Connect with us

Srbija

O UKUSIMA, VELIČINI I PRIORITETIMA: Jedan bronzani Nemanjić, od koga ne vidimo šumu

Published

on

Uoči njegovog svečanog otvaranja, na društvenim mrežama ponovo se usijala polemika oko monumentalnog, neki kažu preterano monumentalnog, spomenika Stefana Nemanji na beogradskoj Štajgi, koja to više nije, već se, kao i ceo okoliš, danas zove novokomponovanim terminom – “Beograd na vodi”.

Nisam se mnogo upuštao u prethodne diskusije iz prostog razloga što sa ove moje, čikaške distance, nisam baš mogao da, samo na osnovu skica i animacija, zaključim kako to bronzano čudo u stvarnosti izgleda.

A onda mi je pre neki dan, negde na netu, iskočila atraktivna noćna panorama, sa spomenikom u epicentru, koju sam podelio na društvenim mrežama, uz pozitivan komentar. To je, dakako, bio moj utisak. I dalje iz emigrantske daljine što, naravno, nije isto kao kad si na licu mesta, ali fotka očigledno nije bila fotomontaža, pokrivala je ceo taj veliki prospekt, što je, smatrao sam, dovoljno za procenu.

Lepota (ni)je u oku posmatrača

U mom slučaju, kada je nešto lepo, briše se svaki politički i moralni kontekst, o kojima, naravno, uvek treba razgovarati. Ali obaška.

No, ispostaviće se da ne misle svi tako.

Ubrzo je moj Fejsbuk zid bio zasut komentarima, ovakvim i onakvim, bilo ih je više nego kada sam prethodnih godina pisao o korupciji, kriminalu i drugim nepodopštinama aktuelnih srpskih vladara i gospodara, koje svakako čine više štete od one koju može napraviti jedan kip, ma kako ružan, veliki i naopak bio. Na prvi pogled, umetničkih duša i stručnjaka za prostorno planiranje imamo više nego boraca za istinu. Otprilike kao i fudbalskih selektora.

SKULPTURA KOJA JE PODELILA JAVNOST: Spomenik snimljen za vreme izrade u Rusiji

Saberi, oduzmi, cela diskusija oko spomenika uglavnom se svela, kao uostalom i u vaskolikoj srpskoj javnosti, na “estetiku”. Ukuse, dakle, za koje pametni ljudi kažu da o njima ne treba raspravljati.

Te prevelik je, te ružan, ne uklapa se u okolinu, pa napose sprdačina oko toga da li stoji na žiru, kinder jajetu ili šlemu…?

I što su mu, zaboga, umesto krsta (kako je stajalo u prvobitnom projektu) u ruke uvalili mač? Je li za to krivi šeik Al Zajeb (ili kako se već zove), musliman šiitske provinijencije, koji je siva eminencija i sponzor cele bajke zvane “Beograd na vodi”, možda i masoni, kojima krst nije baš omiljeni fetiš…

Slučaj Meštrovića i čikaških indijanaca

S tim u vezi, skoro svaki dan u Čikagu prolazim pored dve nadaleko čuvene Meštrovićeve figure indijanaca, koji bacaju koplja i odapinju strele kojih nema, iz lukova koji se ne vide. Nije optička varka, stvarno ne postoje.

Iako su statue postavljene još davne 1928. godine, ni dan danas niko ne može sa sigurnošću da kaže šta bi taj nedostatak “svijetlog oružja” trebalo da simboliše; poruku mira, poraz starosedelaca u ratu sa doseljenicima ili nešto treće? I svi tako mozgaju, ali nisam još čuo nikoga ovde da zakera, tipa: “Šta sad tripuju ti indijanci, kome prete praznom puškom, tj. lukom, i čemu sve to služi, a uz to i ne radi?”. I tome slično…

A GDE MU JE STRELA? Jedan od dva Meštrovićeva indijanca u Čikagu

To što je, jelte, Meštrović zamislio u svojoj glavi zove se umetnička vizija, kojoj se, iz pristojnosti i poštovanja, u zube ne gleda. Kada nekome date zeleno svetlo da nešto stvori, bilo gde, u Beogradu, Čikagu ili Bombaju, onda morate biti spremni da to i prihvatite. U Meštrovićevom slučaju, by the way, nisu bila ni naručena dva indijanca, već je na mestu drugog trebao da stoji slavni Bafalo Bil, kao bela protivteža crvenokošcu, ali je umetnik izmaštao drugačije, pa je glavnom čikaškom urbanisti ostalo samo da proguta knedlu. I potpiše račun.

