Connect with us

Istorija

PRVA SRPKINJA SA PEROM U RUCI: Tri zaboravljena života neverovatne Eustahije Arsić! (FOTO)

Published

on

O njoj se govori kao o „prvoj srpskoj pesnikinji nakon Jefimije“, ali je u svojih 66 godina spakovala makar tri biografije – jednu književnu, drugu kao istinska i prava dobrotvorka, i treću – kao žena.

Kad bi se provela neka vrsta ankete u obrazovanijem delu našeg naroda s pitanjem da nabroji imena žena koje su ušle u antologije nacionalne književnosti u poslednja dva veka, većina bi uglavnom spomenula Desanku Maksimović i Isidoru Sekulić. Oni s nešto više uvida i znanja setili bi se i Anice Savić-Rebac, a iz doba romantizma Milice Stojadinović Srpkinje. Tu bi nabrajanje najverovatnije stalo.

U isto vreme, savremeni pisci, scenaristi i režiseri kao da se sve više okreću istoriji i traže ličnosti iz nacionalne kulture o kojima bi se dalo nešto snimiti ili napisati. Iako se u najvećem broju radi o muškarcima – setimo se romantizovane serije o Lazi Kostiću, filma o Petru Kočiću ili „kameo role” Stevana Sremca – verovatno će u nekom trenutku doći na red i neke od velikih žena naše književnosti.

Fascinantno je u svemu tome kako niko dosad nije primetio ili uradio nešto o imenu koje se bez usporedbe i iznad svih nudi za takav rad. Čak i u zamišljenom scenarističkom obliku, dakle s uobičajenim dramatskim viškom fikcionaliziranosti, životopis ove ličnosti i dalje bi izgledao kao nerealističan, potpuno izmišljen i preteran, kao romaneskni. No, to ime i taj životopis, i dalje van stručnih krugova najvećma nepoznati, potpuno su stvarni i time još više zapanjujući.

U serbskoj literaturi perva od svoga nežnoga pola

Rođena 14. marta 1776. u Irigu, Eustahija Arsić, srpska književnica, vlasnica je biografije kakvom se ne mogu pohvaliti ni znatno modernije i naprednije kulture u to vreme. Označena kao prva savremena srpska pesnikinja i u uobičajenoj, redovno pominjanoj paraleli koja služi kao metafora našeg četvorovekovnog istorijskog udesa, navodi se kao „prva srpska pesnikinja nakon Jefimije” – od srednjega veka dakle. Kao da je u strahovitom ličnom i opštekulturalnom zaletu htela da nadoknadi stoleća zaostalosti porobljene i unižene civilizacije, Eustahija Arsić spakovala je u svojih 66 godina makar tri biografije: jednu književnu, drugu kao istinska i prevažna dobrotvorka, i treću – kao žena.

Detinjstvo je provela u Irigu, mestu koje je sama divno opisala kao ono gde se rađaju izuzetni ljudi „koji su osim sveta”, a odrasla je u Aradu, za našu istoriju i kulturu jednom od bitnijih gradova. Rođena je u familiji u kojoj se očito polagalo na obrazovanje, sve u duhu prosvetiteljstva s čijim su idejama bili upoznati i širili ih učeniji Srbi – prečani dakako, ne i oni iz tada i dalje pokorene, azijatski zaostale turske Srbije bez ijedne škole.

Takvi temelji u kojima se buduća pesnikinja obrazovala u prirodnim i društvenim naukama, u jezicima – govorila je najmanje četiri – i naravno u književnosti, stvarali su osim šireg ličnog obrazovanja i mogućnost slobodnog, odnosno slobodoumnog razmišljanja, individualizma. Od čega je samo korak bio do svesti o položaju žena i budućeg vlastitog angažmana i poborništva obrazovanja i školovanja – za „vospitanije ženskinja”.

Kasnije, već kao odrasla upoznaje se i sa za nju ključnim delima – čita Jovana Rajića i Atanastija Stojkovića, a kao i kod gotovo svih budućih intelektualaca te generacije, izvesno najvažniji susret jeste onaj s pisanjem i idejama Dositeja Obradovića, za čija dela je bila jedna od prvih abonenata.

