Connect with us

Srbija

PISMA ČUVAJU SEĆANJE NA NAJTUŽNIJU DEČIJU SUDBINU: Fića i Anastasija zaljubili su se u bolnici, čuvali jedno drugo dok ih bolest nije rastavila

Published

on

Anastasija i Filip nisu se upoznali u srećnom i bezbrižnom okruženju. Ležali su u krevetima jedno naspram drugog na dečjem odeljenju za hematologiju Kliničkog centra u Nišu.

“Dragi Filipe, moja ljubav prema tebi je kao svačija. Ni trenutak ne mogu bez tebe! Kad te nema ja se sakrijem negde i čekam kada ćeš doći”, piše u jednom od tridesetak pisama koja je Anastasija Trajković iz bolničkog kreveta poslala svojoj prvoj, jedinoj i poslednjoj ljubavi. Anastasije više nema. Kada je umrla imala je samo deset godina. Filip Mrkić, njena ljubav, tada je takođe bio desetogodišnjak.

Anastasija i Filip nisu se upoznali u srećnom i bezbrižnom okruženju. Mesto njihovog upoznavanja bila je bolnica. Ležali su u krevetima jedno naspram drugog na dečjem odeljenju za hematologiju Kliničkog centra u Nišu.

Zaljubili su se. Jako, najjače na svetu. Kada im je bilo najteže, spavali su zajedno u krevetu da jedno drugom čuvaju strah. Držali su se za ruke i zaljubljeno se gledali. Nekada bi tako dočekali jutro, što zbog bolova, što da bi proveli vreme zajedno.

Kada nisu mogli da budu jedno uz drugo, pisali su. Bila su to najlepša ljubavna pisma.

“Volim tebe i tebe hoću, o tebi sanjam danju i noću. Kao da si stigla iz neke priče, svi moji snovi na tebe liče. U tihoj noći, dok srce strepi, seti se mene, anđele lepi! Volim te, Anastasija”, pisao bi Filip iz bolničke postelje svojoj velikoj ljubavi, dok su mu lekari kroz tanušne vene ubrizgavali hemoterapiju.

Zaljubljenu decu delio je samo uzan prostor između kreveta. Skučen, mali, malecki. Ali ipak bolnički. Sve je bilo stisnuto da bi u sobu stalo što više kreveta za bolesnu decu.

Taj tesan bolnički prolaz je za Anastasiju i Filipa često bio nepremostiv, veliki kao okean. Dok su primali terapiju, nisu smeli, a ni mogli, da ustaju iz kreveta. Bilo im je uskraćeno da gledaju jedno u drugo. Nisu mogli da spavaju u istom krevetu, ni da se drže za ruke. Nisu mogli da jedno drugom čuvaju strah.

Zbog toga su pisali na listovima papira iscepljenih iz sveske za matematiku.

Ljubavna pisamca preko uskog prolaza koji se činio širim od okeana, raznosile su, kao poštari, njihove uplakane majke.

“Anastasija, srce mi lupa kao čekić, uzdah mi je kao vetar, u srcu ćeš mi ostati zauvek. Bože, sačuvaj osobu koja ovo čita. Pruži joj mir i sreću. Podari joj sve što voli, sačuvaj je od svakog zla i, molim te, pomozi joj kad god joj je tvoja pomoć potrebna”, pisao je FIlip.

“Sanjam te kao prelepog princa i tako ćeš ostati u mom srcu”, uzvratila bi Anastasija u svom pismu.

Samo zaljubljeno srce može da predoseti gubitak, te su, iako su bili deca, njih dvoje znali da mogu da izgube bitku protiv opake bolesti.

“Anastasija, ružice moja, sijaš kao sunce na nebu. Kada te oblaci zaklone, ja gledam u nebo i plačem. Kako ću ja bez tebe?”, napisao je Filip u svom poslednjem pismu.

Anastasija je umrla 7. aprila 2014. godine. Imala je nepunih 10 godina. Filip, njena najveća ljubav, preminuo je pre šest meseci u svom rodnom Svrljigu, samo tri meseca pre punoletstva.

Među pismima koja je sačuvao nalazile su se i osušene ružine latice, kojima je mala Anastasija posula njegov krevet kada je zbog bolova bio prebačen u bolničku ambulantu.

Anastasija i Filip, iako samo deca, bili su zaljubljeni jako, najjače na svetu.

Izvor: Telegraf Foto: Telegraf / Privatna Arhiva

Advertisement