SEĆANJE NA MAJKLA MADSENA, JEDNOG OD NAS: “I ja sam imigrant – Srbija me je primila, a moje srce sada pripada ovde”

Juče je preminuo američki glumac Majkl Madsen (67), koji će ostati upamćen po ulogama u mnogim kultnim filmovima Kventina Tarantina, Olivera Stouna, Ridlija Skota, Lorensa Kasdana, Roberta Rodrigeza…ali i u par filmova srpske kinematografije, „Serbian Scars“ (2009) i „Along the roadside“.

Vladimir Lisinac, srpski producent koji živi i radi u Kaliforniji, sarađivao je sa Madsenom na filmu „Along the Roadside“ i poželeo je da za Serbian Times podeli svoje uspomene…

„Majkl Medsen nije bio samo prvi američki glumac kojem sam prišao da zaigra u mom debitantskom filmu „Along the Roadside“ — bio je iskra koja je zapalila sve. Njegovo “da” promenilo je sve.

U tom trenutku bio sam producent iz Srbije, prevedeno na jezik američkog filmskog biznisa – niko i ništa – samo sa snom u džepu i scenarijom u ruci. Njegov menadžer mi je tada dao zeleno svetlo, pa sam mu se obratio direktno. Znao sam da je Majkl rodom iz Čikaga i da ima duboko poštovanje prema pričama o imigrantima i kulturnim pejzažima.

Rekao sam mu: „Majkl, ovaj moj debitantski film bavi se iskustvom imigranata u Americi—istom onom pričom za koju ti srce kuca.” Zastao je i rekao: „Pošalji mi da pročitam.”

Sledećeg jutra, na moje veliko iznenađenje, stigla je SMS poruka:

“Hoću da budem deo toga.”

Povezanost sa srpskom dušom

A onda mi je na snimanju prve scene prišao i rekao:

„Znaš šta, ja sam iz Čikaga. Tamo ima mnogo Srba, i ja osećam neku vrstu povezanosti sa srpskom dušom. Eto to sam hteo da ti kažem, da te razumem. Hajde sad da snimamo!

Nije ga privukao budžet jer on i nije bio neki. Privukla ga je istina.

Cenio sam njegov glumački opus pre nego što sam ga uopšte i pozvao. Pomalo stidljivo, prišao sam mu tih dana na setu i rekao da mi se dopada ta tiha napetost gospodina Blonda u Reservoir Dogs, ta sirova poezija njegove prisutnosti u kadru. Ozario se.

„To su te reči, čoveče“. A onda smo dugo razgovarali o surovoj kreativnosti, posebno o godinama saradnje sa Kventinom Tarantinom, legendarnim filmovima koje su zajedno snimili.

Hemija sa Lazom Ristovskim

Na setu u kalifornijskoj pustinji, na 43 stepena Celzijusa, njegova hemija sa Lazarom Ristovskim bila je filmska poezija. Obojica su znali: ovaj film moraju poneti na ramenima.

FILMSKA HEMIJA: Majkl Madsen i Laza Ristovski na snimanju filma „Along the roadside“

Za ulogu Džerija u mom filmu Majkl je osvojio nagradu za najboljeg sporednog glumca na IFS Film Festivalu u Beverli Hilsu. Na bini se gotovo rasplakao. Zastao je i rekao: “I ja sam imigrant—Srbija me je primila, a moje srce sada pripada ovde.”

Njegovo poverenje u mene, mog brata Zorana kao reditelja, i celu našu malu filmsku porodicu — postalo je temelj moje karijere. Njegovo ime otvorilo je vrata. Njegova skromnost nas je učila. Njegovo prijateljstvo nas je podiglo.

POVERENJE: Majkl sa režiserom i scenaristom Zoranom Lisincem

Beogradski ćevapi i vunene čarape

U februaru 2013. pozvao sam ga da zajedno odemo u Beograd i predstavimo film na 41. FEST-u. Javio se odmah:

„Čoveče, pa to mi je davnašnja želja. Moram da vidim tu zemlju!

I ne samo da je došao — već je i otvorio festival zakoračivši na veliku scenu u Sava Centru. Bio je to trenutak kada se moj san sreo s njegovim.

Gostovali smo u emisiji kod Ivana Ivanovića, bio je neposredan, duhovit, zavodio publiku, što je zapravo radio ceo svoj život. Posle smo jeli ćevape, pečenje, sipali i dolivali iz sifonče, delili vino i anegdote. Moja majka mu je poklonila debele, starinske vunene čarape u stilu Kralja Petra I.

BILO JEDNOM U AMERICI: Laza Ristovski, Majkl Madsen i Vladimir Lisinac

Kada mu je Air France izgubio prtljag, nije se žalio. Bez reči je obukao moju ogromnu, košulju košarkaškog krilnog centra i rekao: “Savršeno.”

Skromna holivudska zvezda – dok nisam sreo njega nisam znato da takvo nešto postoji

Nekoliko dana nakon FEST-a, sedeli smo pored Dunava, jeli neki roštilj u sitne sate, a on mi je pričao kako bi voleo da se u Srbiju i istraži je još više. Govorio je sa strašću o snimanju filma koji bi spojio američke i srpske priče. A onda mi je tiho rekao:

“E, ovo je film.”

I bio je. Jer zbog njega, sve je zaista počelo.