Priča o tome da je vojvoda Petar Bojović pred kraj života bio žrtva torture novih komunističkih vlasti prilično je rasprostranjena i često se, uoči godišnjice vojvodine smrti, pojavi u domaćim medijima. Ipak, ima li za nju dokaza? I, kakva je pozadina čitavog događaja?

Petar Bojović je bio mnogo toga – vojnik koji nije želeo da se bavi politikom, vojskovođa koji nije napuštao svoje ratnike, čovek privržen porodici, strog prema svima, a najviše prema sebi, zaboravljeni heroj… U nizu od samo četiri srpska generala koji su dobili čin vojvode, bio je poslednji kome je ova počast dodeljena, a i najmlađi.

Pa ipak, poslednjih godina vojvoda se najčešće pominje u vezi sa okolnostima njegove smrti. Po priči koju godinama objavljuju domaći onlajn mediji, Petar Bojović postao je žrtva novih komunističkih vlasti i umro je od posledica psihičke i fizičke torture koju je pretrpeo nakon što je lišen slobode.

Ima li u ovome istine? Šta kažu dokazi i – kakva je pozadina čitave priče?

Dobrovoljna samoizolacija

“Nama danas najdragoceniji neposredni i autentični istorijski izvor u vezi sa dešavanjima oko vojvode Petra Bojovića u razdoblju Drugog svetskog rata, kao i na okolnosti njegove smrti i sahrane, jeste izuzetno vredno i detljno video svedočenje Koste Rakića, dugogodišnjeg poslužitelja u domu Bojovića i potonjeg porodičnog prijatelja, koje je nastalo 24. januara 2018. godine”, kaže srpski istoričar Dejan Ristić i dodaje da je ovo dragoceno svedočenje, dugo nekih 60-ak minuta, predstavlja izvanredan i prvorazredni istorijski izvor koji otklanja moguće dileme u vezi sa vojvodom i odnosom koji su prema njemu imali, prvo nemački okupatori, a potom i nove jugoslovenske vlasti.

Zahvaljujući Rakićevoj priči danas znamo da je vojvoda Bojović čitav Drugi svetski rat proveo u svojoj kući u Trnskoj ulici na Vračaru, delimično i u nekoj vrsti dobrovoljne samoizolacije.

Naime, nakon što je odbio da javno podrži okupacione vlasti, između njega i Nemaca sklopljen je svojevrsan “dogovor” – nijedan nemački vojnik nikada neće preći prag Bojovićevog doma, dok se vojvoda bude držao toga da tokom čitavog trajanja okupacije ne napusti svoju kuću i vrt oko nje.

“Sam vojvoda se opredelio za svojevrsni dobrovoljni kućni pritvor, odnosno za samoizolaciju, želeći da time nedvosmisleno izbegne svaku moguću, pa i najmanju opasnost da dođe u kontakt sa pripadnicima nacističkih nemačkih okupacionih i srpskih kvislinških vlasti”, ističe Ristić koji je i autor knjige “Mitovi srpske istorije” u kojoj je obrađivao i priču o smrti vojvode Bojovića.

Vojvoda Bojović jeste pozvan da da iskaz, ali…

Petar Bojović tako je, u svom domu, dočekao oslobođenje Beograda 20. oktobra 1944. godine i dolazak novih vlasti. Ubrzo nakon toga pozvan je da da iskaz i taj postupak trajao je puna tri dana.

“Taj čin, posve neprimeren i nedopustiv kada je u pitanju istinski velikan i rodoljub kakav je bio vojvoda Bojović, predstavljao je ponižavajući i sramotan postupak u odnosu na starog, pobedama i slavom ovenčanog vojskovođu kome je tada bilo punih 87 godina. Ipak, po svedočenjima Koste Rakića, vojvoda Bojović je “bio saslušavan tri dana, ali ga niko nije tukao”. Šta više, Rakić jasno i nedvosmileno odbacuje i najmanju pomisao na bilo kakvo fizičko ili psihološko zlostavljanje Bojovića tokom trodnevnog isleđivanja i naglašava kako na vojvodi nije bilo nikakvih vidljivih tragova nekakvog batinanja, kao i da on do smrti ni u jednoj prilici nije govorio da je bio predmet bilo kakvog oblika lošeg i neprimerenog ophođenja koje bi uključivalo nasilje nad njim”, objašnjava Ristić podsećajući da su između isleđivanja i dana smrti Petra Bojovića prošla puna dva meseca i da se ta dva događaja ne mogu dovesti u neposrednu vezu.

Ali, šta se onda jeste dogodilo?

Nakon završetka saslušanja vojvoda se vratio u svoj dom, a po svedočenjima Koste Rakića tih meseci se jeste dogodio jedan neprijatan incident – u kuću Bojovića upala su dvojica pripadnika Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije od kojih je jedan imao oficirske oznake.

Nakon što su pronašli starog vojvodu, vređali su ga, ponižavali i na kraju oteli sablju od koje se starac nikada nije odvajao.

“U jednom trenutku oficir je posegao za vojvodinom sabljom, zgrabio je i brzim hodom krenuo ka izlazu iz te prostorije. Videvši to, vojvodin sin Dobrica hitro je reagovao, sustigavši uljeza na stepeništu i zadavši mu jak udarac u predelu lica od koga se ovaj srušio i stropoštao niz stepenice. Čim se nekako podigao na noge, trčeći je pojurio ka izlaznim vratima kuće. Videvši sve to, i vojnik koji se nalazio u pratnji tog oficira trkom je napustio porodični dom Bojovića”, priča istoričar Dejan Ristić.

Tom istom prilikom, osim vojvodine sablje, po svemu sudeći odnet je i vojvodin kalpak. Oba predmeta danas nedostaju na kompletu lične uniforme Petra Bojovića koja se čuva u Narodnom muzeju u Čačku i smatraju se izgubljenim.

Kako je zapravo umro vojvoda Bojović?

Vojvoda Petar Bojović preminuo je u svojoj kući u Beogradu 19. januara 1945. godine. Uzrok smrti, koji je naveden u matičnoj knjizi umrlih pri hramu Svetog Save na Vračaru, bio je “obostrano zapaljenje pluća”. Bilo mu je 86 godina.

“Ono što je Kosta Rakić naglasio u svom svedočenju odnosi se na posledice upada dvojice pripadnika Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije u dom Bojovića koji je kod vojvode potom izazvao vidljivo drhtanje ruku, izrazito loše raspoloženje i sve češće odbijanje da uzima hranu. Po rečima samog Rakića, takvo psiho-fizičko stanje zdravlja vojvode Petra Bojovića izazvalo je u narednim nedeljama upalu oba plućna krila što je, nažalost, dovelo i do smrti poslednjeg srpskog i jugoslovenskog vojvode”, ističe Ristić.

Petar Bojović je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu 21. januara u prisustvu pravoslavnog sveštenika, u krugu najbliže porodice i prijatelja. Pogreb su, sa pristojne udaljenosti, sve vreme pažljivo pratila dvojica muškaraca obučena u kožne mantile tamne boje za koje su svi prisutni pretpostavili da su bili pripadnici OZNA-e.

Nijedne novine, kao ni onovremeni Radio Beograd nisu javili za smrt proslavljenog borca.

“Na osnovu tog svojevrsnog ćutanja onovremenih medija moglo bi se zaključiti kako su nove jugoslovenske komunističke vlasti činile sve kako bi pogreb vojvode Bojovića, u što je većoj mogućoj meri, ostao izvan vidokruga javnosti”, smatra istoričar Dejan Ristić.

Sahrana bez vojnih počasti

Ono što je neosporna činjenica i duboka nepravedna u celoj ovoj priči je to što je Petar Bojović, poslednji vojvoda iz Prvog svetskog rata, sahranjen bez državnih i vojnih počasti.

Odgovor na pitanje kako je do toga došlo treba tražiti u vremenu kada je proslavljeni ratnik umro.

“Potpuno je razumljivo zašto je sahrana vojvode Bojovića, nažalost, morala da bude obavljena bez državnih i vojnih počasti i to upravo stoga što je to bilo razdoblje svojevrsnog interregnuma između Kraljevine i potonje socijalističke Jugoslavije, kako u državnom, tako i u kontekstu zvaničnih oružanih snaga. Jednostavnim rečima kazano, u danima vojvodine smrti i pogreba, nažalost, više nije postojala država kojoj je ostao odan do svog poslednjeg dana (Kraljevina Jugoslavija), ali ni zvanične oružane snage te zemlje kojima je decenijama pripadao (Vojska Kraljevine Jugoslavije)”, smatra Ristić.

Što se tiče Koste Rakića, čoveka na osnovu čijih sećanja danas znamo kako su izgledali poslednji dani vojvode Petra Bojobića, on je preminuo 30. maja 2019. godine u Beogradu. Njegovom smrću otišao je i poslednji živi svedok tog turbuletnog vremena.

Izvor: Istorijski Zabavnik
Foto: Wikimedia Creative Commons