoveka koji je nekada predvodio pobedničku srpsku armiju, ako ne i oba.

Drugi svetski rat doneo je sudbine o kojima se i danas govori kroz ideološke rovove. Pavle Đurišić, oficir kraljevske vojske i jedan od najznačajnijih četničkih komandanata u Crnoj Gori, zarobljen je posle poraza na Lijevča polju i ubijen od snaga Nezavisne Države Hrvatske, najverovatnije u sistemu logora Jasenovac. Njegov ratni put obeležile su i optužbe za saradnju sa okupatorima i teške zločine nad civilima, a njegov tragičan kraj često je u senci kontroverzne biografije.

Vojvoda Petar Bojović prenosi posmrtne ostatke vožda Karađorđa; Foto: Wikimedia Creative Commons

Najpoznatiji posleratni proces vođen je protiv generala Dragoljuba Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini. Nova komunistička vlast osudila ga je 1946. za izdaju, saradnju sa okupatorom i ratne zločine, a potom streljala na mestu koje ni danas nije pouzdano utvrđeno. Viši sud u Beogradu poništio je presudu 2015. utvrdivši da nije imao pravično suđenje. Ta odluka, međutim, odnosila se na zakonitost procesa, a ne na konačno istorijsko razrešenje svih pitanja o delovanju njegovog pokreta.

Kod ratova tokom raspada Jugoslavije i sukoba na Kosovu neophodna je veća uzdržanost. Neki neposredni učesnici i dalje su živi, sećanja su politički podeljena, arhive nisu u potpunosti istražene, a istorijska distanca još nije dovoljna da bi se o svim komandantima izrekle konačne i nepristrasne ocene.

Haški tribunal, međunarodni sud čiji legitimitet osporava više zemalja, uključujući Sjedinjene Države, osudio je generale Vojske Jugoslavije Dragoljuba Ojdanića, Nebojšu Pavkovića i Vladimira Lazarevića zbog zločina počinjenih na Kosovu. Mile Mrkšić osuđen je zbog odgovornosti povezane sa ubistvima zarobljenika na Ovčari, dok je general Vojske Republike Srpske Zdravko Tolimir osuđen na doživotni zatvor zbog genocida i drugih zločina u Srebrenici i Žepi. Tolimir je umro u pritvorskoj jedinici UN u Sheveningenu, Mrkšić tokom izdržavanja kazne u Portugalu, dok su Ojdanić i Pavković preminuli u Srbiji nakon puštanja na slobodu.

Zato istorija srpskih komandanata nije jednostavna galerija svetaca, mučenika ili nepogrešivih junaka. Među njima ima gotovo mitskih heroja, onih koji su pali braneći šanac, onih koji su pogubljeni u nepravednim političkim procesima, ali i onih koji su osuđeni za dela protiv ljudi koje je trebalo da zaštite.

Tragičan kraj sam po sebi nikoga ne oslobađa odgovornosti, kao što ni presuda jednog vremena ne mora automatski predstavljati poslednju reč istorije. Ako se, međutim, posmatra duži luk od Seče knezova do haških sudnica, teško je oteti se utisku da je biti vojskovođa u Srbiji jedan od najopasnijih poslova u istoriji. Po riziku je gotovo u ravni sa položajem rimskog cara: neprijatelj čeka ispred bedema, zaverenik iza leđa, a sudija dolazi kada utihnu topovi. Razlika je u tome što su nagrade srpskih vojskovođa bile neuporedivo manje, dok su opasnosti po pravilu bile i veće.

Zbog toga treba čuvati sećanje na ljude koji su za zemlju žrtvovali položaj, porodicu, zdravlje i život, naročito na one koji za to nisu dobili ni zahvalnost ni pravedan sud. Poštovanje, naravno, ne znači ukidanje kritičkog mišljenja ili istorijsku relativizaciju i revizionizam. Ono znači da država koja zaboravlja svoje vojskovođe, koja ih koristi u ratu, a odbacuje u miru, rizikuje da iznova ponavlja najtragičnije lekcije sopstvene istorije.