Connect with us

Kolumna

SERBIAN LIVES MATTER! Ko je ubio Milana Lončara za 33 miliona $ i zašto prave ubice nikada neće otići u zatvor?

Published

on

Milan Lončar (25) je tek počeo da živi život, da ga diše punim plućima. Samo što je visoko u vazduh bacio onu akademsku kapu, našao posao za koji je godinama vredno učio…I dok se spremao za suživot sa devojkom koja bi mu za koji mesec, možda godinu, postala žena, rodila decu, sustiglo ga je zlo.

Primitivno, bezdušno zlo, kome život čoveka ne znači ništa, pa mu je lako da ga prospe po ulici. Tek tako, bez razloga, čisto da bi videlo svoj zverski odraz u ljudskoj krvi prolivenoj na mesečini.

DVA DUHA I JEDNA DUŠA: Milan Lončar (25) i njegovi dželati

Na snimku koji ovih dana kruži internetom vidi se Milan kako bezazleno, nevino, poput jagnjeta, staje pred dva vuka. Ne gladna, da se razumemo, već besna vuka. Jer, da su bili gladni, valjda bi produžili dalje kada su shvatili da Milan u džepovima nema ono što im treba. Možda bi obili neki dragstor, razbili neki izlog, zasitili se. Ali ne…

Ova je glad bila druge vrste.

Ovo je bes koji se podgrevao mesecima.

Ove zveri imaju gospodara.

Život vredan 33 miliona dolara

Baš na pločnicima Filadelfije, na kojima je pre neku noć izdahnnuo Milan Lončar, mesecima ranije demonstrirale su kolone sa visoko dignutim parolama “Defund The Police”, “Black Lives Matter” i tako dalje. Kako bi suton padao, iza onih koji su držali parole nailazili su neki drugi, maskirani i naoružani koktelima i macolama, palili i razbijali što im došlo pod ruku.

Neki treći opet, koji nisu ni šetali i palili, ali novcem kontrolišu ove potonje, još ranije su se setili da bi onaj nesrećni slučaj Džordža Flojda komotno mogli da iskoriste u predizbornoj kampanji, za dolazak na vlast. Vlast koja im je tako falila u poslednje četiri godine. Vlast bez koje nisu mogli da seju bombe, ruše vlade i postavljaju marionetske režime po svetu. Vlast bez koje im je biznis stao, računi se istanjili, a milijarderi se pretvorili u milionere.

ZA ČIJE BABE ZDRAVLJE: Filadelfija posle protesta skratila policijski budžet za 33 miliona $

Kao odgovor na proteste, da bi zadovoljili prve, umirili druge i napunili džepove ovim trećima, gradske su vlasti najvećeg grada države Pensilvanije, poput mnogih drugih metropola, drastično smanjile ili potpuno ukinule kaucije za uhapšene kriminalce, koji se puštaju da vreme do suđenja provedu na ulici (pod izgovorom siromaštva), ali što je najvažnije – skratile policijski budžet i to za velikih, kobnih 33 miliona dolara(!).

U tih 33 miliona stao je i život jednog Milana, srpskog deteta koje je sanjalo američki san. Sve nepreživljene godine sreće, druženja sa porodicom, dečji rođendani, poslovni uspesi… Sa tim novcem možda bi ona dva avetinjska lika već bila u zatvoru, možda bi policijska kola koji sekund pre Milana prošla onom famoznom raskrsnicom i oterala crne misli iz sumorno praznih glava dželata. Možda bi…

Ali nije.

Nahuškani, ginućemo nijemo

A nije zato što su gospodari naših života odlučili drugačije. Amerika je morala da bude spaljena do temelja da bi oni došli na svoje, da bi se ponovo zakikotali sumorni baritoni u kabinetima od alabastera, sa čijih zidova vise glave muflona i lavova, da bi iz pomrčine zabeleli krvavi zubi između dva dima tompusa i gutljaja viskija.

Jebe se njima što je, usput, na “mirnodopskim šetnjama” sa piromanskim bisovima, proletos i letos izgubljeno 47 života. I još nebrojeno onih, poput Milanovog, kao direktna posledica čorbe koju su oni zakuvali, a mi ćemo da srčemo. Na silu, ako treba.

Čorbe koja će tek da proključa i pređe granice kada ratni jastrebi rašire svoja krila i krenu da nadleću preostala nalazišta nafte, gasa, ruda, svega što može da posluži kao pogonsko gorivo za paklenu mašinu koja je rđala i roptala četiri pune godine. A sad je dočekala svojih pet minuta…

Ta će bagra, otuđena od života i razuma, za koji dan slavodobitno, uz fanfare, Lejdi Gagu i 20.000 vojnika na mrtvoj straži, useliti onog senilnog starca u Belu kuću, ostavljajući nas ostale da straže, one prave, držimo ispred naših kućnih pragova, u strahu da nam oni koji, njihovom zaslugom, nemaju živote, ne uzmu naše.

Nahuškani jedni na druge, ginućemo nijemo, svaki za svoju slobodu, ne shvatajući da smo i jedni i drugi zapravo u ropstvu zajedničkog neprijatelja, koji nam se ruga sa balkona gladijatorske arene, sakriven iza blindiranog stakla.

Zato sa tugom i gorčinom žalim život ne samo Milanov, već jednako i duše ona dva nesrećnika. Sva trojica su, ovako ili onako, izgubljena za ovaj svet. Milana će njegovi koliko sutra oplakati i pokopati. Ona dvojica, iako i dalje hodaju, već su živi mrtvaci. Oplakati ih neće niko. Ponajmanje onaj ko ih je svojom bolesnom, perfidnom i prljavom propagandom doveo do toga da ubiju bez smisla.

Ratničke boje

Rasne tenzije koje su raspalili zbog jednih izbora, četiri godine vlasti i nekoliko milijardi manje-više na svojim banko računima neće se ugasiti tek tako, blanko, kada onaj starac posedne guzicu u Ovalni kabinet. Seme koje su posejali još će dugo klicati zlim klicama, a mržnja i očaj će jesti jednako i one koji su glasali za Bajdena i one koji su glasali za Trampa, svi ćemo biti roba i kolateralna šteta u šarenoj koridi u kojoj će danas stradati matador, sutra bik, uz njihovo “Ole!”

SILOM PREKINUTI SNOVI: Milan sa sestrom Jelenom

Zakukaće i u crno zaviće se još mnoge crne i bele majke pre nego što se ugasi vatra i progovori razum, koga smo svi pomalo izgubili u besomučnoj centrifugi lažnih informacija, inflaciji licemerja i poplavi laži u kojoj se svakodnevno koprcamo i davimo.

Život našeg Milana ide na dušu onih koji su nas doveli do slepila u kome jedni u drugima više ne vidimo duše već boje, one ratničke, i kad tad će odgovarati za to. Na ovom ili na onom svetu. Na nama je da se potrudimo da njegov život ostane upamćen, da ne dozvolimo da ga pretvore u broj i udave u statistici.

Njegov život je vredniji nego što oni misle.

Serbian Lives Matter… All Lives Matter!

Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva

Advertisement