Gusti začešljani brkovi i diskretna osedela bradica, pogled na ivici zabrinutog, u crvenoj uniformi na kojoj svetlucaju brojna ordenja i medalje.
Ovako je slikar Uroš Predić na jednom od najpoznatijih portreta iz njegove bogate likovne kuhinje predstavio Petra Prvog Karađorđevića, verovatno najvoljenijeg monarha u Srba.
„On je jedan kralj koji je upamćen kao dobar, ali kad se priđe sasvim blizu, radilo se o politički neutemeljenoj i neinicijativnoj ličnosti”, govori Nebojša Damnjanović, kustos savetnik Istorijskog muzeja Srbije u penziji, za BBC na srpskom.
Karađorđev unuk je 1903. godine izabran za kralja Srbije, nekoliko dana posle državnog udara kojim je ugašena dinastija Obrenović i posle skoro pola veka provedenih van granica domovine.
Srbija je tokom njegove vladavine doživela privredni rast i demokratski razvoj, a on je ostao upamćen kao pošten vladar, koji nije bio apsolutista za razliku od njegovih prethodnika iz dinastije Obrenović, ističe Damnjanović.
Mesto najpopularnijeg srpskog monarha je Čika Pera, kako ga je narod od milošte zvao, stekao, između ostalog, i pobedama u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, posle koga je nastala velika država – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavija.
Bezbrižno detinjstvo Starog kralja u turbulentim vremenima
Kneževina Srbija u kojoj je Petar odrastao bila je rastrzana između dve vladarske porodice – Obrenovića i Karađorđevića, ali i dva grada – Beograda i turskog Istanbula, kome su srpski vazalni kneževi i dalje polagali račune.
Petar je rođen u Beogradu 11. jula 1844. godine kao peto dete u porodici, dok je na vlasti bio njegov otac, knez Aleksandar Karađorđević.
Tokom Petrovog odrastanja, Beograd je imao oko 25.000 stanovnika, što ga je, naglašava Damnjanović, svrstavalo među male gradove u balkanskim razmerama.
Dodaje da su polovinu gradskog stanovništva još uvek činili muslimani, a da su Turci i dalje držali Beogradsku tvrđavu na Kalemegdanu.
U takvim okolnostima, uz politička previranja između Karađorđevića i Obrenovića koja su obeležila tadašnje društvo, Petar je u Beogradu završio osnovnu školu i gimnaziju.
Istoričari ga opisuju kao sasvim običnog dečaka koji se družio sa vršnjacima.
Jedina razlika je bila što je živeo na dvoru koji tada nije zadovoljavao osnovne kriterijume da bi se tako nazivao.
„Moj profesor i kolega Dragoljub Živojinović u višetomnoj knjizi o kralju Petru, kaže da je Petar rastao poput nekog dečkića iz bogatijih beogradskih i srpskih kuća”, navodi Damnjanović.
On kaže da je bitnu ulogu u njegovom odrastanju odigrala majka Persida, autoritarna i preduzimljiva žena iz čuvene stare i ugledne valjevske porodice Nenadović.
Za razliku od nje, Petrov otac i Karađorđev sin – Aleksandar, bio je, prema svedočenjima, nesiguran i slab, te položaj porodice nije bio čvrst i siguran.
Njega su na vlast doveli takozvani ustavobranitelji posle Vučićeve bune 1842. godine – prevrata koji je predvodio Toma Vučić Perišić, uticajni vojskovođa iz Prvog i Drugog srpskog ustanka, nakon koga je tadašnji prvi čovek države knez Mihailo, sin Miloša Obrenovića, prisiljen je da napusti Srbiju.
Gospodar Vučić, kako su ga u narodu zvali, pripadao je ustavobraniteljima – grupi poznatih ljudi, birokrata i trgovaca, koji su se suprotstavljali autokratskoj vladavini Mihailovog oca, kneza Miloša i želeli vladavinu prava.
Ustavobraniteljski režim imao je jaku policiju i razrađen špijunski aparat, tvrdi Damnjanović.
Dodaje da su puno ulagali u nadziranje i kontrolu naroda kako bi izbegli scenario kojim su oni prigrlili vlast.
Sudbina se ipak na sličan način poigrala sa njima i knezom Aleksandrom Karađorđevićem 1858. godine, kada je posle Svetoandrejske skupštine na kojoj je ozakonjena ustanova narodne skupštine i udaren temelj predstavničkog sistema u Srbiji, ustavobraniteljski režim okončan, a Petrov otac zbačen sa vlasti.
Na čelo države je po drugi put došao knez Miloš Obrenović, rodonačelnik njihove dinastije koja će vladati Srbijom narednih skoro pola veka, onoliko koliko će Petar provesti u migraciji.
Karađorđevići se potom sele na imanje nedaleko od Arada, tada grad u Austrijskom carstvu – državi naslednici Habzburške monarhije i prethodnici Austro-ugarske, a danas u Rumuniji.
Mladalački dani u Ženevi i Parizu
Neposredno pre obaranja njegovog oca sa vlasti, četrnaestogodišnjeg kneževića Petra šalju na dalje školovanje u zavod Venel-Olivije u švajcarskom gradu Ženevi.
Tamo ga zatiče činjenica da mu je porodica proterana iz Srbije zbog čega je ogorčen i tužan, i veći deo vremena samuje, priča Damnjanović.
Po završetku školovanja, seli se u Pariz, gde 1861. upisuje Kolež Sen Bard, a godinu dana kasnije i tada poznatu vojnu akademiju u Sen-Siru.
Iako se u literaturi i štampi često nailazi na podatak da je završio vojnu akademiju, Damnjanović tvrdi da to nije istina.
„Nešto je on tu učio, počinjao, ali nije došao do konačnog ispita i sticanja čina nego je ostao na prvoj, drugoj godini.
„Vi kad pogledate i godine, vidite da tu ne može da stane školovanje na vojnoj akademiji”, ističe Damnjanović.
Karađorđević ostaje u Parizu gde, kaže istoričar, vodi „mondenski život”.
„On je jedan mladi princ koji uživa u životu, igra karte, banči, ponešto čita…”.
Na tragu tog mladalačkog zanosa počinje i njegova kratkotrajna epizoda bavljenja slikarstvom i fotografijom.
Pored zabave i hedonizma, stigao je i da se politički profiliše, prihvatajući ideje „liberalizma, parlamentarizma i demokratije”.
Tako je 1868. godine preveo esej O slobodi engleskog filozofa Džona Stjuarta Mila, koji će kasnije postati njegov politički program.
„Ne treba njegove političke stavove iz tog perioda preozbiljno shvatati, ipak je on princ pretendent koji gleda i levo i desno.
„Sigurno je trpeo i te uticaje, ali je sa druge strane i prilično militaran tip što se ne slaže sa liberalizmom”, ističe Damnjanović.
On takođe sumnja da je kralj Petar sam prevodio ovo delo.
„U njegovom dugom životu on više ništa nije preveo, niti objavio, što je bio slučaj i sa fotografijom i slikarstvom.
„Očigledno je njemu tada pomognuto, ljudi iz okoline su ga savetovali da je zgodno da se preporuči narodu na taj način”, smatra istoričar.
Dok je živeo u Parizu povremeno je obilazio i roditelje u Banatu sa kojima, tvrdi Damnjanović, nije bio u dobrim odnosima.
Razlog je – brzo trošenje nasledstva.
Iako su kolale razne legende, na primer, da su ga u buretu preneli u otadžbinu, granicu sa Srbijom je prešao samo jednom i to na Dunavu, na istoku zemlje, gde se veoma kratko zadržao.
Legija stranaca i Petar Mrkonjić
U francusku Legiju stranca – elitnu jedinicu francuske vojske koju čine dobrovoljci iz drugih zemalja, stupio je 1870. i iste godine učestvovao u francusko-pruskom ratu.
Damnjanović smatra da razloge Petrovog pristupanja Legiji stranaca i učešće u ratu treba tražiti u njegovom mladalačkom avanturističkom duhu, ali i želji da se oduži zemlji koja ga je prihvatila.
Međutim, Francuska je izgubila rat, a ni budući srpski kralj nije ostvario zapaženiji rezultat u borbi.
„Postoje svedočanstva da je u sukobima zarobljen, nemački oficir ga je onda isprebijao i spas je usred zime pronašao preplivavši reku”, tvrdi kustos u penziji.
Petar je potom napustio rat i francusku vojsku.
Istoričar tvrdi da je posle izvesnog vremena tražio svedočanstvo o učešću, zbog čega je opomenut da to ne radi jer može da mu se sudi kao dezerteru.
Stranice ratnog dnevnika nastavio je da ispisuje u Bosni i Hercegovini.
Tamo je 1875. godine pukla takozvana Nevesinjska puška – ustanak Srba protiv Turaka u Hercegovini koji se ubrzo preneo i na Bosnu.
Karađorđević je u ovoj buni učestvovao pod pseudonimom Petar Mrkonjić.
On se, kaže Damnjanović, ulogorio u Bosanskoj krajini, na istoku zemlje, gde je okupio četu i sprovodio „izolovanu, ali ograničenu, osujećenu i ne mnogo uspešnu akciju”.
