OD DEČJEG SNA DO 175 NASTUPA: Muzički put mlade Aleksinčanke koja spaja pesmu, ples i emociju! (VIDEO)

Kroz mnoge muzičke dogadjaje u Aleksincu na koje sam bio pozivan ili sam na neki drugi način učestvovao, Nataša Nikolić je uvek bila predstavljana sa posebnom pažnjom. Ta pažnja je bila dokaz oduševljenja koje je publika osetila, nevezano za žanr kompozicije koju je Nataša pevala. Znate onaj glas koji vas tera da kompoziciju odlsušate do kraja i sa divljenjem, i onda kada ne znate o kojoj se pesmi radi. Onda sam jednog podneva listajući Facebook naišao na jedan video klip koji me je pokrenuo da sa Natašom porazgovaram o njenom umetničkom radu i zabeležim neke zaista zanimljive odgovore koje mi dala. U razgovoru za naš portal ova mlada Aleksinčanka, govori o svojim počecima, inspiraciji, najtežim trenucima na sceni, ali i o tome zašto veruje da je emocija najvažniji deo svake pesme i umetnosti uopšte.

Znam da ste u svetu umetnosti jako dugo, verujem da je sve krenulo od nekih dečijih priredbe u školi ili nekoj dramskoj sekciji?

– Pa otprilike tako, samo malo ranije, pevam od svoje pete godine, a svoj prvi zvanični nastup imala sam 2015. godine. Smatram da je osećaj za muziku dar sa kojim se rodiš, ali sam tu ljubav prema muzici brusila kroz godine nastupa i stalni rad na sebi. Moja “škola“ je bila scena. Tamo se najbolje nauči kako emociju preneti publici. Ipak, u tom procesu mi je neizmerno pomogao Oliver Katić, kod koga sam pohađala časove pevanja. On me je naučio ono najvažnije, a to je kako da oslobodim i kanališem tu emociju koju sam godinama grčevito držala u sebi. Ja najiskrenije vrujem da je upravo emocija ključna za bilo koju vrstu umetnosti.

Vaš repertoar je veoma raznovrstan. Kako biste opisali svoj muzički stil i po čemu vas publika najviše prepoznaje? Mene je konkretno inspirisao snimak koji ćemo postavito da mogu da čuju i naši čitaoci.

– Ja sam pre svega svestran interpretator i ne volim da svoj glas stavljam u kalupe. Moj repertoar je zaista širok. Pevam sve, od roka, popa i zabavne muzike, pa do balada. Ipak, istina je da me ljudi najviše prepoznaju po etno muzici, jer me organizatori manifestacija najčešće pozivaju upravo za taj melos, koji mi, kako kažu, prirodno leži i po kojem sam postala prepoznatljiva na javnim nastupima. Što se tiče konkretno ovog snimka, to je akustična obrada, gde smo želeli da pokažemo kako jedna pesma zvuči kada se ogoli i prenese samo kroz glas i gitaru.

Tokom karijere nastupali ste i kao solista, ali i kroz različite muzičke projekte. Kako izgleda vaš dosadašnji muzički put?

– Svoje muzičko putovanje gradila sam i kao solista, ali i kroz horsko pevanje u Omladinskom horu koji je vodila moja draga prijateljica, dirigentica Milja Milovanović. Danas sam deo ‘Raspevane prosvete’, gde takođe sarađujemo, ali se sada više fokusiram na solističke nastupe. Do sada sam imala ukupno 175 nastupa, kroz koje sam se publici predstavljala pevajući, plešući, ali i svirajući flautu. Zahvaljujući tome, obišla sam celu opštinu Aleksinac, ali i Niš, Beograd, pa sve do Makedonije, Bugarske, Crne Gore itd. Gostovala sam u emisijama kao što su ‘Prelo u našem sokaku’ i ‘Šarenica’, a u mnogim tim projektima veliku podršku mi je pružio i moj prijatelj Milan Ilić, koji je prepoznao moj potencijal i omogućio mi da nastupam širom regiona.

Da li postoji nastup koji vam je ostao posebno urezan u sećanje?

– Svaki nastup nosi svoju priču, ali se uvek vraćam na momente posvećene osnivaču kluba bajkera ‘Noćni vukovi’, Saši Saviću, poznatijem kao Švaba. Najteže mi je bilo na njegovoj komemoraciji. Pevati njegovu omiljenu pesmu pred stotinama ljudi u suzama bilo je bolno, a ta tišina koja je usledila umesto aplauza bila je jača od svega što sam do tada čula.

Četrdeset dana kasnije, na desetogodišnjici kluba u Nišu, uz baklje i sve bajkere koji su pevali sa mnom, na trenutak me je ponela takva snaga da sam imala osećaj da je tu, da stoji pored mene i peva zajedno sa nama. Ali onda me je u sekundi uništila surova realnost. Taj moćni aplauz koji je usledio i ona tišina sa komemoracije bili su mi identično teški i bolni. Tada sam shvatila da aplauz nije samo aplauz, i da tišina nije samo tišina. Kroz te trenutke sam sazrela i počela da posmatram i muziku i život iz potpuno drugačijeg ugla.

Koliko su ples i muzika važni u vašem životu i gde sebe vidite u budućnosti?

– Ples i pevanje su moje prve ljubavi i nešto što me suštinski definiše. Iako trenutno na umetnost gledam kao na hobi koji me ispunjava, duboko u sebi čuvam velike snove i ciljeve. Možda nisam uvek sigurna da li će život otvoriti baš ta vrata koja priželjkujem, ali verujem da se prave prilike dešavaju onima koji stvaraju iz čiste ljubavi. Kada bi mi se ukazala prilika da muzika i ples postanu moje primarno zanimanje, bez oklevanja bih krenula tim putem, jer nema lepšeg osećaja nego kada tvoja strast postane tvoj životni poziv. Ostajem otvorena za sve što budućnost donosi, spremna da svaki novi izazov dočekam sa istom onom iskrenom emocijom.

Kako brinete o svom glasu, s obzirom na to da je on vaš najvažniji instrument?

– Iskreno, ne mogu se baš pohvaliti da negujem svoj glas, prvenstveno zbog toga što sam pušač. Nemam nikakve posebne rituale niti se pridržavam stroge discipline. Verujem da je moj glas dar koji je tu bez obzira na sve moje navike. On je ogledalo onoga što osećam. Možda nije ‘školski’ negovan, ali je iskren.

Koliko često vežbate i koliko je vežba važna za jednog pevača?

– Muzika je deo mog svakog dana, pevam svakodnevno, za svoju dušu, ali to nikada nije sa namerom da vežbam. Pevam jer to volim, jer se tako osećam dobro i zato što je to moj način da izbacim sve iz sebe. Ne brojim sate i ne radim to po planu, za mene je muzika uživanje, a ne obaveza. Zapravo, svaki nastup je najbolja vežba, jer se tamo, pred publikom, uči ono što se kod kuće ne može uvežbati, a to je kako razmeniti energiju i ostaviti srce na sceni.

Ko su vaši najveći uzori i umetnici koji su uticali na vaš muzički izraz? Mene konkretno Vaš glas podseća na Amiru Medunjanin

– Moji uzori nisu nužno samo pevači, već umetnici koji nose posebnu energiju i harizmu. Na vrhu te liste je Zdravko Čolić, zbog njegove neprolazne energije i načina na koji decenijama vlada scenom. Sa druge strane, tu je Slobodan Trkulja, čija je muzika protkana duhovnošću i tradicijom na jedan potpuno moderan i svetski način.

Takođe, moji veliki uzori su i mnogi naši glumci koji pored glume, obožavaju da pevaju. Fascinira me kako oni donose pesmu. Kod njih nije akcenat samo na tehnici, već na neverovatnoj interpretaciji i priči koju pričaju dok pevaju. Oni me dodatno inspirišu i potvrđuju da je najbitnija emocija, a ne samo dar sa kojim se rodimo, što je meni kao nekome ko spaja pevanje i ples oduvek bilo najbliže srcu.

Najlepše hvala na razgovoru. Našim čitaocima predlažemo da odvoje par minuta vremena i preslušaju ovaj klip u kojem Nataša izvodi jednu jako lepu i zahtevnu pesmu.