Za razliku od Čikaga, u današnjoj Srbiji, gde niko više nije autoritet, svi misle da su autoriteti, samim tim i pozvani da prosuđuju baš o svemu, pa tako i o umetnosti. Ta se dijagnoza, na opšte saučešće, sa političkog spektra prelila na narodne mase, i preti da opustoši zemlju gore od pandemije korone.

Politika i estetika

A kad već načesmo priču o umetničkim vrednostima, valja podsetiti i da bronzana preteča Nemanjića nije delo nekog dunstera već akademika, ruskog, Aleksandra Rukavišnjikova, koji je pre ove beogradske, sačinio pozamašan broj skulptura koji krase trgove i ulice Rusije i drugih država i za to dobio priličan broj nagrada.

VAJAR I NJEGOVO DELO: Spomenik Mihailu Šolohovu u Moskvi, Aleksandar Rukavišnjikov

Nadalje, među članovima Odbora za podizanje spomenika (zvaćemo ih Žirijem), bilo je političara, poput Selakovića i Vesića, ali i profesionalaca, kakvi su akademici Svetomir Arsić-Basara (vajar) i Vlada Veličković (slikar, preminuo u međuvremenu), vajar Nebojša Đuranović, te gradski urbanista Folić. Istina, u žiriju je bio i nedavno preminuli vajar Miodrag Živković, autor spomenika u Šumaricama, koji je posle pola godine tražio obnavljanje konkursa i na kraju dao ostavku jer je imao zamerke na rešenje ruskog skulptora koje drugi članovi nisu usvojili.

Ali, kao što rekosmo, ukusi se razlikuju. Pa čak i u akademskim krugovima. Da nije tako, svet bi bio beskrajno dosadno mesto.

Da budemo načisto…Nema sumnje da je odluka da se ruskom umetniku poveri ovaj zadatak progurana po političkoj, naprednjačkoj liniji. Ko zna s kojom pozadinom i ciljem. Takođe, iza epskih dimenzija spomenika, smem da se opkladim, krije se megalomanija Vučića i bulumente, koji misle da će spomenik svojom veličinom sakriti činjenicu da pola Srbije sastavlja kraj sa krajem, a bar trećina sanja dan kada će napustiti zemlju.

Sve ovo je toliko očigledno da i ne treba posebno obrazlagati i trošiti reči.

Slučaj Beogradskog pobednika

Da li to, međutim, apriori znači da autora-vajara treba ponižavati kao nekakvog amatera, nazivati njegovo delo “nakaznom gomilom bronze” koju treba srušiti čim se vlast promeni?

ZBOG “GOLOTINJE” PREBAČEN NA KALEMEGDAN: Beogradski pobednik

Ili možda preseliti na neko zgodnije mesto, kao što smo svojevremeno Beogradskog pobednika, takođe rad gorepomenutog Meštrovića, prekomandovali sa Terazija na Kalemegdan, a sve da nam gola skulptura jednog Hrvata ne bi ugrožavala javni moral, te izazivala grešne misli i vlažne slove dorćolskih dama. Da li smo se uopšte civilizacijski odmakli od 1928. godine do danas?

Po pitanju razdvajanja umetnosti od politike, izgleda da nismo mnogo, bar neki od nas.

Treba li da podsećam da je nekima, po istoj retrogradnoj logici, nedavno zasmetalo to što je isti taj Pobednik skinut sa svog postolja i poslat na restauraciju…

Da li, pitam se dalje, činjenica da se sve ovo dešava za Vučićevog vakta, znači da sada treba kukumavčiti i plakati nad doskorašnjim ruglom Beograda, najsmrdljivijom gradskom četvrti, čiji je lendmark bila i najveća balkanska javna kuća na otvorenom, na čijem će mestu sada nići aleje za šetače i zelene površine?

