Connect with us

sport

S VEROM U BOGA I… Najizdržljiviji Srbin na svetu otkrio tajnu svoje snage! (FOTO)

Published

on

Jovica Spajić nedavno je još jednom prevazišao sopstvene granice izdržljivosti, pobedivši na trci Aljasci, tokom koje je prešao 565 kilometara za sedam dana, pet sati i jedan minut.

Naš ultramaratonac potvrdio je da je jedan od najizdržljivijih ljudi planetem na trci “itialaska 350” došao je do nestvarnog podviga. Kakvu je pobedu ostvario, svedoči i podatak da je prošlo više od 16 sati do prolaska drugoplasiranog kroz cilj.

Što se tiče same trke, takmičari se sami kreću i nose opremu za preživljavanje, a pre dolaska na cilj imaju samo šest kontrolnih punktova sa hranom i minimalnim prostorijama za spavanje.

Ultramaratonac Jovica Spajić ovu trku završio je za sedam dana i pet sati, a ista u svetu važi za pravi test ljudske izdržljivosti i mentalne snage! 💪

Posted by Serbian Times on Tuesday, March 9, 2021

Spajić je 2014. ušao u Ginisovu knjigu rekorda kada je uradio 30.000 trbušnjaka bez predaha, pripadnik je Specijalne antiterorističke jedinice, vera u Boga mu je jedan od najjačih pokretača, što potvrđuje i njegova najava odlaska na Aljasku.

Pre samog odlaska na trku, Spajić je 20. februara na svom Instagram profilu napisao: Vreme je za polazak. U slavu Gospoda i Srbije!

Na svom zvaničnom sajtu, Spajić je naveo da svoje veštine razvija u alpinizmu, slobodnom penjanju, padobranstvu, obučavao se za preživljavanje u ekstremnim uslovima, a važan aspekat je i ishrana.

“Izuzetno obučen, taktički, mentalno i fizički. Sve to mu je bilo dovoljno da se upusti u najveće i najekstremnije izazove koje jedan ljudski organizam može da podnese. Veoma pažljivo anlizira i bira najveće i najteže svetske trke na kojima uzma učešće. Njegova svestranost, pripremljenost, motiv i duboka vera u sebe, ga odvodi od 2012. god na najzahtevnije svetske ultramaratonske trke, gde postaje jedan od najboljih ultramaratonaca sveta. Ono što je specifično za njegovu ličnost je da on činjenično jeste konkurent drugih učesnika ali na svakoj trci uvek pre svega pomera sopstvene granice u borbi​ ​sa,​ ​za​ ​njega​ ​najtežim​ ​takmičarem​ ​–​ ​sa​ ​samim​ ​sobom”, navodi se na njegovom zvaničnom sajtu.

U ozbiljnije poduhvate krenuo je 2012. kao jedini predstavnik Balkana u Sahari, gde je osvojio peto mesto u svojoj konkurenciji, na trci dugoj 250 kilometara. Onda je na Alpima prešao 333km sa preko 24.000 metara visinske razlike, pa je 2015. bio osmi u ukupnom plasmanu u američkoj Dolini smrti, pretrčavši 217 kilometara.

Iste godine je izdao knjigu “Pobedi sebe” sa kolegom iz SAJ-a, u kojoj je pisao o fizičkim i mentalnim pripremama za ovakve trke, 2016. je napravio iskorak osvojivši prvo mesto na ultramaratonu u Atini.

Na Himalajima je potom oborio rekord staze (trka je duga 333km i realizuje se u indijskom delu Himalaja na prosečnoj nadmorskoj visini od 4.800 metara), da bi 2017. trčao na Jukonu po Arktičkom krugu u dužini od 700 kilometara, na -50 stepeni, pa je onda došao i na “Sahara Race”, gde je u namibijskm delu pustinje bio na +50 stepeni, bio je drugi.

Pretprošle godine je bio prvi u Atakami, a ove godine je došao do veličanstvenog podviga na Aljasci.

Poseban kuriozitet je veganska ishrana, o kojoj Spajić često govori.

“Kad su treninzi malo jači, kad se približavaju trke, kad se podiže volumen treninga trudim se da i ujutro ubacim magnezijum i gvožđe. Ja ne jedem ništa životinjskog porekla. Moja ishrana se svodi na žitarice, sveže voće i povrće, orašaste plodove. Gvožđe je nešto što mi je bilo neophodno”, rekao je Spajić za santamed.rs, dodavši i da su mu svakodnevno na meniju susam, cvekla, raznorazni zeleniš, sezonski zeleniš, blitva, zelena salata, rukola – sve što ima gvožđe u sebi.

U pojedinim trkama, humanost je bila posebna motivacija. Tako je bilo kada je Jovica osvajao Himalaje 2016. godine, trku je najavio na poseban način.

“Želim da se čuje za jednu devojčicu iz Amerike Nastasiju Filipović. Ona boluje od Angelmanovog sindroma koji izaziva psihološku i fizičku zaostalost, ali toliko je ljubavi i dobrote u njoj. Tašini roditelji se bave dobrotvornim radom i kada su čuli da ću na trci predstavljati Srbiju, pozvali su me i zamolili da prenesem svetu i priču o Taši. Njen sindrom je marginalizovan, ali mnogo dece u Srbiji boluje od istog. Kroz dokumentarac koji će praviti moji prijatelji na putu, želim da ukažem i na tu bitku”, govorio je Spajić, uz nadu se da će možda baš zahvaljujući sportu biti prikupljen novac za ispitivanja i sprečavanja Angelmanovog sindroma.

Jedna od najtežih trka bila je u italijanskom delu Alpa, kada je trčao unazad.

“Bio sam blizu, već sam uveliko gazio 250. kilometar i dobro se držao, energetski sam se povratio, motivaciono dobro i psihološki stabilno delovao, čak sam i na stazi odspavao dobrih 45 minuta u tom čuvenom fetus zgrčenom položaju. Govorio sam sebi da bez obzira na sve moram istrajati, ne smem stati, ni po koju cenu ne smem odustati – Bože, pomozi, molio sam se, ne daj me, Gospode, daj mi snage da izdržim, Bogorodice, pomiluj me, stalno sam ponavljao… A onda su došli trenuci agonije, trenuci neverovatnog bola i patnje, svaki korak me je boleo, nizbrdica mi je postala najgori neprijatelj, bol u tetivi mi je ograničavao pokret, nije se moglo dalje, setio sam se jedne knjige, setio sam se priče jednog monaha koji je usled bolova morao kilometrima hodati unazad jer je to bio jedini položaj u kojem je bol bio podnošljiviji… E pa ti mračni trenuci su došli, smejao sam se na silu, pokušavajući da zavaram sebe i ubedim svoje „demone” da sam dobro, da zaboravim na bol, krenuo sam da trčim unazad, bol je bio manji, ali nije iščezao. Volonteri koji su me usput sretali sa suzama u očima su me pozdravljali, navijali i na lošem engleskom govorili „Crazy Serb”, a onda „Forza 556”, sa „Grazie, ragazi” pozdravljao sam ih sve.”

Posebno dirljiv karijerni momenat imao je 2019. godine kada je kroz cilj prošao zagrljen sa Amerikancem Skotom Hobergom, koji je iz Minesote. Obojici je trebalo 36 časova i devet minuta da završe trku “Arrowhead 135”.

Taj gest dovoljno govori o Jovici, što dopunjuje deo njegove biografije.

“Sa svih svojih trka je poklanjao suvenire i opremu, prodavao medalje, ne bi li novcem pomogao decu​ ​i​ ​one​ ​kojima​ ​je​ ​to​ ​potrebno. Iza​ ​stamenog,​ ​žilavog​ ​tela​ ​krije​ ​se​ ​ogromna​ ​volja,​ ​snaga,​ ​upornost,​ ​ali​ ​iznad​ ​svega​ ​skromnost. Ne robujući materijalnim bogatsvima i željama koje imaju mladići njegovih godina, Jovica se uvek vraća svom tihovanju, u naletima euforije drugih, vraća se veri u vremenima kada je ponestaje kod većine, pronalazi mentalnu snagu čak i onda kada je skoro nemoguće da je izvuče iz tela i prepoznaje u svima plemenitost i istrajnost podsećajući ljude ko su oni uistinu kada​ ​se​ ​vode​ ​snagom​ ​čistog​ ​srca,​ ​nade​ ​i​ ​vere.”

Izvor: Nova.rs
Foto:

Advertisement