Pojmom „srbulje“, koji je promovisao Vuk Karadžić, označavaju se sve naše rukopisne i štampane knjige na srpskoslovenskom jeziku i ćiriličnom pismu, od početka pismenosti do prve polovine 18. veka, kada srpskoslovenski biva zamenjen ruskoslovenskim.
Po sadržaju su najčešće crkvene ili teološke, hagiografske i pravne; gro srbulja su rukopisne, sežu do „Miroslavljevog jevanđelja“ i pisane su na pergamentu sve do kraja 14. veka, mada je već njegovom sredinom hartija postala dominantna.
U ovom tekstu ćemo se, međutim, koncentrisati na štampane srbulje, koje su nastajale od 1494. (kada je Đurađ Crnojević na Cetinju osnovao štampariju i objavio „Oktoih osmoglasnik“, od kojeg je do danas sačuvano 105 primeraka, i onda u naredne dve godine još tri knjige) pa do kraja 17. veka, a najviše tokom 16.
Štampana ćirilica bila je uobličena po uzoru na rukopisno ustavno pismo, a likovno opremljena u okviru pravoslavne tradicije ali pod snažnim uticajem venecijanske grafike, budući da ih je upravo u Veneciji najviše štampano, a i kada to nije bio slučaj, tamo se učilo štamparskom zanatu, tamo su prese nabavljane.
Najznačajnija u Mlecima bila je Štamparija Božidara Vukovića, te njegovog sina i naslednika Vićenca Vukovića, koja je „pečatila“ srpskoslovenske ćirilične knjige od 1519. do 1638, menjajući vlasnike ali ne i misiju. Prva im je 1519/1520. bila „Liturgijar“ (ruskoslovenski je nametnuo oblik „Služabnik“); štampar je bio jeromonah Pahomije. Sedma po redu i poslednja Božidareva je bio „Molitvenik“ 1539. godine.
U Veneciji je takođe radila i štamparija Kotoranina Jerolima Zagurovića, koji je, mada katolik, štampao i ćirilične knjige na srpskoslovenskom. Počeo je „Psaltirom“ 1569, i štampao je sve do svoje smrti 1580; štampariju je tada preuzeo njegov štampar Jakov iz Kamene Reke, a onda 1597. Bartolomeo Đinami. Poslednja srbulja ove štamparije je ponovljeno izdanje „Psaltira“ 1638.
Niz naših štamparija nastao je vrlo rano u osmanskom teritorijalnom miljeu. Prva je bila Goraždanska, koju je Božidar Goraždanin osnovao u Veneciji 1519, pa je onda premestio u selo Sopotnica kod Goražda, oko Crkve Svetog Đorđa; štampari su mu bili sinovi Đurađ i Teodor. I njena prva je 1519. bila „Služabnik“ (oni je nazivaju „Liturgija“), a onda „Psaltir s posledovanjem“ (1521) i „Molitvenik“ (1523).
Rujanska štamparija, prva u današnjoj Srbiji, iznedrila je „Rujansko četvorojevanđelje“, koje je štampao monah Teodosije (čiji spomenik možete videti u Rujanskom manastiru). Jedini potpuno sačuvani primerak nalazi se u Nacionalnoj biblioteci u Pragu, a drugi, delimično oštećen, u Sankt Peterburgu. Primerak koji je posedovala naša Narodna biblioteka uništen je 1941. u požaru izazvanim bombardovanjem; SANU poseduje odlomak od 92 lista.
U Gračaničkoj štampariji monah Dimitrije 1539. štampa „Oktoih petoglasnik“, po nalogu mitropolita novobrdskog Nikanora (danas u Muzeju SPC), dok Mileševska štamparija izdaje „Psaltir“ 1544, „Trebnik“ 1545. i ponovo „Psaltir“ 1557, zahvaljujući Božidaru Vukoviću, koji je posetio Mileševu i sklopio sporazum s manastirom, pa su njegov sin Vićenco i Teodor Ljubavić (koji je ranije radio u Goraždanskoj štampariji) doneli presu 1543.
Beogradska štamparija kneza Radiše Dmitrovića i potom Dubrovčanina Trojana Gundulića, izbacuje samo „Beogradsko četvorojevanđelje“, i to 4. avgusta 1552. (postoji oko 40 sačuvanih primeraka, od kojih se 14 nalazi u Beogradu, a najbolje očuvani u Muzeju grada Beograda).
Nakon gašenja te štamparije, prese preuzima jeromonah Mardarije, ilustrator te srbulje, i odnosi ih u neimenovano selo kod Mrkšine crkve, čija je lokacija predmet rasprave, gde 1562. izdaje „Četvorojevanđelje“ (pet sačuvanih primeraka čuvaju se po manastirima u Crnoj Gori, od čega dva u Cetinjskom manastiru), a onda i „Triod cvetni“ 1566. godine. Turci već 1567. pale crkvu, pale selo, pale i kuću sa štamparijom.
Što tiče srbulja izašlih iz rumunskih štamparija, treba pomenuti „Triod cvetni“ iz 1649, koju je u Trgovištu štampao jeromonah Jovan Svetogorac, po nalogu kneginje Jelene, supruge vlaškog vojvode Mateja Basarabe.
Danas najvećom zbirkom srbulja raspolaže Biblioteka Matice srpske, koja u svom posedu ima 30 izdanja srpskih štamparija u 143 primerka i jednim privezom, te dva rumunska izdanja u tri primerka. Brojne srbulje su, međutim, rasute na sve strane, često van granica Srbije i Crne Gore; ko zna koliko ih ima u privatnim kolekcijama, do kojih su dolazile često ilegalnim kanalima.
Kada se pogleda visoka umetnička vrednost štampanih srbulja nastalih krajem 15. i tokom 16. veka, i kada se uzme u obzir da su nam zemlje bile pod Turcima a kultura gotovo lišena vlastelinskog pokroviteljstva, tako presudnog za kulturni razvoj, nije preterivanje reći da je naš ondašnji kulturni proizvod još uvek uspevao da bude u vrhu evropske kulture.
OSTALE TEME:
AMERIKA HITNO PODIGLA BORBENE AVIONE: Ruski bombarderi i lovci presretnuti blizu Aljaske!
FLORIDA IZGLASALA: Aerodrom u Palm Biču preimenovan po američkom predsedniku Donaldu Trampu!
Izvor: kcns.org.rs; Naslovna fotografija: Praznični minej iz štamparije Božidara Vukovića iz 1538. (Venecija); Foto: Wikimedia Creative Commons