SRPSKI AMBASADOR KOJI NE PRIMA PLATU: Milan je od Čikaga napravio prestonicu naše kulture u dijaspori! (VIDEO + FOTO GALERIJA)

Mi Srbi smo nakrivo nasađen narod i teško nam je da priznamo nečiji uspeh, a najteže od svega nam pada da kapu skinemo i ruku pružimo nekom svom.

Ovde u dijaspori po tom pitanju nije ništa bolje nego u Srbiji, a moralo bi da jeste, i da je drugačije, jer nas ovde ima puno manje, pa je samim tim i uzdizanje iznad proseka u bilo čemu vrednije pažnje.

Naročito kada govorimo o stvarima i angažmanima od kojih se ne živi, za koje ne dobijamo nedeljni ček, koje nam ne otplaćuju kredite, kola i kuće, ne hrane našu decu.

Takav je i angažman Milana Andrijanića, koreografa – kako on sebe voli da naziva, a zapravo alfe i omege Folklornog ansambla “Oko sokolovo” i pokretačke snage najaktivnije naše teatarske grupe na ovim prostorima – Srpskog pozorišta Čikago.

NENAMETLJIVI LIDER: Andrijanić (desno) sa članovima Folklornog ansambla „Oko sokolovo“

Direktan povod za ovo moje pisanije jeste taj godišnji koncert “Oka sokolovog” koji se zbio u nedelju u sali crkve na Redwood drive, a na kojem su Milanovi puleni pokazali svu raskoš talenta i plodove dugogodišnjeg napornog rada, te preneli na plesni podijum njegovu viziju toga kako bi trebalo da izgleda očuvanje srpskog nacionalnog blaga daleko od otadžbine.

A ples, muzika i pesma fakat i jesu najvrednije stvari koje u imigraciji možemo sačuvati i preneti na sledeću generaciju, na klince i mlade ljude od kojih su mnogi zauvek izgubili sve veze sa Srbijom i Balkanom.

Sve sem te jedne.

I zato je uloga Milana Andrijanića među nama ovde toliko neprocenjiva, veća i značajnija od fotelje svakoga ambasadora i konzula koga nam pošalju iz Srbije.

Kao neumorni entuzijasta na čelu dva amaterska kolektiva u dijaspori, koje država ne znam koliko uopšte i pomaže u njihovom radu, Milan svojom energijom deluje na okruženje poput matice oko koje se roje pčele, u ovom slučaju sada već poprilična grupa uglavnom mladih ljudi, koji prate ritam koji on diktira i idu putem kojim on predvodi.

I ne samo da prate ritam, nego su iz godine u godinu sve bolji, što je pokazao i ovogodišnji koncert, na kome smo, kao i uvek do sada, opet gledali i slušali neke nove, a zapravo prastare igre i pesme, koje Andrijanić izvlači iz ko zna kog naftalina i evakuiše iz zaborava.

I kada sam posle koncerta, sa mešavinom čuđenja i divljenja, pitao jednu od doajenki njegovog “Oka” kako to da svaki put imaju novi program i koreografije, odgovor je bio:

“Znaš, Milan ne voli da se ponavlja!”

Bogato iskustvo i znanje koje je stekao u čuvenom Abraševiću Andrijanić nemilice prenosi na svoju trupu, ali i neprestano ide dalje.

Umesto da se bavi prostom reprodukcijom onoga što smo doneli iz zavičaja, na šta smo često osuđeni mi koji živimo daleko od Srbije i srpskih zemalja, on neprestano stvara, kreira, istražuje…

I to radi ne samo kroz folklor već i kao lider (a kad zatreba i glumac) pozorišne trupe, u kojoj je do sada kreirao više pozorišnih predstava, skrenuvši tako s linije manjeg otpora da se publici u dijaspori na repertoaru nude samo srpski klasici, bez autorskih dela.

„NEBESKI POKER“: Scena iz predstave koju je napisao i režirao Milan Andrijanić

Da se razumemo, to što su se u Čikagu i Americi godinama igrali samo klasici i reprodukovala dela domaćih dramskih pisaca je bila prilična nužda, kada uzmete u obzir da su svi glumci i režiseri na ovim prostorima amateri koji za život zarađuju radeći druge poslove, često i 6 dana u nedelji, da bi tako umorni trčali na probe, u sale često udaljene i više od sat vremena vožnje…

Što poduhvat i misiju Milana Andrijanića čini još većim i teško shvatljivim nekome ko se nije bavio nečim amaterskim u Americi, gde je sve, pa i vreme – novac.

A Milan je u takvom svetu uspeo da nađe ljubav. Za ono čime se bavi, za one sa kojima radi, ali i za one kojima sve to servira i prikazuje.

Tako da se osećate privilegovanim, kao što sam se ja osećao u nedelju, gledajući kompleksne i do savršenstva uvežbane koreografije Milanovih plesača. Ili kao što se osećam svaki put kad gledam novu premijeru Srpskog pozorišta Čikago pod njegovom dirigentskom palicom.

Ono što posebno cenim kod Andrijanića jeste ta politička nekorektnost, koja u njegovom slučaju dolazi iz neprskanog patriotizma. Tu volju i hrabrost da se kroz umetnički rad kaže ono o čemu se uglavnom ćuti na mestima na kojima bi trebalo da se govori.

I tako onda budete u prilici da gledate folklorni nastup ili pozorišni komad kao svojevrstan politički stejtment i igrokaz o nama, našim sudbinama, zabludama, usponima i padovima.

Andrijanić se ne libi da usred Amerike, prestonice političke nazovi korektnosti i dušegubke nacija, rizikujući nerazumevanje, pa i osude, kroz čuvanje tradicija preispituje istoriju i politiku.

I to čini ne tako što gura prste u oči drugima, već pred sud istorije stavlja nas same, naše vladare i njihove zulume i zaspanke.

Tako smo, recimo, u nedelju mogli da uživamo u celom setu igara i pesama iz “zaboravljenih srpskih zemalja”, sa prostora Albanije, Makedonije, Grčke, Bugarske, za čiji zaborav, a kroz umetničku formu folklora, Milan krivi srpske lidere i nas kao njihove podanike, koji smo preko tog zaborava tako olako prešli.

Ima ljudi koje bi pohvala možda i uobrazila, navela da o sebi pomisle svašta, ali Milan Andrijanić nije od tih. On ovaj tekst verovatno neće ni pročitati.

Ima pametnija posla.

A nama ostaje samo da mu poželimo da ga zdravlje još dugo služi. Za energiju i entuzijazam ne moramo da brinemo.

I jedno veliko hvala za sve što je učinio i čini za nas

P.S. O tome ko je Milan Andrijanić dovoljno govori i informacija da praktično i nemam valjanu fotografiju kojom bi ilustrovao ovaj tekst jer, pogađate, Milan ne voli da se slika i pozira.