Aleksandru Malićanin (22), devojku iz Trstenika koja je pre nekoliko dana osvojila prvo mesto na pevačkom takmičenju u Rusiji, u konkurenciji predstavnika skoro 170 država, domaćini manifestacije nazvali su “srpskim slavujem”.
Nimalo slučajno a najmanje nezasluženo, jer Aleksandra svojim glasom već deceniju i po oduševljava sve one koji su prilici da je čuju, od učitelja i drugara iz Osnovne škole „Živadin Apostolović“ u Trsteniku, pa do žirija međunarodnih festivala i takmičenja, poput ovog nedavnog u Rusiji. Aleksandra peva od svoje pete, od šeste svira klavir i igra folklor, a već sa deset objavila je svoj prvi album.
Prvo pitanje koje se nameće jeste da li genetika ima neke veze sa ovim njenim muzičkim talentom, da li je možda rasla u porodici koja ima neku muzičku tradiciju…
-Ne, moji roditelji nisu muzički obrazovani, a ja sam, što bi se ono reklo, samonikla. Osnovnu i muzičku školu sam završila u rodnom gradu. Do svoje 14 godine sam se aktivno bavila muzikom, a plod te anganžovanosti je i CD koji sam snimila. Srednju školu, u kojoj sam pohađala dramski smer, sam završila u Beogradu, i tako se kod mene javilo interesovanje za jednu novu umetnost, pre svega filmsku, a onda i pozorišnu. Nakon završetka srednje škole dobila sam stipendiju za studiranje u Rusiji i već dve godine živim i studiram dramaturgiju u Moskvi.
Kaži nam nešto više o takmičenju na kome si osvojila prvo mesto? Na čiji poziv si otišla, sa kim si tamo nastupala?
-Moskovski državni univerzitet “Lomonosov” je ove godine, po jedanaesti put, organizovao konkurs pod nazivom ,,Gde počinje zavičaj”, za koje se prijavilo 167 inostranih studenata sa ruskih univerziteta i instituta. Profesorka ruskog jezika na mom institutu je odabrala mene da učestvujem u konkursu. Pored popunjavanja prijave i ankete, bilo je potrebno snimiti kratak video, u kom ćete izgovoriti stihove ili otpevati pesmu na maternjem jeziku, a onda i kratko objasniti sadržaj. Ja sam se odlučila sa našu najpoznatiju, a zasigurno i jednu od najlepših rodoljubivih pesama – ,,Tamo daleko”.
Kako si se odlučila baš za “Tamo daleko”, šta tebi lično ova pesma znači…?
-Godine 2015. u Solunu, na Zejtinliku, održana je ceremonija odavanja počasti palim vojnicima Albanske golgote i Solunskog fronta, kojoj sam i ja prisustvovala. Ceremonija se nastavila na ostrvu Krf, obilaskom Srpskog muzeja i ostrva Vido. To što sam tada doživela i osetila je na mene ostavilo ogroman utisak. Ovaj mali deo obimne i bogate istorije naše zemlje je za mene lično jedan od najtužnijih i najpotresnijih događaja, koji je na jedan vrlo tragičan način pokazao srpski karakter, poštovanje i požrtvovanje koje Srbin oseća prema svojoj otadžbini. A sama pesma ,,Tamo daleko” je najveći i neosporivi dokaz toga.
Reci nam nešto više o tome kako je tekla tvoja muzička karijera i dokle je stigla?
-Muzikom sam počela da se bavim još u ranom detinjstvu. Roditelji su primetili moj talenat i u saradnji sa pravim ljudima sam snimila svoj prvi album. Učešća na mnogobrojnim dečijim muzičkim festivalima Srbije i regiona su tada za mene predstavljali posebno iskustvo i život koje bi poželelo svako dete. Kako bih na pravi način usavršila svoj talenat, upisala sam muzičku školu, klavirski odsek. Od malih nogu igram folklor, tako da je ubrzo počela da me interesuje tradicionalna muzika. Do završetka muzičke škole sam završila još dva odseka, za tradicionalno i solo pevanje. Iako su danas moja interesovanja fokusirana na dramske umetnosti, pod tim pre svega podrazumevam film, sa velikim zadovoljstvom uz gitaru volim da zapevam za svoju dušu.
Šta možeš izdvojiti kao svoje najveće uspehe?
-Poslednjih nekoliko godina, kao i generalno u životu, sam vrlo posvećena svom obrazovanju i usavršavanju. Srednju školu sam završila kao đak generacije i nakon toga sam dobila stipendiju za besplatno studiranje u Rusiji. Godinu dana sam živela u Kazanju i učila ruski. U tom periodu sam uspela da osvojim dve Olimpijade iz ruskog jezika za inostrane studente. Uspešno položen prijemni ispit i studiranje na najprestižnijem ruskom institutu za kinematografiju takođe ubrajam u svoje najveće uspehe.
Zašto baš dramaturgija? Šta je to što te privlači u ovom poslu?
-Biti dramaturg i scenarista je jedan vrlo kreativan, ali i odgovoran posao. Ono što se kao filmski proizvod pojavi na bioskopskom platnu, prvobitno se, kao ideja, rodilo u glavi jednog scenariste, upravo je on prva karika tog dugog procesa koji se zove stvaranje filma. Biti čovek iz senke je meni oduvek bilo privlačno, ali je vrlo važno da moji likovi iznose moje stavove na pravilan način. Film je tu i da rasplače i da razveseli, i da nauči i da opusti, a najkvalitetniji su upravo oni filmovi u kojima je u ovim stvarima pronađena prava mera. Možda je baš zbog toga ovaj posao beskrajno zanimljiv i izazovan.
U čemu nalaziš inspiraciju, imaš li možda nekog idola?
-Smatram da umetnika uvek inspiriše život. Svet u kome živimo i ljudi u njemu su sami po sebi vrlo svojevrsni i upečatljivi. Samo, umetnik svet oko sebe sagledava kroz prizmu svoje umetnosti, tako radim i ja. Za mene svaki čovek može da predstavlja inspiraciju jer svako od nas bije svoju bitku. Moji idoli su ljudi – borci, oni najsnažniji, koji pomeraju svoje granice, a samim tim ponekad i granice čitave istorije čovečanstva.
Kakvi su ti planovi za budućnost? Koje su ti neostvarene želje?
-Kao i do sada, ostaću fokusarana na svoje školovanje. Smatram da su znanje i obrazovanje adut u svetu u kome živimo, a rad na sebi najbolja investicija. Neostvarenih želja nemam, verujem da je u životu sve ostvarljivo u koliko se iskreno zaželi, ali uloženi trud i napor su neizostvan deo svakog uspeha.
Šta bi poručila mladima u Srbiji?
-Naša zemlja je oduvek mogla da se pohvali talentovanim i obrazovanim ljudima. Vrlo je važno da naša javnost bude upućena u uspehe naših mladih u zemlji i svetu. Oni su naš najveći ponos. A mladima poručujem da budu uporni. Mi smo tu da krojimo našu budućnost i budućnost naše zemlje. Vrlo je važno da promovišemo prave vrednosti, elokvenciju i kulturu. Biće nam mnogo lakše ako se u tome budemo držali zajedno.
Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva
