Tuga je juče pokrila srpsku koloniju na severoistoku američke države Indijane. I staro i mlado, u dugačkoj koloni, ispratilo je na večni počinak oca i sina, Petra i Nenada Konjevića. Jednog do drugog, onako kako su i proživeli veći deo svojih života. Grob do groba, suza na suzu, lelek i neverica koja je trajala sve dok ih nije oplakala i poslednja šaka zemlje što je sa njima otišla na bolji svet.
Za jedan dan, za samo 24 sata, ugasila su se muška srca u porodici koja je mislila da su najteži dani ostali za njima onda kad su napustili krajiška ognjišta i krenuli u beli svet, putem gorčine, ali i nade.
Mala je bila inače impozantna crkva Svetog Save u Merilvilu da primi sve one koji su želeli da odaju poštu i izjave saučešće, pa su mnogi prestajali u porti, strpljivo čekaljući svoje vreme. Skupili su se ljudi iz svih krajeva Amerike, familija, zemljaci, prijatelji, kumovi.
Među njima i grupa Bošnjaka iz Fort Vejna, koji su porodicu Konjević upamtili iz njihovih prvih američkih dana, a juče su došli da se poklone i da ponude svoju pomoć porodici koja je ostala bez muške glave. Njihov zavičajni klub je organizovao skupljanje novca i, kako kažu, nema nijednog čov(j)eka koji nije došao i dao svoj prilog, da se nađe Konjevićima sada kada im je najteže. Znaju da bi i oni tako za njih, jer… „takvi smo ljudi“.
Teška je to uteha za majku i suprugu Nadu, za sestru i kćerku Mariju, za malog Stefana koji će tek shvatiti šta je izgubio, ali će im sećanje na dva divna čoveka, dva porodična stuba, sigurno dati snage da kroz život nastave putem kojim su ih njih dvojica vodili.
Piše: Anmtonije Kovačević Foto: Privatna arhiva