Kasno počinje pisati i još kasnije objavljivati – tek 1814. izdaje, i to anonimno, svoj prvenac „Sovjeti maternji” („oboega pola junosti serbskoj i valahijskoj”, punim naslovom), poučno-didaktički rad u duhu vremena, sa spojem stihova i proze. Pored toga, objavila je još jednu knjigu, „Poleznaja razmišlenija o četireh godištnih vremeneh”, takođe u tadašnjem stilu kabastih naslova. Nakon toga nije više mnogo pisala, a dela su joj više imala famu što ih je napisala slobodoumna i obrazovana žena, nego što su verovatno bila čitana.

Do smrti, 1843. godine, bila je gotovo zaboravljena. Strahovito potresna je njena molba u stihu, preklinjanje da je ne zaborave: „Spomenite mja so pjesnimi, ljubimci muzi, tu ja žertvu potrebujem blagodarnosti”. Ovaj prvi, bolni „Spomenite mja so pjesnimi”, svakoga ko se još seća moderne naše poezije odmah će podsetiti na Trifunovićev stih „Pamtite me po pjesmama mojim…”

Dobrotvorka serbska

Na nesreću, s Eustahijom Arsić dugo nije bilo tako, a možda ni uopšte, a razlozi po kojima je danas upamćena uglavnom su vanknjiževni. Štaviše, ona nije bila ni upamćena, nego su je ponovo počeli otkrivati književni istoričari i urednici poput Andre Gavrilovića i Ilije Ognjanovića Abukazema, tek pred kraj stoleća, u doba kraja romantizma.

Ne bi bilo sasvim pošteno ni odgovorno svaliti svu krivicu za ovaj dugogodišnji zaborav spisateljice na nesumnjivo mizogino društvo i kulturu. Razlog manje poznatosti, osim u polnom i rodnom problemu, leži najverovatnije i u Eustahijinom stilu pisanja i ponajpre jeziku. Pisala je slavenoserbskim, jezikom srpskih prosvetitelja bliskih Dositeju, odnosno stilom koji pokušava napraviti iskorak prema narodnom jeziku, ali zadržava arhaičnu, hibridnu crtu i učenu visokoparnost već tada preživelog stila i rečnika.

Nakon nacionalne, još za njenog života dolazi i vreme lingvističke revolucije i kopernikanskog preokreta srpskoga i južnoslovenskih jezika – odnosno tačnom metaforom: vreme vukovskog obrata. Zanimljivo je onda da je Vuk pokazivao otvoreno poštovanje i hvalu ka Eustahiji Arsić. No, bez ikakve namere da budemo maliciozni, razlog tome svakako nije ležao u kvalitetu njenog pisanja, a naročito stila i jezika – po njihovim osobinama oni spadaju u sve protiv čega se veliki Vuk Stefanović borio. Moćni i plemeniti razlog ležao je drugde.

To je onaj drugi deo biografije Eustahije Arsić – fantastične dobrotvorke. A upravo u slučaju uvek s parama kuburećeg Vuka, nalazi se najlepši i najdirljiviji primer velikodušnosti Eustahijine. Ovu, kako je Vuk svojom hercegovačkom bistrinom laskajući zove „blagodarnom i visokoučenom gospođom”, on je molio da nađe pretplatnike za zbirku njegovih sakupljenih narodnih pesama, tog današnjeg blaga našega roda i kulture. Eustahija Arsić skupila je stotinjak imena abonenata koji su uredno platili svoj deo. U potresnom epilogu otkrilo se da je prodala samo nekoliko primeraka njegove knjige, a sve ostalo kupila je sama i podelila, šireći artefakt revolucije apostola novoga jezika – ovoga našega današnjega kojim i sad pišemo.

Eustahija plemenita Arsić

Treća njena biografija unutar istoga života, ona koja bi bez sumnje bila najprivlačniji i najprovokativniji materijal za zamišljeni film o njenom životu, spada u mutan predeo gde se ukrštaju javno, opšte, društveno i privatno, lično žensko, štaviše erotsko i polno.

