Nebojša je voleo da crta, a pisao je poeziju od studentskih dana, pa do kraja. Baratao je rečima, voleo je da napiše poruku u stihu. Njegove SMS-ove i danas svi njegovi bližnji čuvaju, i dalje im se smeju. Bio je Šekspir SMS-a.

Posle njegovog odlaska, Milica je u tim pakovanjima, bolnoj selidbi, pronašla jednu svesku sa crtežima i poezijom. Evo jedne pesme, koja je sada prvi put ugledala svetlost dana. A u novoj knjizi o Nebojši Glogovcu, pisca, novinara i saradnika portala Serbian Times Aleksandra Đuričića, ima ih još.

Tužno pozorište

Imam tužno pozorište.
Oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem.
Sa zidova još cure nečije suze.
Između crno-belog i kolora.
Jedan reflektor.
Jedan gledalac.
Mnogo glumaca. Mnogo.
Par iskrenih. Sa osmehom
I suzom.
Ali gledalac se zaneo,
pa zaboravio da tapše.
Sad sedi sam.
Zatvara oči
i predstava se nastavlja.
Na tren vidi njihove ruke
odozgo. Prema njemu.
Igra se njima.
Igraju se.
Smeje se jako
kao nikad.
Tresu se suze na zidovima.
Oseća ritam i dah na vratu
I Sunce u stomaku
I svetlo u glavi.
Vrisak.
I mir.
I mir.
Nema aplauza.
Otišao je poslednji gledalac.
N. G.

Aleksandar Đuričić je razgovarao sa sedamdesetak ljudi o Nebojši Glogovcu, što je pretočio u knjigu u kojoj je završilo četrdesetak svedočenja onih koji su ga poznavali, voleli, igrali sa njim, bili mu i bliski i daleki, ali su u raznim fazama bili tu, pored njega.

Izvor: Nedeljnik.rs
Foto: Printscreen YouTube / Телевизија Храм