Connect with us

Uncategorized

NOVAK LUKOVAC Kako mi je nepoznati Grk iz Čikaga pomagao kada mi je bilo najteže, na jednom dalekom ostrvu u Egeju! (FOTO)

Published

on

Bilo je to sredinom avgusta prošle godine. Trajektom sam stigao na grčko ostrvo Ikarija, uzbuđen i pun iščekivanja – prvi dan na moru! Moja devojka, polu-Grkinja, koja je bila izuzetno dobro upoznata sa ovim neobičnim ostrvom, znajući moj neobuzdani duh, upozorila bi me s vremena na vreme: “Novače, čoveče! Smiri se. Ovo je divlje ostrvo! Nije ovo Atina. Ako ti se nešto desi, nema ko da ti pomogne.”

“Važi, važi”, odgovarao sam nonšalantno. Koliko je samo bila u pravu. Ipak je ovo ostrvo dobilo ime po padu čuvenog Ikara, oca Dedalovog. Leteo je previše visoko.

Čim sam isparkirao auto iz brodske garaže i krenuo uskim putevima koji vijugaju nad oštrim, zastrašujućim liticama, bilo mi je malo jasnije o čemu je govorila, ali i dalje sam bio uveren, kako u svoje vozačko umeće, tako i u sposobnost da brinem o sebi i nama.

Prvo što je trebalo da uradimo jeste da pronađemo mesto gde ćemo razapeti šator u kojem ćemo živeti narednih sedmica, možda i meseci. Kanjon koji vodi do plaže Nas izgledao je kao idealno mesto, ne samo zbog hlada koji je pružao, već i zbog toga što je to verovatno i najpopularnije mesto za free-camping na čitavom ostrvu.

Međutim, sezona se već bližila vrhuncu i nije bilo tako lako pronaći mesto zaklonjeno od sunca, a da nije ispod nekakve zloslutne stene, koja bi se pri najmanjem drhtaju tla najverovatnije sručila nama na glavu.

Tražeći, tako, gde da pobodemo koplje, zalazili smo sve dublje i dublje u kanjon, dok nismo odmakli toliko daleko da mi se učinilo lakšim da se popnemo do puta uz ivicu kanjona, nego da se vraćamo čitavih sat i po vremena nazad, skačući kao divokoze sa kamena na kamen, kroz korito polu-presahle reke.

Ne bih da dužim – na kraju smo se popeli do puta, polu živi, i to pukom srećom! Malo je falilo.

Nezgoda na ostrvu Ikarija / Novak Lukovac

Ohrabren ovom, prvom pobedom nad ostrvom, počinio sam hibris, odnosno prekoračenje mere, poznato kao najčešći uzrok pada junaka u antičkim grčkim tragedijama.

Došlo je veče, i uputili smo se na drugi kraj ostrva u selo Karkinagri, gde se održavao Panigiri – grčka reč za svi u krug – odnosno, opšte narodno veselje, koje se po običaju održava na centralnom gradskom ili seoskom trgu i traje od sumraka do svitanja i duže. Pije se vino u neograničenim količinama, jede se jaretina i igra se kolo! Milina! Pogledajte video ispod i uverite se sami.

Pilo se jako i neobuzdano sve dok nekih pet ujutru, kada je snaga polako počela da me izdaje, iako me je bilo sramota dok sam gledao grčkog dekicu od nekih 90 godina, koji nije ni u igri ni u piću zaostajao za mnom, kako ne odustaje od slavlja.

“Ajmo da spavamo, ne mogu da gledam na oči”, rekao sam devojci i društvu. Kako smo putovali celu noć, ni oni nisu baš pucali od entuzijazma da ostanemo duže.

E, sad. Znam da je to za svaku osudu i da nema opravdanja, ali prosto – ostrvo je takvo! Kud svi Turci, tu i mali Mujo. Ne postavlja se pitanje: “Je l’ voziš kad piješ?”, već, “Voziš li uopšte kad ne piješ?”.

Tako nalupan vinom, seo sam za volan i krenuo dug put u rikverc ka prvom mestu gde mogu da se okrenem, pošto je od trenutka kada sam se parkirao, pristiglo još najmanje 500 automobila koji si i ovako uzan put pretvorili u kozju stazu.

Posle nekih kilometar i po vožnje unazad, što zbog umora, što zbog prašnjavih retrovizora i stakala, što zbog mraka i vina, učinilo mi se da sam konačno na pravom mestu za okretanje.

