SRPKINJA IZ RS O ŽIVOTU U AMERICI: Ovde sam otkrila čudo, našu crkvu u kojoj se mole i Srbi i Grci i Amerikanci!

Nije dovoljno samo želeti, na željama je potrebno raditi i u njih ulagati. Uskoro će pola godine da smo u Americi, nije nam trebalo mnogo da se uhodamo, ne kažu džaba: „Na dobro se lako naviknuti“.

Tim rečima priču za „Glas“ počela je Banjalučanka Ivana Pandžić, arheolog i muzejski savetnik u Muzeju Republike Srpske, koju je akademski put odveo preko okeana. Pandžićeva je prva dobitnica Fulbrajtove stipendije iz oblasti arheologije i kulturnog nasleđa sa naših prostora, a ta prestižna stipendija razlog je zbog kojeg je sa porodicom otputovala u Ameriku na godinu dana. Nešvil, glavni grad Tenesija, postao je njihov novi dom.

-Najteža su bila četiri meseca priprema, od trenutka kada sam saznala da sam dobila stipendiju pa do prvog aerodroma. Pokušali smo što više uraditi „na daljinu“, pronaći smeštaj, dobiti informacije za školu za decu i slično, kako bi nam bilo lakše kada stignemo i ispostavilo se da smo bili u pravu. Sada se i sami osećamo domaćim – ispričala je Pandžićeva.

Fulbrajtov program je početkom decembra prošle godine organizovao konferenciju u Klivlendu koja je okupila više od 120 stipendista iz 60 država sa svih kontinenata, različitih zanimanja, a naći se na jednom mjestu sa toliko izuzetnih ljudi, ističe Pandžićeva, bio je jedinstven doživljaj.

-Stvorena su nova poznanstva i otvorene mogućnosti za nove saradnje, a sa određenom grupom smo skoro u svakodnevnom kontaktu. Moje obaveze idu svojim tokom. Sledi zahtevniji period rada jer radimo istraživački deo na materijalu, a od maja kreću terenska istraživanja na kojima ću učestvovati i kojima se mnogo radujem – istakla je ova Banjalučanka.

Za nekoliko mjeseci u Americi držala je niz predavanja u sklopu predmeta Svjetska praistorijska arheologija, gdje je prezentovala rezultate dosadašnjeg rada Muzeja RS u saradnji sa univerzitetima iz Velike Britanije i samostalno, kao i rezultate saradnje Filozofskog fakulteta Univerziteta u Banjaluci sa univerzitetima iz Slovenije, te Društva arheologa RS kroz „Škole arheologije“.

PROČITAJTE VIŠE:

-Pored naše pećine Rastuše kod Teslića kao jedinog staništa neandertalaca, neolitskih lokaliteta na relaciji Banjaluka – Gradiška, te iskopavanja na banjalučkom Kastelu i meni možda najdražeg banjalučkog ekskalibura, Vrbaskog mača iz kamena, u vidu promocije kulturnog nasleđa prikazala sam i lokalitete poput Drenovca kod Paraćina u Srbiji Arheološkog instituta Beograd sa kojim sarađujem i ostale lokalitete regiona. Povratne informacije studenata i kolega su više nego pozitivne, kao i moje kada je u pitanju upoznavanje sa američkom arheologijom, koja mi nije bila bliska. Mislim da u potpunosti ispunjavamo misiju Fulbrajtovog programa, a to je poboljšanje međukulturnih odnosa i interkulturalne kompetencije – kazala je Pandžićeva.

Pred njom je nekoliko javnih predavanja u Tenesiju i gostovanja na drugim univerzitetima širom Amerike koje finansira Fulbrajtova fondacija.

Odlaskom u Ameriku, Ivana je ostvarila jednu veliku životnu želju, međutim, ovo iskustvo nije samo njeno, tu su i njen suprug, sin i ćerka i svi se veoma dobro snalaze na drugom kraju sveta.

-Vrlo brzo su se svi uklopili i svi su zadovoljni. Suprug radi na daljinu te on ima malo drugačiji raspored s obzirom na vremensku razliku. Deca idu u državnu školu, sistem je malo drugačiji pa nam je svima trebao jedan kraći period adaptacije, ali činjenica da su odranije veoma dobro znali engleski jezik sve je olakšala. Pored redovnih školskih aktivnosti, ćerka pliva za školski tim, dok je sin za svoju školu u sezoni igrao tenis, a sve vreme svira klarinet u školskom orkestru. Kako vreme prolazi, imaju sve širi krug prijatelja i generalno su veoma lepo prihvaćeni. Sve mi se čini sada da će, ovim našim zajedničkim iskustvom, deca imati najveći benefit i da će se teško vratiti na staro – ispričala je ona.

Pandžići su na drugom kraju sveta proslavili i najradosniji hrišćanski praznik Božić.

-Raspitujući se o životu u Tenesiju saznali smo da se u Nešvilu nalazi srpska pravoslavna crkva Svete Petke. Sveštenik Bojan Banović, rodom iz Broda, nam je od prvog kontakta bio velika podrška i pomoć. Kad god smo nedeljom na liturgiji, iznova se divim kakva je ovo zajednica ljudi sa celog Balkana prvog, drugog i trećeg kolena, Rusa, Grka, ali i Amerikanaca. I ne mogu se oteti mišljenju da će naše kulturno nasleđe opstati zahvaljujući zajednicama poput njihove, ili da kažem naše ovde. Organizovano se išlo u seču badnjaka, na Badnjicu su nakon pijukanja i paljenja badnjaka svi prisutni večerali zajedno, dok smo posle božićne liturgije, lomljenja česnica i podele paketića, sam Božić proslavili u krugu prijatelja koje sad već zovemo novom porodicom. A što se nedostajanja kuće tiče, recimo da smo je bar delimično doveli u Ameriku, jer nam je praznike ulepšala poseta moja sestre sa suprugom i decom, pa je i srce malo više na mestu – ispričala je Pandžićeva.

Spremajući se na put preko okeana u jednoj objavi na društvenim mrežama napisala je: „Pazi šta želiš, možda se i ostvari“. Za kraj razgovora otkrila nam je da ima još neostvarenih želja.

-Prvo da sve ovo prođe kako treba, da se vratimo, a onda ćemo, Bože zdravlja, u nove radne pobede i na neke nove kontinente – poručila je Pandžićeva.

Za one koji razmišljaju da konkurišu za Fulbrajtovu stipendiju Ivana Pandžić ima jasnu poruku: „Fulbrajtova stipendija je prilika koja se ne propušta“.

-Svake godine objavljuje se poziv i traje mesec dana, što je relativno dovoljno vremena da se popuni, dok se informacije o aplikaciji mogu dobiti i ranije. Stipendije mogu trajati od tri meseca do dvije godine, u zavisnosti od samog istraživanja/projekta. Moja poruka je uviek jasna, ko god razmišlja o tome, da obavezno aplicira, jer kakav god da je ishod, sam proces aplikacije jedna je velika škola, te se nema šta izgubiti – rekla je Pandžićeva.