Ne može se ni zamisliti kako mora da je u ono doba, na istočnom rubu jedne konzervativne monarhije, izgledala činjenica da se jedna žena udavala tri puta i rastajala od dva muškarca. To bi bio skandal neopisivih razmera i u jednom Parizu toga vremena, a kamoli u ovim našim krajevima – štaviše nama ovde najbližim, u Hrvatskoj: prvi brak Eustahijin bio je s nekim trgovcem u Koprivnici, drugi s imućnim trgovcem u Karlovcu, treći u Aradu s plemićem Savom Arsićem čije će prezime poneti i od toga časa i ona sama postati Eustahija plemenita Arsić.

Da takva žena, iz visokog društva, izađe iz braka pa još i nekažnjeno, bez stigme (osim simboličke), to mora da je bio unikum vremena. Ne samo od strane malograđana, nego osuda je dolazila i od kolega po peru, pa tako smušeni Joakim Vujić negde piše kako je Eustahija „u supružestvu veoma neščasna bila”, dok joj po drugom izvoru „ni nevera nije bila strana”. Kad Vujiću bude finansirala od vlastitih para njegovo „Životoopisanije”, nakon toga će ta brakolomka za njega postati „blagodarna do poslednjeg dihanija”.

Teško se danas uživeti u kontekst vremena u tom smislu, no sasvim lako je zamisliti kakav bi se pregnantan floberovski ili džejnostinovski scenario sada mogao izvući iz toga dela biografije svojeglave spisateljice nezavisnog uma i tela.

Cenu toga je ova samostalna, svojeumna, obrazovana i svojeglava žena, naravno, ipak platila. Ne možemo ni dokučiti kako je bilo boriti se, iznutra, ne samo izvana, s predrasudama vremena, s okolinom, s provincijalnom, uskogrudom kulturom, s osećajem u kojem se sudaraju svest o pravu na jednakost, na stvaralaštvo, na mišljenje, na participaciju u društvu, na rad „na polzu” narodu i krivica, nazori, unutarnji sukobi i protivrečja. Kako je, pre svega, bilo biti „prva Srpkinja s perom u ruci, kao književnik”, kako je napisao Andra Gavrilović.

Ostavši udovica i bez poroda ona ipak nesebično i bez gorčine pre smrti 1843. sastavlja oporuku i sve ostavlja drugima: crkvama, aradskoj, u gradu gde je umrla, i iriškoj, gradu gde je rođena, ostavlja fond za bolnicu, srpske škole i za samu Maticu srpsku, i novac od kamata za siromašne udovice.

Ali zaveštala je otečestvu i našem narodu, a poglavito svojim sapatnicama, svojim „drugama i sestrama” – ženama, ukratko – nešto možda i važnije kad im pro futuro gotovo manifestno, protofeministički piše opštevažeći imperativ: „Kupujte knjižice (…), upisujte imena dražajna vaša, da se spominjemo dokle smo žive zde v kratkom vremeni žiznji. Naći će u knjigama imena naša potomci naši, i spominjaće i videće da je i sadašnjega veka našeg pola čitatelnica bilo.”

Sve kasnije spisateljice našega roda baštinice su indirektne Eustahije Arsić. I zato njoj koja je molila „Spomenite mja so pjesnimi” treba jasnom i razvidnom, svesnom gestom odati počast, ne pesmama drugih, kako je tražila, nego stihom njenim vlastitim, koji svojom sabijenošću i izazovom, ako ne sasvim i jezikom, zvuči modernije nego mnogo savremenih pesnika, stihom u kojem se oprašta od dvaju apstraktnih, ambivalentnih i nestalnih kvaliteta – od „nadežde i ščastija” – „nade i časti”, pa im kaže:

„Od sad igrajte s drugimi”!

Neka je večno pamćenje na Eustahiju Arsić.

PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:

Izvor: P Portal
Foto: Wikimedia Creative Commons, RTS

Advertisement