Connect with us

aktuelno

RAĐANJE TREĆE AMERIKE: Zašto protestanti u Beogradu nisu “pravoslavni BLM” i šta, osim korone i borbe za smenu vlasti, povezuje Srbiju i SAD (VIDEO)

Published

on

Proteklih nekoliko nedelja bili smo svedoci uličnih nemira na ulicama Amerike, u manjoj meri i drugih država. A onda se nešto, naizgled slično, počelo dešavati i na ulicama srpskih gradova, prevashodno prestonice, Beograda.

Prateći ovih dana brojne forume Srba koji žive u Sjedinjenim Američkim Državama načitao sam se komentara u kojima pojedinci, očigledno nedovoljno obavešteni, ili pak lakomisleni, povezuju ove dve pojave, stavljajući znak jednakosti između protesta u Srbiji i ovoga što se dešava u najmoćnijoj državi sveta. Pa sam rešio da, iako se ova kolumna mahom bavi zbivanjima na američkoj javnoj i društveno-političkoj sceni, napravim mali presedan i napišem koju reč o ovom komparativnom fenomenu.

Ako ništa drugo, ne bih li pomogao našim ljudima da, posle godina ili generacija provedenih u imigraciji, i izgubljenog kontakta sa maticom, ne grade svoje stavove/predrasude na osnovu površnih informacija i opštih mesta, na šta se uglavnom svode izveštaji stranih medija o situaciji u Srbiji. Bez namere da nekome namećem mišljenje, naravno.

Neka u ovome što sledi svako nađe istinu za sebe…

SLIČNOSTI: Tiha većina i nasilna manjina

Za početak, najlakše je pronaći sličnosti. Odmah se mogu uočiti dve, verovatno i jedine paralele između demonstracija u Srbiji i SAD. Obe imaju političku pozadinu, pacifistički orjentisanu tihu većinu i ekstremnu manjinu, koja nasiljem pokušava rešiti problem.

I to bi, otprilike, bilo to.

“NE NASEDAJ, SEDI”: A tu su i oni koji misle da je problem moguće rešiti jedino pesnicama, molotovljevim koktelima i sl.

Sve ostalo se značajno razlikuje, a definitivno ne stoji konstatacija da su protestanti u Srbiji zapravo nekakva “pravoslavna bela verzija Black Lives Matter” koja kopira svoje prekookeanske uzore, što ovih dana često čitam u reakcijama naših ljudi od Njujorka, preko Čikaga, do El Eja. Naprotiv, ovo što se dešava u otadžbini, iako naizgled liči po svojim pojavnim oblicima, u velikoj je meri sušta suprotnost onome što gledamo u Americi.

Ali, krenimo redom…

MOTIVI, CILJEVI: Svaki svoga “ubijte subašu”

Demonstracije koje su eskalirale posle smrti Džordža Flojda pod krvničkim kolenom onog policajca u Mineapolisu imale su kao povod i lajt motiv policijsku brutalnost, što iz te perspektive i nije bilo sporno. Međutim, već prve noći čitava priča eskalira i pada pod uticaj, a ubrzo i totalnu kontrolu organizovanih militantnih grupacija poput Black Lives Matter (BLM) i Antifa, te dobija rasnu, neki će reći – rasističku komponentu.

Kako je vreme prolazilo, ovaj je pokret pokazivao upadljiv nedostatak logičkog delanja, tobož se boreći za crne živote, ali ograničivši njihovu valuaciju isključivo na one izgubljene u obračunu sa belim policajcima, istovremeno ne pokazujući ni trunku empatije, čak ni interesovanja, za silne afroamerikance koji su, usled dramatičnog porasta stope kriminala koji je usledio, svakoga dana u sve većem broju ginuli od ruke sunaradonika iste boje kože, kriminalaca i ubica. Nedugo zatim, na površini se ukazala u početku relativno dobro kamuflirana, a danas već sasvim ogoljena – politička agenda.