Grdno sam se prevario.

Bela linija kojom je bila označena ivica puta, spojila se u mojoj glavi sa belom kućom iza. Problem je taj što je između bila rupa, jarak dubine koja se kretala od oko metar i po, pa do zemlje, pod nagibom.

Išao sam izuzetno polako unazad, kada se odjednom čulo BUM! Zadnji točkovi su propali i auto je odjednom bio pod uglom koji nije mirisao na dobro.

“Jao, majko moja”, rekao sam i izašao da vidim šta se desilo. Oba zadnja točka u vazduhu, a prednji taman podignuti toliko da mi ni pogon 4×4 ne može pomoći.

Molitva Ikaru i drevnim bogovima / Novak Lukovac

Prvo sam proklinjao i sebe i bogove, drao se i psovao, krivio tipa sa benzinske pumpe koji mi je greškom sipao malo bezolovnog, umesto dizela, zbog čega sam, u besu, zaboravio da operem stakla, i tako dalje. Uglavnom, opšte ludilo.

Moj najbolji prijatelj i kolega novinar, koji je takođe bio tu, bio je još razvaljeniji od mene, pa je samo rekao: “Brate, ja ne mogu nikako da ti pomognem”, pre nego što se sručio na prašnjavu zemlju pored puta i zaspao.

Usledila je agonija. Počeo sam da skupljam najveće kamenje koje sam mogao da pronađem u okolini i da zidam rampu koja bi mi pomogla da se izvučem. Do nekih osam, devet sati ujutru, izgradio sam poprilično mnogo, a kako se panigiri polako privodio kraju, sve više i više ljudi prolazilo je putem, sa kojeg je visio moj auto.

Prvo bi se čuo smeh, jer zaista, auto je izgledao potpuno bizarno u onom položaju. Međutim, Grci su, barem prema mom iskustvu, zaista divan narod, i nije bilo čoveka koji se nije zaustavio kako bi pomogao.

U jednom trenutku, oko mene se našlo petnaestak ljudi. Lomili smo kičmu gurajući auto od dve i po tone tamo vamo, pokušavajući nekako da ga izvučemo, ali realno, svi smo bili pijani i pojma nismo imali šta radimo.

Odjednom, prišla je devojka, Grkinja, sa telefonom u rukama i obratila mi se, pokazujući mi neko lice na ekranu: “Ovo je moj prijatelj iz Čikaga, on je auto-mehaničar. Možda može da pomogne”.

“Hvala, puno!”, odgovorio sam i uzeo telefon.

“Jasu file (Zdravo, prijatelju)”, čulo se. “Daj da vidim šta se dogodilo”, nastavio je na engleskom.

Pokazao sam mu auto i pitao šta da radim?

Od tog trenutka, okupljena radna snaga imala je koordinatora. Gotovo sat vremena, ovaj čovek je davao sve od sebe, kao da je tu, da nekako pomogne da izvučemo automobil.

Trenuci očajanja / Novak Lukovac

U međuvremenu mi je ispričao kako je iz Čikaga, kako živi u srpskom komšiluku i ima veliki broj prijatelja Srba, kako se međusobno svi pomažu, druže, i kako su jednom rečju, braća!

Bio je to vrlo emotivan i topao razgovor. Nisam znao kako da mu se zahvalim. A i adrenalin koji je tukao kroz moje telo sludeo me je u tolikoj meri, da ne mogu ni da se setim kako smo se pozdravili i da li sam mu odao zasluženo poštovanje.

Na kraju, naši napori su bili, barem delimično uzaludni, jer sam morao da sačekam kran, mada je rampa koju sam izgradio itekako poslužila svrsi. Znam samo da mi je u ključnom trenutku rekao: “Stop! Ako ga dalje pomeriš, uništićeš auto.” Kada sam kasnije odvezao auto kod auto-mehaničara, rekao mi je: “Da si ga još malo pomerio, mogao bi da baciš auto u staro gvožđe”.

Grk iz Čikaga je tada nestao iz mog života, ali će mi uvek ostati u najlepšem sećanju.

Ukoliko pročitate ovaj tekst i živite u Čikagu, ispričajte ovu priču svojim prijateljima Grcima. Možda se baš neki od njih prepozna. Voleo bih da mu još jednom zahvalim.

A evo i ovde.

Hvala, brate!

Piše: Novak Lukovac
Foto: Novak Lukovac

Continue Reading
Advertisement
Click to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Advertisement