Kada jedan Francuz upozna na pravi način Srbiju i srpstvo, ostaje zaljubljen celog života u prave vrednosti koje naš narod nosi. Svima je poznata priča Arnoa Gujona a u velikog prijatelja srpstva se ubraja i Patrik Beson (66), savremeni francuski pisac, književni kritičar, publicista, putopisac, polemičar, autor više od 50 romana prevedenih na gotovo sve svetske jezike, tridesetak knjiga – eseja, 20 zbirki članaka, aforizama, 3 pozorišna komada i na stotine kolumni koje piše kao stalni saradnik u prestižnim francuskim nedeljnicima. Više od 20 najpoznatijih Besonovih knjiga prevedeno je na srpski jezik.
Njegovo najnovije delo “Odbijam” je posvećeno Novaku Đokoviću i svim dešavanjima oko njega u poslednje vreme. Za francuskog pisca je srpski teniser savremeni borac srpskih tradicionalnih interesa u svetu. Inače Besonova majka je Hrvatica čiji je prvi muž bio Srbin a drugi Francus sa kojim je dobila Patrika.
S grupom francuskih pisaca, 1995. pojavio se i Patrik prvi put javno među Srbima… Drugi njegov duži, dvomesečni boravak među Srbima bio je za vreme bombardovanja 1999. Prijatelj je u nevolji uz prijatelje… Posle promena nastalih 2000. godine kada je Srbija postala mirna zemlja, Beson svojim prijateljima uz šeretski osmeh najavljuje da će verovatno ređe dolaziti jer „vam više nisam potreban…osim ako zagusti…”.
Medijska hajka na zapadu protiv Novaka Đokovića, nije Besona ostavila ravnodušnim pa je kroz knjigu digao glas protiv “dvostrukih aršina i medijske manipulacije koja se nanosi svetlom čelu i čistom obrazu”. U objašnjenju knjige stoji:
“Rolan Garos nije stadion, to je hram. Novak Đoković nije igrač, on je sveštenik. Loptica, to je đavo koga oba protivnika grubo šalju jedan drugome s nadom da se prokletnica neće vratiti na njihovu stranu. Novak je Blizanac, kao Puškin, i obojica, u neku ruku, pišu na isti način: brzo i dobro.
Pojavio se na licu zemlje u najgorem trenutku – ali i u najboljem za jednog spasitelja – u vreme 3. balkanskih ratova (1992–1999). Prvi put u Evropi, posle više godina, uz reč „srpski” bilo je i pohvalnih prideva. Sportski komentatori nisu mogli da govore drugačije. Činilo se da Novak, nalik čudesnom Bodlerovom oblaku, lebdi nad istorijskim dramama koje su prolazile preko njegove divne zemlje. Odjednom se u novine i televizijske dnevnike u Beogradu ponovo vratila lakoća – ona lakoća koju isporučuju veliki snabdevači, umetnici i sportisti. Novak je u srpsku pesmu ponovo uneo lake i zavodljive refrene koji su bili nestali.
Tenis je rat – zar loptica ne leti brzinom metka – rat u kojem niko ne gine, i to je veliki napredak u poređenju s normalnim ratovima, to jest s nenormalnim ratovima. I ovde ima pobeda i poraza, ali ni jedni ni drugi nisu krvavi.
Jugoslavija je bila velika sportska nacija, a Srbija nastavlja da zaposeda stadione, verovatno je to ono što se zove Velika Srbija. Njen pastir je Novak, sa svojom velikom torbom u kojoj je njegovo oružje: reketi.”
Izvor: SSUP Foto: Printscreen / SSUP / Čikoja Štampa
