Nikola Đokić je, jednom davno, usnuo jedan san. Ali sudbina ga je odvela na drugu stranu. Muzika, umetnost, bubnjevi…uvek su bili sastavni deo njegovog života. Ali živeti i preživeti od tog posla u Srbiji je bilo teško. Zato je Nikola radio što je morao da bi preživeo. Ali nikada nije zaboravio san…

A onda se, iznenada, ali ne slučajno, ukazala prilika da ga ostvari. Posle godina pokušaja uspeo je da upiše doktorske studije džez bubnja u Americi, ostavio posao i sve što je imao u Beogradu i krenuo na put pun neizvesnosti,. Ali, kako to uvek biva, sreća je pratila hrabre. I talentovane. Nema veze što u trom trenutku više nije bio mlad, imao je celih 45 kada je ponovo postao student.

Ali, hajde da čujemo priču ispočetka…

-Rođen sam i odrastao u Beogradu, tačnije preko Save, na Novom Beogradu. Tamo sam završio osnovnu, posle toga Devetu beogradsku gimnaziju, Srednju muzicku skolu Stanković (dzez odsek), Višu mašinsku/metalsku školu, osnovne i master studije na džez odseku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Mnogoškole je iza mene, ali je falila ona jedna, da postanem doktor za bubnjeve.

Doći ćemo i do toga…Od kada se baviš muzikom?

-Profesionalno se bavim muzikom od svoje 22-23 godine, tako da sam skoro 25 godina prisutan na muzičkoj sceni kao član i saradnik mnogih orkestara i bendova. Vec 20 godina sam stalno zaposlen kao bubnjar i perkusionista u Pozoristu na Terazijama.

Od kad sviraš bubnjeve?

-Bubnjeve sam počeo da sviram odmah nakon osnovne, posle kratkog pokušaja sa gitarom. Ubrzo sam počeo da sviram po srednjoškolskim bendovima u gradu, krenuo na privatne časove kod Lazara Džamica i Igora Maleševića, posle kod Karla u Stankoviću, i onda profesionalno sa mnogim rok i bluz bendovima (Đura i Mornari, Poiint Blank) , a posle i džez sastavima u gradu.

Kad si počeo da razmišljaš o tome da muzika postane tvoj posao, tvoj život?

-Pošto sam bio dobar sa “naukom” upisao sam Mašinski Fakultet. Međutim, na drugoj godini sam presekao i odlučio da se potpuno posvetim muzici. Bas u to vreme se otvorio džez odsek u Muzičkoj skoli “Stanković”, što sam shvatio kao poziv da krenem tim putem. Napustio sam fakultet na čuđenje mnogih. Malo ko je to razumeo, ali ja sam tada već znao šta želim i sve ostalo nije bilo važno.

Kako si prelomio da dođeš u Ameriku i ostvariš svoj san, koji je u jednom trenutku izgledao prilično daleko?

-Nakon završenih master studija na odseku za džez na FMU u Beogradu, i nakon razgovora sa prijateljem i kolegom Dimitrijem Vasiljevićem (koji je doktorirao džez klavir u Americi), rešio sam da se prijavim na nekoliko američkih i kanadskih univerziteta koji imaju džez doktorski program. Pozvali su me na audiciju u Ostin (Teksas) i Urbana-Šampejn (Ilinois), gde su mi posle audicije ponudili punu stipendiju (plaćenu trogodišnju školarinu). I…spakоvao sam kofere i otišao.

Kako su na tvoju odluku reagovali tvoji prijatelji, porodica? Ipak se na ovaj korak nisi odlučio u svojim dvadesetim, već si bio dobrano zahazio u petu deceniju života

-Svi su mi dali bezrezervnu podršku, pošto se zaista radilo o prilici koja se ne propušta. Veliku podršku i razumevanje sam dobio i od svoje matične kuće, “Pozoriste na Terazijama”.