SEKS I ESTETIKA: Kadar sa nekadašnje beogradske Štajge

Ko god kaže da je ozloglašeni kvart prestonice bolje izgledao nekada nego što izgleda danas ili će izgledati uskoro, licemer je i lažov.

Pored toga što nikome ne služi, smatram i da takvo licemerje škodi, naročito onima koji bi da vide skori kraj Vučićeve vladavine. Iako oni, na žalost, nisu dovoljno pametni da to shvate.

Licemerje i pare

Pokreće se ovde i pitanje novca, što je svakako važno. Bronzani je župan koštao, po nekim procenama, desetak miliona evra, od čega se, kako kažu kritičari, mogla opremiti velika bolnica, podići dve škole ili kupiti 500 respiratora…Jeftina i patetična zamena teza. Niko normalan ne spori da treba obezbediti dovoljno bolnica i škole, ali da li to znači da je apsolutno nevažno u kakvom će okruženju ljudi živeti?

Ovo ujedno i ne znači da ne treba isterati na čistac priču o tome koliko je zaista koštao spomenik, kome su tačno i za koje usluge isplaćene određene sume novca. Kao što jednog dana treba istražiti i poslati na robiju sve koji su se ogrešili o zakon u sumnjivim transkcijama koje su se odvijale iza kulisa Belgrade Waterfronta, svih tih kompanija nejasnog vlasništva i sumnjive prošlosti.

Dok se to ne desi, bilo bi pristojno da se rasprava o spomeniku rodonačelniku prve srpske dinastije i potonjem prvom srpskom svecu (Simeonu, što je bilo monaško ime Stefana Nemanje) bar malo izvuče iz blata dnevne politike.

Nemanjići u blatu dnevne politike

Tragično je, naime, i sramotno što su sve druge dimenzije, pre svega ona istorijska, od početka ove rasprave gurnute u drugi plan.

Nisam, naime, čuo da je iko od kritičara, onih sa javno prepoznatljivim imenom i prezimenom, makar u jednoj rečenici istakao značaj i potrebu da Srbija konačno dobije obeležje i spomen na jednog Nemanjića. S druge strane, čuo sam svakojake tupave, kvazi-istorijske komentare, pored ostalog i onaj kako Nemanjići zapravo i nisu državotvorna srpska dinastija.

U SENCI DNEVNE POLITIKE: Sveti Simeon, freska iz manastira Bogorodica Ljeviška

U ovome su se naročito isticali političari, koji pogrešno misle da će im pohvala, ako se kojim slučajem omakne, srozati politički rejting i skinuti opozicionu krunu sa glave. Naspram te decenijske mantre, smatram da će upravo prvi političar koji počne objektivno i razložno da hvali i kritikuje svoje rivale napraviti revoluciju u biračkom telu i brzo osvojiti vlast u Srbiji.

Umesto toga, sve se svelo na staru, već viđenu kukumavku po kojoj sve što Vučić&Co naprave nije i ne može biti dobro.

Nijanse

Po svaku cenu i “bez gledanja” napadati svaki potez Njega i Njegovih, bez obzira da li otvara fabrike, autoputeve ili diže postamente, taktika je koja Vučića, šta god mislili njegovi politički i medijski oponenti, cementira na vlasti za duže vreme. Ako se sve svodi na mrak, negaciju i horsko lamentiranje, bez nove retorike i ideja, makar skice neke bolje i pravednije zemlje nego što je današnja Srbija, crno nam se piše.

Praviti buku oko svega i svačega, bez selekcije i gradiranja prioriteta, u jednom će trenutku (ako već nije) napraviti kakofoniju u kojoj oni koji bi jednog dana svojim glasovima trebali da smene ovu gadnu garnituru, od čitave gungule neće zapaziti one zaista efemerne pojave koje treba da izazovu istinski revolt i budu kažnjene na izborima.

Ako gospoda tvrdoglavo nastave ovim putem bojim se da ćemo u potpunosti izgubiti osećaj za nijanse, a taj je daltonizam veoma opasan, a na duže staze može biti i fatalan za jedno društvo.

Treba li da podsećam da nas je crno-beli svet i doveo ovde gde smo sad…

Piše: Antonije Kovačević Foto: Wikipedia, Art@site

Advertisement