OD POLICIJSKE BRUTALNOSTI DO BELE SUPREMACIJE: Oličene, naravno, u Trampu FOTO: Eva Plevier/Reuters

Naime, sada je već i američkim vrapcima jasno da cela ova gungula ima za cilj svrgavanje, tačnije poraz Donalda Trampa na predsedničkim izborima zakazanim za 3.novembar.

Za razliku od njih, demonstranti u Srbiji, naravno, nemaju rasni motiv. Iako sastavljeni od vrlo raznolikih političkih grupacija, od krajnje desnice do krajnje levice, svi imaju jedan cilj – svrgavanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića i njegove klijentelističke partije sa vlasti, što je do pre nekoliko dana, naročito posle parlamentarnih izbora, izgledalo nemoguće. Danas, međutim, to više ne deluje kao pusti san.

Vučić je, naime, već posle prve noći nemira, javno odustao od uvođenja policijskog časa, što je, uz najavljene mere obavezne vakcinacije tri miliona ljudi, bila i inicijalna kapisla za izlazak mase na ulice.

NASILNI REŽIM POZNAJE SAMO JEZIK NASILJA? Scena ispred srpskog parlamenta, Beograd

Pokazalo se, naime, da je spontano nasilje, iako nepopularna demokratska metoda, za dva dana postiglo više negoli prošlogodišnje višemesečne mirne studentske i građanske šetnje pod kolektivnim imenom “1 od 5 miliona”, koje su se odvijale pod priličnim uticajem opozicionih partija i prvaka.

Opozicija je, ispostaviće se, najslabija karika građana koji bi da Vučića pošalju u privremenu političku penziju. Razjedinjena, usitnjena, najvećim delom potrošena u prethodnim epohama i režimima, medijski ranjiva, ona danas uglavnom smeta pobunjenim građanima da ostvare svoje namere. To su shvatili i ljudi koji protestvuju u Srbiji, pa su na nož, a bogami i pesnice, dočekali pokušaje nekih opozicionih prvaka da se priključe demonstracijama i iskoriste njihov politički potencijal. To su na svojoj koži najbolje osetili Sergej Trifunović, Boris Tadić i Vuk Jeremić, od kojih je ovaj prvi povređen u klasičnom linču nezadovoljne mase.

Za razliku od tih naših, domaćih demonstranata koji imaju malu ili nikakvu političku logistiku i podršku, ako izuzmemo pojedine solidno organizovane ali stranački neregistrovane desničarske grupe, pokreti Black Lives matter i Antifa blisko su vezani za jednu od dve najjače političke partije u SAD, Demokratsku, preko čijih finansijera iz senke, prvenstveno kontroverznog Džordža Soroša, dobijaju značajna finansijska sredstva za svoje svakodnevne akcije, koje su u poslednje vreme orjentisane uglavnom na rušenje i skrnavljenje istorijskih spomenika, pored ostalih i onaj Abrahama Linkolna, čoveka najzaslužnijeg za oslobađanje američkih crnaca iz kandži ropstva. Do tog istorijskog dostignuća stigao je, podsećamo, boreći se u građanskom ratu protiv sledbenika i prvaka Demokratske partije, čije su jurišne jedinice u to doba, polovinom 19 veka, bile sačinjene od pripadnika svima znanog, rasističkog Kju Kluks Klana.

Eto je još jedna, ali ne i jedina bizarna istorijska paralela američkog juče-danas-sutra.

BORIO SE PROTIV ROBOVLASNIKA A POSTAO ŽRTVA BLM: Oskrnavljena statua Linkolna

POLITIČKI TRENUTAK: Sad ili nikad

I dok se u Americi lome koplja oko toga da li će u Beloj kući još četiri godine ostati, sa stanovišta globalističke agende, nepodnošljivo razulareni i nekontrolisani Tramp, u Srbiji se protesti dešavaju u predvečerje konačnog rešenja kosovske krize.

Dok su se protestanti u Beogradu šibali sa policijom, Aleksandar Vučić i premijer tzv. Kosova Avdulah Hoti su u Parizu, uz pokroviteljstvo francuskog predsednika Makrona i nemačke kancelarke Angele Merkel, obavezali na normalizacija odnosa, koja podrazumeva potpisivanje „konačnog pravnog obavezujućeg sporazuma“.