„Petar o pridruženim Srbima u beleškama kaže: ,Dok imam da im plaćam rakiju, tu su kraj mene, čim nemam para da im platim da popiju, odmah odu svako svojim putem'”, citira ga istoričar.
Iako je i ova akcija bila bezuspešna, istoričar kaže da se tu pokazalo da budući kralj Srbije gaji patriotska osećanja i da radi za srpsku, ali i porodičnu stvar.
„Ako ništa, makar je otišao u tu Bosnu koja je još Turska i pokazao neku hrabrost, to se ne može poreći.”
Srbija je u tajnosti podržavali pobunjenike, ali je Obrenoviće više od ishoda bune brinulo da li će se neko od Karađorđevića afirmisati tamo, ističe Damnjanović.
Ženidba, diplomatske i političke veze
Na Berlinskom kongresu 1878. godine, Srbija je stekla nezavisnost, da bi četiri godine kasnije postala kraljevina.
Na ovom prelomnom skupu predstavnika desetak država, velike sile su sklopile mir, odnosi na Balkanu definisani, a Srbija, pored formalne nezavisnosti, dobila i niški, leskovački, pirotski i vranjski okrug.
Odlukom Narodne skupštine 6. marta 1882. donet je zakon kojim se Kneževina Srbija proglašava Kraljevinom, dok na čelo monarhije stupa Milan Obrenović.
Kralj Milan je vodio austrofilsku politiku i zamerio se Rusiji.
Zbog toga je, prema istorijskim svedočenjima, na inicijativu Rusije, Petar Karađorđević pronađen i na nagovor Petrograda, današnjeg Sankt Peterburga, dobio ruku kneginje Zorke, ćerke crnogorskog vladara Nikole Prvog Petrovića Njegoša.
Venčali su se na Cetinju u leto 1883, ali je Zorka preminula posle samo sedam godina braka.
Petar se sa sinovima Aleksandrom i Đorđem i ćerkom Jelenom preselio u Ženevu.
Prethodno je zbog loše finansijske situacije prodao kuću u Parizu 1894.
U Švajcarskoj su, kaže Damnjanović, živeli skromno, a u pomoć su im priticali i rođaci.
Petar je nastavio da održava veze sa Rusijom.
Posetio je tokom 1897. kada ga je primio car Nikolaj Drugi.
„Službenoj Rusiji i njihovoj politici su Karađorđevići bili karta protiv Obrenovića, zato je tamo primljen i Petar i njegova deca na školovanje”, ističe Damnjanović.
Petar je stupio u kontakt i sa vrhom Narodne radikalne stranke Nikole Pašića, čije su se vođe posle Timočke bune 1883. godine – narodnog ustanka na istoku Srbije protiv nameta vlasti, uglavnom nalazile u egzilu po okolnim državama.
„I jedni i drugi su bili vezani za Rusiju, što je logično jer su imali zajedničkog protivnika – kralja Milana Obrenovića”, objašnjava Damnjanović.
Petar je po dolasku Aleksandra Obrenovića na mesto kralja Srbije pokušao da razgovara sa njim o priznavanju prinčevske titule i povraćaju oduzete imovine, ali bezuspešno.
Povratak popločan krvlju i kruna na glavi
Petar Karađorđević se u Srbiju vratio 1903. godine posle Majskog prevrata – krvavog državnog udara u kome je grupa nezadovoljnih oficira ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Obrenović.
Među istaknutim zaverenicima bili su i važni članovi tajne revolucionarne organizacije Crna ruka koja će nastati nekoliko godina kasnije i u velikoj meri uticati na državnu politiku.
Damnjanović kaže da nema dokaza da je Petar „u većoj meri” bio umešan u zaveru.
„Nešto je znao preko njegovih ljudi, ali je malo od njega zavisilo”, dodaje.
Narodna skupština ga je već 15. juna izabrala za kralja Srbije.
Petrov prethodnik, Aleksandar Obrenović nije izabran za kralja na ovaj način, dok prvi monarh i Aleksandrov otac Milan Obrenović jeste.
Ovakva vanredna procedura kod kralja Petra je morala da bude ispoštovana jer njegova porodica do tada nije imala pravo nasledstva, objašnjava Damnjanović.
Vojske je tog dana bila svuda unaokolo.
„Simpatizeri kažu da je vojska je čuvala red, ali skupština koja je opkoljena vojskom – to može da se tumači na razne načine. Kako god bilo, vojska je izvikala, skupština ga izabrala”, govori istoričar.
Petar Prvi Karađorđević krunisan je 21. septembra 1904, sto godina od Prvog srpskog ustanka koji je njegov deda Karađorđe poveo protiv Turaka.
Bilo je to jedino krunisanje nekog srpskog vladara u 19. i 20. veku, kaže Damnjanović.
Za taj povod napravljena je kruna od bronzanih ostataka Karađorđevog topa.
„Evropa se nije odazvala, samo su iz Crne Gore došli iz spoljnog sveta jer je utisak masakra iz 1903. bio veoma živ”, dodaje istoričar.
Vladavina kralja Petra
Kralj Petar je, prema istorijskim svedočenjima, bio omiljeni srpski monarh.
Damnjanović kaže da iz vladavine kralja Petra proizilazi opšti sud da je bio pozitivna ličnost, koja se ne meša, ne čini ništa loše i ne teži autokratizmu.
Mnogi istoričari su saglasni da je težio oživljavanju parlamentarizma i demokratije, zalagao za ustavno uređenje zemlje, te da je bio pobornik liberalne politike.
Omogućio je i ulazak stranog kapitala u Srbiju, razvoj industrije, zanatstva i trgovine, kao i otvaranje Univerziteta u Beogradu.
Međutim, u nekim kritičnim situacijama poput Aneksione krize iz 1908. godine kada je Austrougarska pripojila Bosnu i Hercegovinu, njegova reakcija je izostala.
„On je jedna figura i zadovoljan je time, a i politički faktori su vrlo zadovoljni zbog toga, ali su u kriznim trenucima mnogi očekivali malo više inicijative, koje nije bilo jer on nije bio kadar za to”, smatra Damnjanović.
Ipak, ostao je u lepoj uspomeni jer nikakvo zlo nije napravio, dodaje.
Zbog toga je, uz nadimke Oslobodilac i Stari kralj, u narodu dobio nadimak Čika Pera.
„Kada se kao monarh, a tako se nikad nije ponašao, s jednim građaninom sporio oko vlasništva nad parcelom zemljišta i nakon što je izgubio spor, tražio je da se unapredi sudija koji je doneo takvu presudu”, rekao je za Glas javnosti istoričar Igor Micov.
Posle 11 godina vladavine – 24. juna 1914. kralj Petar je preneo kraljevska ovlašćenja na sina, prestolonaslednika Aleksandra.
Ovakvoj odluci prethodio je sukob između oficira Dragutina Dimitrijevića Apisa, najpoznatijeg člana Crne ruke, i predsednika vlade Nikole Pašića.
Apis je od kralja tražio da smeni radikalskog vođu, što je on i učinio.
Međutim, Pašić je imao jače diplomatske veze od samog kralja, pa je intervencijom Francuske i Rusije vraćen na mesto premijera.
Petar se povlači u korist regenta Aleksandra, zbog navodne bolesti.
Formalno je ostao srpski kralj do smrti, ali je suštinski državom upravljao njegov sin.
Kralj Petrova četiri vola
Vest o početku Prvog svetskog rata leta 1914. zatekla ga je u Vranjskoj banji.
Pošto je već imao sedamdeset godina, vojvode i njegov sin vodili su sve akcije.
Posle pobede u bitkama na Ceru i Kolubari nad austrougarskom vojskom, u jesen 1915. godine neprijateljske sile stegle su obruč oko Srbije.
Vojnici, civili i državni aparat počeli su povlačenje preko Albanije.
Po albanskim goletima je gacao i kralj Petar, da bi posle golgote otišao u okolinu Soluna gde je ostao do kraja rata 1918.
Prvog decembra te godine formirana je nova država – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a formalno je njen prvi kralj bio Petar Prvi Karađorđević.
Stari kralj je poživeo još svega tri godine posle Velikog rata.
Umro je pre tačno jednog veka – 16. avgusta 1921. godine, a sahranjen nekoliko dana kasnije u njegovoj zadužbini na Oplencu, brdu kraj Topole.
Sećanje na Čika Peru
Sećanje na kralja Petra danas u Srbiji živi u imenima ulica, trgova, škola, stadiona…
Njegov značaj ni danas, sto godina od smrti, ne jenjava jer ga mnogi smatraju izuzetno važnom ličnošću srpske istorije, koja, kaže Damnjanović, nema kontinuitet od srednjeg veka kao drugi veliki evropski narodi.
„Narod i države pokušavaju da pronađu neke oslonce i Petar je deo toga, neumrljan nečim ružnim.”
Po njemu su nazvani Mrkonjić grad u Republici Srpskoj (BiH) i Petrovac na moru u Crnoj Gori.
Zrenjanin se pre Drugog svetskog rata zvao Petrovgrad, dok je na centralnom gradskom trgu i danas njegov spomenik.
U Parizu se po njemu zove jedna avenija, a postoji i zajednički spomenik sa sinom Aleksandrom.
PRATITE NAS I NA INSTAGRAMU:
Izvor: BBC
Foto: Wikimedia Creative Commons
