Connect with us

Dijaspora

SRPSKA PORODICA U PORTUGALIJI: Ovo je bezbedna zemlja, bez mnogo stresa, ali nedostaju kajmak i ajvar!

Published

on

Beograđanin Slobodan Mitrović je jedan od onih koji su sreću potražili van granica naše zemlje. On se sa porodicom pre nekoliko godina preselio za Portugaliju, a za portal Zadovoljna.rs ispričao je kako život tamo zaista izgleda, kako je gajiti decu u novoj sredini, ali i gde vidi budućnost svoje porodice.

Za početak Slobodan (51) nam priča o tome odakle ideja da se presele u Portugaliju, šta čoveka zapravo podstakne da ostavi sve što ima ovde i preseče, pa ode u beli svet.

„Prvi put smo došli u Faro na poziv prijatelja, koji su se tu doselili par godina ranije. Bilo je to kao i svako drugo letovanje, s tim što nismo odseli u hotelu, nego kod ljudi koje smo poznavali iz Beograda. To je pomoglo da ovaj grad na jugu Portugalije ne upoznamo površno kao obični turisti, već da vidimo kako žive lokalci, kako je živeti u malom gradu na obali, na krajnjem jugu Evrope. U Portugaliji se na svakom koraku mogao čuti i engleski i francuski, nemački, italijanski, holandski, ruski i naravno portugalski jezik.

Ta kosmopolitska atmosfera, sav taj sklad uprkos tolikoj raznolikosti, miran ritam života i srdačnost Portugalaca naveli su nas da prvi put počnemo da razmišljamo o preseljenju u ovu egzotičnu zemlju.“

Bezbedno za decu

Slobodan otkriva i šta je bio prvi utisak kad su konačno stigli tamo – iz ugla jednog tate.

„Prvi utisak je da je ovo bezbedna zemlja. To je značilo da smo i na ‘nepoznatoj teritoriji’ mogli da budemo relativno opušteni sa decom, naročito kad su ona van kuće. Druga stvar koju smo osetili kao prednost u odnosu na Beograd je što smo svuda mogli brzo i lako da stignemo peške, dakle, da ne provodimo vreme u automobilu ili gradskom prevozu. Takođe, ljudi su mnogo ljubazni i predusretljivi prema strancima, bez predsrasuda odakle god da dolazite. Sve strepnje zbog preseljenja i promene posla, jer su deca počela novi život u školi na njima potpuno nepoznatom jeziku, sve je to brzo nestajalo zbog bezrezervne želje Portugalaca da pomognu.“

Ubrzo je shvatio i po čemu se sve život tamo razlikuje u odnosu na Srbiju, uvideo koje uslove kao porodica tamo mogu da imaju, a ovde nisu.

„Glavna razlika je to što nema stresa koji se u Srbiji oseća na svakom koraku, naročito kada završavate administrativne poslove. Prva stvar koju smo morali da uradimo u Portugaliji bio je upis dece u školu. Iako njihov boravak još uvek nije bio potpuno pravno regulisan, školska administracija je učinila sve da to prođe glatko i bez ikakvih problema, uz rečenicu ‘škola je obavezna, deca moraju ići u školu’. Dakle, hteli su da nam poruče da ćemo rešiti svu papirologiju i da svakako neće ostati neupisana. I tako je i bilo. Posle samo par dana pozvali su nas telefonom i dali raspored za školsku godinu koja je počinjala kroz koju sedmicu.“

Knjige i vanškolske aktivnosti – besplatne

A kako tamo funkcioniše školstvo?

„Organizovano slično našem, ali uz jedan spiralni sistem učenja, u kom svake godine učite iste lekcije uz proširivanje znanja. Dešavalo se više puta da naše ćerke imaju isti domaći iako je između njih razlika tri godine. Naravno, nivo odgovora koji su učiteljice očekivale bio je drugačiji. Portugalci nisu mnogo zainteresovani za školu, naš je utisak, ali ako hoćete da učite, sva pomoć je tu i uvek uz poštovanje i priznanje uspeha. Od prvog do četvrtog razreda deca idu u školu od 9 do 15 h, uz mogućnost da nakon toga besplatno pohađaju vanškolske aktivnosti u okviru škole u trajanju od sat vremena. Svaki dan imate čas, a izbor je od vožnje rolera, preko šaha i muzičkog do rukometa. Jedna od stvari koja nas je prijatno iznenadila u školi je na primer i to što su deca od prvog dana dobila pomoćnog učitelja samo zato što su stranci i ne razumeju dobro jezik. Taj učitelj je sa njima radio domaći, objašnjavao gramatiku, vežbao izgovor. I sve to u organizaciji škole i za nas potpuno besplatno. Knjige su takođe besplatne za sve. Radne sveske se plaćaju, ali suma nije basnoslovna. Kada je počela pandemija, roditelji su mogli da se prijave za besplatne laptopove za svako dete u kući, bez obzira na uzrast, od prvog do devetog razreda osnovne škole. Zdravstvo je takođe besplatno, kao i u Srbiji.“

Jezik najveća prepreka

Ipak, u svemu tome izdvojila se jedna poteškoća – jezik za decu.

„U početku najteže je bilo deci jer su mesec dana nakon preseljenja devojčice krenule u školu, u prvi i četvrti razred, i to bez osnovnog poznavanja portugalskog jezika i bez svojih drugara. Bilo je suza i bilo je teško, ali već krajem prvog polugodišta sve je došlo na svoje. Deca su progovorila jezik uz pomoć drugara i učitelja, našla svoje društvo i život se odvijao punom parom. Sada su izuzetne učenice, obe su najbolje u svojim odeljenjima, pa čak i na časovima portugalskog jezika. Starija ćerka se najviše pronašla u matematici i već je osvojila nekoliko medalja na takmičenjima, ali i pohvala od škole.“

Žal za ajvarom

Slobodan priznaje i šta su kao porodica dobili, a šta možda izgubili selidbom u Portugaliju.

„Dobili smo mogućnost da upoznajemo nove kulture. Ne samo Portugalce. Ovo je kosmopolitska sredina i možete upoznati ljude iz svakog ćoška planete. Najbolje drugarice naših ćerki su iz Mozambika i Kanade. Izgubili smo, naravno, blizinu prijatelja i familije. To je, pored kajmaka i ajvara, najveći gubitak.“

Slobodan priča i kako su najgore udare pandemije pregrmeli prilično dobro budući da su vlasti dosta brzo reagovale da se pandemija suzbije, a Portugalci preporučene mere – poštuju.

„Nama nije bilo jednostavno jer je moj posao usko vezan za turizam. Ali nekako smo izdržali. Supruga je imala prihode, smanjili smo rashode i to je to.“

Sada oni tamo žive skoro pa kao pre pandemije.

„Kada bismo završili posao, a ​​deca školu, odlazili bismo na plažu, na kojoj je ritam talasa unosio dodatni mir u nas. Vikendom bismo obilazili okolinu, pravili izlete u Sevilju ili Lisabon. Ukratko, sve se odvija i bolje nego što smo mogli da poželimo. Život se još uvek nije normalizovao, ali je bolje nego prošle godine.“

I kad se sada sve sagleda, gde Slobodan i njegova supruga vide budućnost svoje dece?

„Ulažemo koliko možemo u njihovo obrazovanje, vaspitavamo ih u kosmopolitskom duhu i, što je najvažnije, učimo ih da budu dobri ljudi. Sami će pronaći svoje mesto.“

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: Zadovoljna.rs
Foto: Zadovoljna.rs / Privatna Arhiva

Advertisement