Šta si ostavio u Srbiji i šta si sve rizikovao da bi ispunio svoj san?

-Ostavio sam stalan posao, porodicu, prijatelje – prakticno ceo dotadašnji život 

Prvi dani u SAD, problemi, prilagođavanje, nostalgija, neke zanimljive situacije koje si doživeo…

-Imam utisak da sam za ove četiri godine intenzivnog rada proživeo deset “običnih” godina, tako da bi bilo predugačko opisivati šta sam sve doživeo. Naučio sam mnogo o sebi i bližnjima, a koliko je bilo teško može stati u jednu rečenicu: “Da sam znao koliko će biti teško već od samog početka, verovatno bih se vratio istim avionom nazad u Srbiju”. Međutim, malo po malo, korak po korak, i eto nas tu gde smo sada.

Je li tvojim kolegama i profesorima bilo čudno što si u 40-tim odlučio da dođeš na studije preko okeana, kakvi su bili komentari? 

-Ne, naprotiv: u Americi je uobičajeno da ostvareni muzičari nakon 10,20, pa i 30 godina profesionalne karijere upišu doktorat, da bi dobili mogućnost da i sami predaju na nekom univerzitetu. I meni je taj koncept blizak, jer sam mišljenja da spoj prakse i teorije, sviračkog i akademskog iskustva, može doneti konstruktivan doprinos muzici i umetnosti uopšte. Kolege i profesori sa obe strane okeana su mi dali veliku podršku.

Jesi morao da nađeš neki posao da bi finansirao školovanje i život u Americi? Možda svirao negde, tezgario sa nekim kolegama, itd…

-Da, prva 2-3 meseca sam se prijavljivao za različite poslove na univerzitetu, radio na klizalistu i kao sportski sudija, dok nisam dobio posao na Biznis koledžu kao audio-video podrška za njihove onlajn kurseve, tako da sam usput naučio ponešto i o ekonomiji i menadzmentu. Sve vreme sam naravno svirao sa muzičarima na lokalnoj sceni, gde ima vrhunskih mladih muzičara, kao i profesora sa svetskim karijerama.

Koga si upoznao na koledžu, je li bilo ljudi sa sličnim ili zanimljivim životnim pričama? Jesi imao prilike da sretnes Stefana Milenkovića, koji je na tvom koledžu bio profesor? Nekog našeg studenta, muzičara…

-Upoznao sam mnogo kolega i profesora iz oblasti muzike, ali i raznih drugih oblasti. Upoznao sam i mnogo ljudi i kolega sa različitim životnim pričama i iskustvima, što mi je pomoglo da se brže uklopim u društvo. Stefana Milenkovića sam sreo 2-3 puta i to usput.

Kako se osećaš sad kada si ostvario san, kad si priveo kraju doktorat?

-Moj san je bio da se usavršavam i napredujem, i da jednog dana budem bar blizu nivoa muziciranja naših muzičkih idola. Doktorat u Americi mi je dao mogućnost da sviram sa vrhuskim muzičarima u kolevci džeza, kao i da upotpunim svoje znanje I nastavim dalje sa učenjem.

Kakvi su ti planovi za dalje, da li ostaješ u Americi? Jesi li već dobio neke ponude, da ostaneš na fakultetu, da sviraš sa nekim…

-Imam još jednu godinu da ostanem na univerzitetu posle doktorata, pa ću nešto više znati uskoro.

Šta bi poručio ljudima u Srbiji koji imaju snove ali to ne smeju naglas da kažu? 

-Mislim da nema univerzalnih recepata, jer smo svi različite ličnosti. Rekao bih da je korisno da čovek provede neko vreme preispitujući sebe I tražeći šta bi bilo ono što najviše voli da radi i čemu se najviše raduje. Kad to sazna, preostaje mu da sve svoje snage uloži u taj put. I uspeh nikada neće izostati.

Razgovarao: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva