PROFESOR JOLER DAO OTKAZ POSLE 20 GODINA: Zbog policijske represije i povrede autonomije napustio novosadsku Akademiju umetnosti!

Od prvog dana profesor Vladan Joler je uz svoje studente, a zbog policijske represije i povrede autonomije Univerziteta dao je otkaz posle 20 godina rada na novosadskoj Akademiji umetnosti. Deo je tima koji je napravio bazu podataka o svedočenjima o upotrebi zvučnog oružja, kao i policijske brutalnosti u Novom Sadu 5. i 6. septembra. Za rad o veštačkoj inteligenciji dobio je Srebrnog lava na prošlogodišnjem Bijenalu u Veneciji, a kaže – pitanje je ko će je na kraju kontrolisati.

Profesor Joler u septembru ove godine dao je otkaz na Akademiji umetnosti. Takvoj odluci prethodili su događaji i procesi u proteklih godinu dana, a otkaz je „samo kap“ na kraju tog procesa.

„Sa jedne strane, sve ovo što se dešavalo u proteklih godinu dana je bilo veoma traumatično iskustvo, a opet s druge strane je jedno od najuzbudljivijih iskustava koje sam imao u životu. Ovo što se desilo na Akademiji za mene je samo kraj jednog porcesa koji je u sebi sadržao različite borbe, pokušaje, avanture koje smo imali. Od prvih pokušaja da organizujemo drugačije sindikat na Akademiji, do zahteva za smenu rektora i prvih zajedničkih organizovanja unutar Univerziteta u Novom Sadu, gde smo se mi povezivali horizontalno“, objašnjava.

Kako kaže, poznato je da su fakulteti „zatvoreni“ u svoje departmane, kao i da je umrežavanje horizontalno, ali je studentska borba pokazala da je moguć i drugačiji način delovanja, udruživanja i organizovanja.

„Jedan je taj vertikalni način gde ti sada ideš kroz te departmane, donoseš odluke, pa kao fakultet tražiš nešto. To je jedan te isti sistem koji mi sad već poznajemo godinama. A kad se tu otvorio prostor za to neko horizontalno umrežavanje među tim različitim profesorima, u našem slučaju na Univerzitetu u Novom Sadu, to je bilo potpuno neverovatno. U smislu – ti sad radiš i viđaš se sa ljudima s kojima se nikad nisi pre viđao, stvarate zajedno neke procese, neformalne mreže. To je stvarno bilo jedno transformativno iskustvo, barim što se mene tiče“, navodi.

Zbog toga su, kaže, profesori trpeli pritiske – sa jedne strane zbog podrške studnetima, sa druge jer su pokušali na drugačiji način da se umreže.

„Sve to, dovelo je do sloma, a vrhunac te represije desio se 5. septembra kada je nakon više nedelja okupacije Filozofskog fakulteta i DIF-a primenjena sila i upad rektora posle godinu dana u Rektorat u momentu kada se unutra nalazi 150 ili 200 ljudi, a najveći broj njih koji su tamo došli jer su tražili pomoć i sklonili se od suzavca“, ističe.

Čitavu noć, kojoj je svedočio na Rektoratu, bila je „ekstremna“, i dodaje da su ih policajci držali kao taoce.

„Mi smo se sklonili u Rektorat zato što je ispred bilo nepodnošljivo od količine suzavca. S druge strane, tada je to bio prostor sigurnosti, gde smo mi mogli da pružimo pomoć drugim ljudima. Mi iznutra praktično gledamo ono što se napolju dešava, a to iznutra izgleda kao ratno stanje. To su borna kola, lete suzavci na sve strane. Mi smo unutra i negde oko ponoći vidimo kako policija bukvalno okružuje čitavu zgradu i onda ulaze unutra razbijaći vrata“, navodi.

Prva pomoć koja je unutra boravila predstavljala je „bafer“, dok su se ostali pristni u zgradi povlačili u amfiteatar pod naletom policije, opisuje.

„Taj momenat gde oni stoje, naoružani, skeniraju nas pogledima. Bukvalno kao talačka kriza. Snimali su nas i legitimisali pojedinačno. Pretresali nas. Za sve to vreme mi vidimo kako naš rektor Madić prolazi i smejulji se. Od te represije sam se zapitao ‘je l’ ovo stvarno moje preduzeće’. Ovo je stvarno moj direktor ili rektor. I kad je crvena linija kad kažeš ovo je prevršilo svaku meru“, priseća se.

Kada su se, kako kaže, oporavili od traumatičnih događaja, počeli su da prave bazu svedočanstava o policijskoj brutalnosti.