PRIZNANJE KOSOVA U SENCI DRUGOG TALASA EPIDEMIJE: Vučić i Hoti

Ovo poslednje je ništa drugo do diplomatskim rečnikom sročeno “priznanje Kosova”, zbog koga je Vučić žrtvovao zdravlje cele države tako što je, usred drugog talasa epidemije korone održao parlamentarne izbore, prve na planeti u poslednjih šest meseci (Hrvatska je bila druga), posle kojih se zdravstveno stanje nacije rapidno pogoršalo. Nešto slično je već uradio početkom marta, kada je svesno zataškao prvi slučaj obolelog od Covid 19 ne bi li u narednih nekoliko dana, pre negoli će proglasiti vanrednu situaciju, prikupio potpise za izbornu listu svog SNS, koju je u tom trenutku potpisalo čak 50.000 ljudi.

https://www.youtube.com/watch?v=Eav8XQF6k2Q&feature=share&fbclid=IwAR34eIPW97BAYZhMBFZiRTL5tIcjdSuNwwi-aRge_3yISIwI2tdM-5OPhnE
KRATKA RETROSPEKTIVA: Kako smo od najsmešnijeg virusa, preko izbora, došli do nemira

Ovim nizom poteza Vučić je, stiče se utisak, makijavelistički, kako to već samo on zna, ubio dve muve jednim udarcem. Usled bojkota opozicije pribavio je sebi tročetvrtinsku većinu u parlamentu, sa kojom može menjati ustav i famoznu kosovsku preambulu, usput oterao građane u pogibeljnu drugu fazu pandemije, koja masovno kosi ljude u Srbiji ovih dana, što je njemu bio odličan povod za ponovno uvođenje policijskog časa.

Građani, sluđeni tromesečnim mentalnim orgijanjem predsednika i famoznog pandemijskog Kriznog štaba, nepun sat nakon njegove konferencije za štampu, prvi put posle dugo vremena spontano i bez upliva političkih partija, istrčali su na ulice da se bore za ono što im je preostalo – gole živote.

STRAST, BEZ SOCIJALNE DISTANCE: Šta će se desiti kada prođe period inkubacije?

Koliko je ta borba bila mač sa dve oštrice, pokazaće naredni period, kada prođe period virusne inkubacije. Nadam se da grešim, ali bojim se da će, zbog intenziteta i totalne anarhije koja je u smislu socijalne distance i bezebedonosnih mera vladala ovih dana na protestima, uslediti traumatičan razvoj situacije i totalni kolaps ionako urušenog zdravstvenog sistema Srbije, koji prethodnih dana bukvalno diše na škrge.

IDEOLOGIJA: Podseti me šta to beše…

Dođosmo i do ideologije kao kritične tačke koja spaja i razdvaja ove dve naše pobunjene mase. Samo naizgled, podrazumeva se.

Na jednom forumu srpske zajednice u SAD (Serbian World Information Group) naleteh preključe na verbalni sukob dva naša zemljaka, od kojih je jedan očigledno već dosta dugo odsutan iz domovine. Njemu, takvom, nikako nije bilo jasno, i to je na sav glas negirao, čak ismevajući onu drugu stranu, kako to da Vučića, “okorelog desničara i radikala” (tako ga je nazvao) na ulicama svrgavaju njegovi nacionalisti (?!)

NEČIJI, IPAK, JESTE: Vućić između nacionalist-šoviniste i evropejca FOTO: Getty Images

Ovaj potonji se ubio objašnjavajući mu kako je Vučić u međuvremenu promenio politiku (dlaku, ne i ćud) i kako se danas, bar deklarativno, predstavlja kao evropejac koji je na mesto premijerke postavio lezbijku, pa još i Hrvaticu… ali uzalud. Srbin koji je upamtio kodirani politički raspored snaga od pre dvadaset i kusur godina nije mogao da shvati taj salto mortale bivše Šešeljeve “leve ruke” (desna je, naravno, bio Tomislav Nikolić).

U potpunosti ga razumem. Svakome ko je van Srbije proveo nekoliko godina, usput se ne baveći mnogo političkim menama i tendencijama u Beogradu, potpuno šizofreno deluju pozicije nekih naših političkih lidera danas – u odnosu na ono što su oni bili nekad.

Neki od njih, recimo, Aleksandra Vulina pamte kao dugokosog levičara iz JUL-ovskog špalira Mire Marković, koji malo-malo pa citira stihove Džonija Štulića i poziva na proletersku borbu i AVNOJ-evske tekovine, i onda se zaprepaste kada vide kratko podšišanu kreaturu odevenu u komando-uniformu, kako svaki drugi dan uzvikuje borbene parole. Jedan dan majku spominje Hrvatima, sledeći Crnogorcima, pa Bosancima, dok Albance praktično i ne vadi iz usta. Da ne govorimo o tome da je jedan takav “levičar”, prethodno, kao ministar za socijalni rad, potpisao po radnička prava najpogubniji Zakon u Evropi.

Da ovde sada ne gubimo vreme i spominjemo druge primere, ima ih toliko, znate ih vrlo dobro, od Čedomira Jovanovića, Vuka Draškovića, pa nadalje…

Ideologija je u srpskoj politici, znaju oni koji je malo podrobnije prate, tek prolazna faza, potrošna igračka koja se baca u kontejner čim naiđe nešto konkretnije i isplativije.

Istina, ni sa druge strane medalje, one američke, nema govora o nekim ideološkim postulatima i tradiciji. Levo i desno odavno više ne postoje na političkoj sceni na način na koji ih je posle rata definisao republikanski senator iz Viskonsina Džozef Mekarti u svom čuvenom “lov na crvene veštice”, u kojem je stradao i jedan Čarli Čaplin, a koji je operativno podržavao večiti šef FBI Edgar Dž. Huver.

Iako Trampova administracija, nastojeći da demistifikuje i deranžira pripadnike Black Lives Matter i Antife, vrlo često koristi izraze levičari, marksisti, komunisti, računajući na predizborni potencijal takvih klasifikacija pretežno među belom i nešto manje hispano populacijom, koja je u matičnim državama imala prilike da na sopstvenoj grbači iskusi neke vidove komunističke represije, ipak se stiče utisak da se radi samo o masi što zavedenih, što potplaćenih aktivista i tzv. “izvođača radova”.

Za ideologiju je, ipak, potrebno nekakvo znanje, vokabular, pročitana knjiga, što se ne nazire ni u rečima ni u i delima, kako istaknutih prvaka BLM, tako i topovskog mesa koje pali imovinu i razbija izloge po ulicama američkih gradova.

Kako drugačije objasniti činjenicu da su pripadnici BLM u Bostonu nagrdili spomenik čuvenoj 54.regimenti iz američkog građanskog rata, sastavljenoj isključivo od afroamerikanaca, bivših robova. Iste one koju je Bob Marli opevao u svojoj pesmi “Buffalo soldier”.

Jedan od lokalnih prvaka BLM, koga su novinari docnije pozvali za komentar, nije znao odgovor na pitanje ko su bili pripadnici te jedinice.

Neobrazovanje, pomešano sa emocijama, savršena je podloga za manipulaciju, naprosto divna formula ukoliko želite da ovladate nečijom voljom i postupcima. Uz nekoliko poštapalica i parola koje usput smislite i… dok dlanom o dlan…napraviste najjaču političku snagu u državi, kako je BLM nedavno okarakterisao američkih novinar-analitičar Karlson Taker.

A da bi do toga došli nije im trebala neka posebna ideologija niti politički manifest. Programski statut BLM, dapače, liči na spisak namirnica koji je, ne pred polazak, nego na putu za pijacu, u tramvaju, na kolenu, sročila neka domaćica. Pored uopštene i mnogo puta prepričane rasne i LGBT frazeologije (osnivačice BLM su tri crne lezbijke), tamo piše i sledeće: “Mi kršimo pravila bazične zapadnjačke strukture porodice, podržavajući jedni druge u okviru proširene porodice i „sela“ (komune) u kojima se kolektivno brinemo jedni za druge, posebno za našu decu, u meri u kojoj to prija majkama, roditeljima i deci.”

ŠTA RADIŠ DANAS? NIŠTA..AJMO MALO DA MALTRETIRAMO LJUDE U CRKVI! BLM u akciji

Kada znate da je, po svim relevantnim studijama, najveći socijalno /ekonomsko/psihološki problem afroameričke porodice upravo procentualno veliki broj disfunkcionalnih, rasturenih porodica, lišenih očinske figure, tzv “matrijarhata nesrećnim slučajem”, zbog čega su deca, u domu u kojem je majka prisiljena da radi i po dva-tri posla, konstantno prepuštena ulici, lakše dolaze u dodir sa kriminalom i završavaju u siromaštvu, zatvoru ili grobu, lako je zaključiti da “ideolozi” BLM nisu mnogo razmišljali ni brinuli o onima za čija se prava, bar načelno, bore.

AKO JE POLITIKA KURVA…Evo šta je novinar CNN Don Lemon govorio pre sedam godina

Ako su crni Amerikanci uopšte ikada i bili “ciljna grupa” ovog pokreta, iznad kojeg se u poslednje vreme tako upadljivo nadvija senka “duboke države” i njenih apostola.

Iako se ovi novoborci za rasna prava svako malo pozivaju na svoje velike preteče, poput Malkolma X-a i Martina Lutera Kinga, siguran sam da se ova dvojica prevrću u grobu svaki put kada glasnogovornici BLM pomenu njihova imena, zbog poražavajućeg intelektualnog potencijala kojim zrače.

UPOZORAVAO NA VELIKU BELU LIBERALNU PREVARU: Malkolm X

Vrlo zanimljivo je, kad već poredimo nemire u SAD i Srbiji, istaći to da se u Americi veliki akcenat baca na uništavanje privatne imovine, koja je kamen temeljac, takoreći ikona američkog društva. U Srbiji to imamo tek kao sporadične slučajeve, uglavnom kao posledicu sukoba policije i demonstranata. Zvuči čudno, ali izgleda da su se, živeći u komunizmu i kasnijim etapama tranzicije, okruženi u velikoj meri imovinom koja je bila društvena, dakle svačija i ničija, naši “nasilnici” bolje naučili njenom vrednovanju nego njihovi savremenici u Americi, koji su vekovima unazad indoktrinirani mantrom da je “private property”, ako ne iznad Boga, onda bar u istoj ravni sa njim.

MEDIJI: Jer ti, i ja, dva smo sveta različita…

Dođosmo i do ove, poslednje, ali ne i najmanje važne stavke i poređenja.

Poređenja koje drastično ide na štetu Vučićevih oponenata u Srbiji, koji su, za razliku od Trampovih, izloženi pravom medijskom linču, čak i medija koji su antitrežimski nastrojeni. Kako to, pitate se?

Pa, lepo. Dva najveća, nazovimo ih opoziciona medija u Srbiji, N1 i Nova.rs, pod kontrolom su većinskog američkog kapitala (povezane kompanije United Group, BC Partners i KKR, čiji je suvlasnik Majk Petreus, bivši direktor CIA) koji, naravno, sa podozrenjem gleda na proteste koje predvode desničarske formacije, što je bio slučaj ovih dana. Naročito ako su te formacije pod solidnim uticajem ruskih službi i ako im je Kosovo politička tema par ekselans. Gore pomenute kompanije drže i praktično polovinu akcija (49%) najveće izdavačke kuće štampanih medija u Srbiji, švajcarskog Ringiera (koji pored ostalih izdaje dnevni list Blic i nedeljnik NIN), tako da se izveštavanje ovih medija prethodna četiri dana uglavnom svodi na pohvale građanskim, mirnim protestima, te napade na gore pomenute nacionaliste, koje prepoznaju kao remetilački faktor.

DESNIČARI, REČ KOJU JE TEŠKO PROGUTATI: Tekst sa portala Nova.rs

O odnosu koji prema demonstrantima imaju otvoreno režimski mediji (praktično svi u Srbiji, sem gore spomenutih, niskotiražnog dnevnog lista Danas, nedeljnika Vreme i nekoliko portala manjeg dometa i čitanosti) ne treba ni govoriti. Novinari i urednici ovih kuća nisu imali umerenu, kamoli lepu reč za demonstrante, a neki od njih su zbog takvog pristupa dobili i batine od gnevne horde. Čak i trećeg dana, kada su protesti protekli mirno i u Gandijevskom duhu, učesnici su čašćavani izrazima “plaćenici”, “strani agenti” i slično.

STRANI PLAĆENICI I DOMAĆI IZDAJNICI: Uobičajen repertoar Informera, udarne pesnice SNS

Istovremeno, s druge strane Atlantika, sasvim drugačija slika. Američki mejnstrim mediji, naročito oni najveći, poput CNN, NBC, Njujork Tajmsa…horski podržavaju proteste, čak i kada oni bestijalnošću daleko nadmašuju njihove srpske pandane. Zamislite, na primer, šta bi se desilo da protestanti u Beogradu, među kojima očigledno ima i monarhista koji podržavaju kraljevsku kuću Karađorđevića, srušili spomenih knezu Mihajlu Obrenoviću na centralnom gradskom trgu, pod izgovorom da je njegov otac naredio ubistvo rodonačelnika dinastije, vožda Karađorđa?

…ŠTA JE ONDA NOVINARSTVO? Evo šta novinar Don Lemon danas govori o “crnom pitanju”

Ne možete to da zamislite? E, vidite, u Americi je postalo sasvim normalno, od većine medija blagonaklono i sa odobravanjem prihvaćeno, da vandali crvenom farbom i macolom unakaze lice Džordža Vašingtona, prvog predsednika SAD i čoveka koji je utemeljio modernu američku državu, što se već desilo u nekoliko gradova, između ostalog i u Njujorku.

Zaključak, ili bar pokušaj…

I ma koliko ova dva, gore opisana slučaja, bila suštinski različita i dešavala se na dva kontineta, u dva sasvim različita društvena i politička sistema, sa svetlosnim godinama udaljenom tradicijom i kulturno-običajnim bekgraundom, ne mogu se oteti utisku da su oba ipak deo istog globalnog procesa.

Istina, jedan se odvija u epicentru novovremenske bitke za svetski primat, dok drugi svoje bojno polje ima na njenoj balkanskoj periferiji, koja je, koliko god je nekad potcenjivali, uvek bila i ostala prometna raskrsnica svetskih tokova, mesto na kome su velike imperije, ne bez rezloga, trošile “konje i junake” da bi na njoj pobole svoje kamene međaše.

“KOSOVSKI BOJ”: Ulje na platnu, ASdam Jovanović, 1870.godina

Kako će se ovaj boj završiti, ko će odneti pobedu u carstvu zemaljskom a ko će se tešiti i poraz pravdati carstvom nebeskim, saznaćemo u narednim danima i mesecima. A možda i nećemo.

Šta ako se iza ove velike pozorišne scene u koju svi hipnotisani blenemo i na kojoj se, uz zujanje kamera i buku fanfara, lome koplja i razbijaju glave, negde u tišini i tmini, iza kulisa, zapravo odvija ona prava borba, možda pre partija šaha, o čijem ishodu mediji neće pisati, čiji pobednici trijumf neće slaviti uz konfete i vatromete, već će eventualno zapaliti po tompus i kiselo se nasmejati.

A mi ćemo se jednog jutra probuditi u tom nekom vrlom, novom svetu, čiji ćemo tekovine osećati na svojoj koži, ne kao nešto novo ni nametnuto, već kao stanje stvari, nešto sasvim neizbežno, u čijem biranju nismo imali pravo glasa.

Piše: Antonije Kovačević Foto: Marko Đurica(Reuters), Goran Srdanov, Youtube, Agencije

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement