Nije to dvadeset dana, dvadeset meseci, već dvadeset godina. Ipak, i posle dve decenije od tog zločina, meni je teško kao i tada.
Uprkos bolu koji sam osećao želeo sam da vidim ubicu, da mu zapamtim lik ukoliko preživim da ga pitam zbog čega je pucao na nas, decu koja su samo želela da potraže spas od vrućine na reci. Ali nisam uspeo. A, nažalost, pravda je podstala nepravda, jer, monstrum, zlikovac, ili više njih, slobodno šetaju, a mi i porodice mojih ubijenih drugara Pante i Ivana i onih ranjenih i dalje patimo. Jer, da je zločinac kažnjem, možda bi i naša bol bez obzira na sve bila barem malo manja.
Ovako, tačno dve decenije od zločina na reci Bistrici u Goraždevcu kod Peći, govori Bogdan Bukumirić, tada petnaestogodišnji dečak. Priznaje nam da se uoči svake godišnjice oseća posebno teško.
Bogdanu su lekari na VMA, gde je dopremljen 11 sati nakon tragedije, davali svega četiri odsto šanse da preživi. Nažalost, Pantelija Dakić (12) i Ivan Jovović (19) nisu imali tu sreću. Sudbina je htela da ih kuršumi zločinaca ubiju na mestu tog 16. avgusta 2003. U napadu na srpsku decu, osim najteže ranjenog Bogdana, teške povrede zadobili su Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13) i Đorđe Ugrenović (12).
I posle dvadeset godina osećam se užasno, i dalje ne mogu da shvatim da na tako malom prostoru ne mogu da se pronađu zlikovci – govori Bogdan. Zastaje, pa ponovo pominje ubijene drugare Ivana i Pantu koje, kako ističe, ne smemo da zaboravimo:
Govorim zato, govorim da se zločin ne zaboravi. Podseća nas Bogdan da je tog 13. avgusta bio vreo, letnji dan, da bazen u selu nije postojao, pa je omladina potražila spas od vrućine na Bistrici. Od tada, do danas – krvavoj Bistrici. – Moja kuća je bila najbliža reci i svi koji su odlazili na reku zvali su me da im se pridružim. U prvi mah tog dana otac mi nije dozvoljavao, kao da je nešto predosećao, ali je, ipak, popustio – priseća se Bogdan kobnog odlaska na reku.
Voda je bila hladna…, na jednoj strani obale drugari su naložili vatru da peku kukuruz i ja sam im prišao. Nije prošlo ni pet minuta, kada je usledila rafalna paljba. Bio sam bočno okrenut prema napadaču i prva tri metka su me pogodila u levu stranu grudnog koša. Iako nisam bio svestan šta se dešava, i uprkos nesnosnom bolu ostao sam na nogama. U sekundi mi je prošlo kroz glavu da hoću da se okrenem i vidim koji to monstrum puca na nas decu… Tada me je još jedan metak pogodio u stomak, pa još dva iznad grudnog koša. Dok sam padao, sedmu prostrelnu ranu zadobio sam u glavi, dok mi je osmi metak okrznuo članak noge – detaljno opisuje trenutke užasa Bogdan.
Bio je, kaže, svestan. Čuo je potom plač i vrisku dece, zatim i njihove rodbine. Svi koji su imali automobile u selu došli su ubrzo do reke.
U seoskoj ambulanti su mi previli rane i pokušali da zaustave krvarenje, a u međuvremenu su tražili da me patrola Kfora prebaci u njihovu bazu u Peći, ali su oni obrazložili “da ne smeju da daju pratnju”, pa su me prevezli, na svoju odgovornost, komšije Milovan Pavlović i Rajko Janaćković. Sa nama je krenuo i moj stariji brat, a se ćam se da me je komšija Milovan bodrio da sam hrabar i da ću preživeti. Bio sam svestan sve do pijace u Peći gde nam se pokvario auto. Budući da su na autu bile srpske registarske oznake, a da je bio pijačni dan, Albanci su se okupili oko kola iz kojih su pokušali da izvuku mog starijeg brata, a nas trojicu udarali sa svih strana. Komšiju Milovana su pogodili kamenom u ruku, udarali pesnicama po glavi, kao i komšiju Rajka koji je pokušavao da me odbrani od udaraca koji su stizali sa svih strana – priča Bogdan i dodaje da je tada izgubio svest.
Priča Bogdan kako su mu kasnije rekli da su ih izbavili vojnici Kfora koji su ih odvezli do bolice u Peći. Smestili su ga u sobu u kojoj je bio pokojni Pantelija Dakić sa ocem. Pričali su mu da se otac pokojnog Pante plašio da im ne ubrizgaju nešto u vene i da ih otruju, pa je odbio da im albanski lekar pruži pomoć.
Nažalost, pomoći za Panteliju nije bilo. Govori Bogdan i da su mu ispričali da je doktorka iz Goraždevca koja je pratila ostalu ranjenu decu primetila da Bogdan daje znake života jer pomera desnu nogu, zbog čega je insistirala da ga Kfor prebaci u severni deo Kosovske Mitrovice.
Tek posle tri sata stigao je helikopter Kfora u kojem je pored mene bio i ranjeni Marko Bogićević. I umesto za Mitrovicu poleću prema Prizrenu gde ostavljaju Marka, a mene, kako su mi ispričali, odvoze u južni deo Mitrovice, gde me u bazi Kfora operišu i odstranjuju slezinu – govori Bogdan.
Bukumirić posebno naglašava da, osim lekarima na VMA u Beogradu, najveću zahvalnost duguje doktorki Mileni Cvetković iz Kliničko-bolničkog centra u Kosovskoj Mitrovici, koja je saznala za njegov dolazak u bazu Kfora u južni, albanski deo grada, i sanitetskim vozilom došla da vidi šta se sa njim dešava. Kaže da je prisustvovala operaciji, ali da je, svesna teških povreda, insistirala da ga preuzmu srpske zdravstvene ustanove. Iako je Kfor odbijao, želeći da se dovede lekar iz Prištine, popustili su na uporno insistiranje dr Cvetković. Kaže Bogdan da ga je preuzela na sopstvenu odgovornost i sanitetom prebacila do Raške.
Na VMA smo, ispričali su mi kasnije, stigli posle ponoći. Usledile su četiri teške operacije na glavi, dve na stomaku. Iz kome sam se probudio posle šest dana. Na Preobraženje, 19. avgusta sam postao svestan da sam preživeo tragediju na Bistrici. Za ubistvo drugara Ivana i Pantelije saznao sam iz novina, jer je neko ko mi je dolazio u posetu doneo i štampu. Tada mi se stanje ponovo pogoršalo…
Ipak, posle gotovo šest meseci lečenja u ovoj medicinskoj ustanovi, povratio sam osnovne životne funkcije. Preživeo je Bogdan rane na telu, a na duši, kaže, i dalje traju. Iako danas živi novi život, ima porodicu, suprugu i dve kćerkice, zločin na krvavoj Bistrici obeležio mu je godine prošle i godine buduće: – Nema dana ni noći da se ne setim zločina!
PROČITAJTE VIŠE:
DEČJE “MRTVO KOLO” NA KORDUNU: Najmonstruozniji ustaški zločin pamti se i posle 81 godine!
Izvor: Novosti
Foto: Novosti
