Kako je despot Đurađ došao do moštiju Svetog Luke, sa ciljem da Srbiji pribavi moćnog nebeskog zaštitnika
Sredinom 15. veka Srpska despotovina nalazila se u životnoj opasnosti od Osmanske carevine koja je nadirala sa jugoistoka. Smederevo je već bilo palo 1439, ali je povraćeno 1444. tokom Duge vojne, koju su predvodili poljsko-ugarski kralj Vladislav i ugarski velikaš Janoš Hunjadi. Đurađ je bio njen aktivni učesnik sve do potpisivanja Segedinskog mira, koji su Vladislav i Hunjadi prekršili, nastavili rat protiv Turske i doživeli katastrofu kod Varne.
U takvoj situaciji, a sa ciljem da srpskoj državi obezbedi jednog krupnog nebeskog pokrovitelja, despot Đurađ doneo je u Srbiju 1453. mošti Svetog Luke, apostola i jevanđeliste, prvog ikonopisca. Kako su mošti dobavljene, i kakva je ceremonija pratila njihov dolazak u zemlju i prestono Smederevo, jedna je od najinteresantnijih među onim slabo poznatim pričama srpske istorije.
Sveti apostol Luka, koji se u lepom dobu od 84 godine upokojio u Beotiji, središnjoj Grčkoj, počivao je u Tebi sve do 357. godine, kada je prenesen u Carigrad, zajedno s moštima svetih apostola Andrije i Timoteja, za vreme poluarijanskog cara Konstancija II. Tamo je ostao je narednih osam i po vekova.
Kada su krstaši 1204. zauzeli Konstantinovgrad, jedan francuski vitez je prisvojio Lukine mošti, ukrcao ih na brod i krenuo put domovine. Snažna oluja je izazvala brodolom kod obala Lefkade, ispred ondašnjeg epirskog grada Rogosa, pa je vitez, poštujući volju svetitelja, ostavio relikvije gospodaru grada Karlu, u zamenu za 600 dukata i još neke skupocene poklone.
Čudotvorne mošti čuvale su Rogos i donosile mu dobrobit 250 godina. Glas o tome stigao je i do srpskog despota, početkom jeseni 1448, u vreme Druge kosovske bitke, vođene između Ugara i Turaka, dok su Đurađ i njegov sin Lazar izgleda bili zauzeti kratkotrajnim ratom s Bosnom. Tada im se javio neki anđeloliki starac i posavetovao ih da pribave Lukine mošti, kako bi se spasili od Božjeg gneva.
Đurađ se prvo posvetio proveri autentičnosti relikvije, što je bilo od presudne važnosti, posebno nakon 1204, kada je zaista veliki broj njih sumnjive provenijencije preplavio zapadnu polovinu Evrope. U prilog Lukinih moštiju išlo je to što je posle onog brodoloma, uz njih navodno pronađen svitak, neka vrsta sertifikata, kojim se garantovala autentičnost, ali to nije bilo dovoljno.
Iz pisma Đurđeve unuke Marije, udovice kralja Stefana Tomaševića od Bosne, upućenog 1463. vojvodi Ivanišu Vlatkoviću kao reakcija na mletačko osporavanje autentičnosti moštiju, saznajemo da se despot obratio pećkom patrijarhu Nikodimu II, i dobivši od njega pozitivan odgovor, ali i uput na svetogorskog prota, kao najmerodavniju instancu za to pitanje, poslao na Atos smederevskog mitropolita Atanasija.
Dobivši i tamo potvrdu, stvar je mogla da ide dalje. Despot je uputio poslanstvo u Jedrene, kako bi od Mehmeda II otkupio mošti. Veruje se da je uspehu ovog poduhvata kumovala“ sultanija Mara, despotova kći i sultanova maćeha, ali ni ona ne bi mogla ništa da sultan nije bio zadovoljan otkupom: iz pisma splitskog kneza Andrije Venerija upućenog mletačkom duždu 1463. godine, koji se poziva na Mariju od Bosne, saznajemo da se radilo o 30.000 dukata.
Ali iz već pomenutog Marijinog pisma, u kome ona moli da se njena saznanja ne prenose mletačkoj Sinjoriji, kako bi imala bolju pregovaračku poziciju, vidimo da je despot uspeo da prepolovi cenu, te da mu je drugih 15.000 dukata vraćeno. Izgleda, međutim, da su pomoću tih drugih 15.000 pokriveni troškovi poslanstva i prenosa, kao i ličnih poklona sultanu (odvojeno od samog otkupa), zapovedniku Rogosa, svetogorskom protu, i drugima koji su morali biti „ispoštovani“.
Kolika je bila suma 30.000 dukata možemo zaključiti iz činjenice, da je Mariji ugarski kralj Matija Korvin, u zamenu za Lukine mošti, nudio tri do četiri zamka u trajno vlasništvo!
Srpsko poslanstvo, koje je put Rogosa krenulo u poznu jesen 1452, predvodili su mitropolit prizrenski kir Mihailo, leštijanski iguman Venedikt i Đurađev savetnik boljar Stefan. Putovanje je, usled vremenskih prilika, trajalo dvadeset osam dana, ali vreme je bilo najmanji problem.
Grci iz Rogosa su imali drugačije poglede na prirodu kupoprodaje koja se odigrala u Jedrenu: to što je osmanski vladar Đurađu prodao ono što je njihovo, a ne njegovo, nije značilo da će oni sarađivati u prenosu vlasništva. I zbilja, saznavši za dolazak Srba, Rogošani su sakrili svoje voljene i štovane relikvije u gradsku kulu, u nameri da spreče ono što su oni videli kao otimačinu.
No, uz pomoć turskog zapovednika grada, „podmazanog“ dukatima, naši momci, koji su se nalazili u pratnji delegacije, uvukli su se u kulu kroz tajni prolaz i ukrali mošti, a zatim u najvećoj brzini utekli pred poterom koja je krenula za njima — u stručnoj literaturi, ovo se naziva „furta sacra“, sveta krađa, i mi nismo prvi koji su je izveli, mada možda jesmo među poslednjima, imajući u vidu vreme kada se ovo odigrava.
Nemojte nijednog trenutka posumnjati u to da smo opravdali krađu voljom samog apostola. Iz „Beogradskog zbornika“, nastalog verovatno u periodu 1453—1456, saznajemo da se tom prilikom desilo čudo: poslanstvo, bežeći sa svetim moštima, prešlo je reku neokvasivši se. Autor pomenutog rukopisa ovo izričito poredi sa Mojsijevim prelaskom preko Crvenog mora i nošenjem Kovčega zaveta preko Jordana.
Međutim, kako je srednjovekovni obred prenosa moštiju s jednog na drugo mesto imao tačno razrađene etape, ovakav način preuzimanja relikvija značio je izostanak prve, koja se zvala „svečani polazak“. Time je prenos Lukinih moštiju, poslednji u srpskoj srednjovekovnoj državi, počeo suprotno i našoj i opštoj relikvijarnoj praksi. Ipak, ostatak ceremonije bio je u svakom smislu veličanstven…
OSTALE TEME:
MEĐU NAJBOLJIM STUDENTIMA U AMERICI: Lazarovo ime ugravirano na zidu njujorškog univerziteta! (FOTO)
Izvor: Danica Popović, „Pod okriljem svetosti: Kult svetih vladara i relikvija u srednjovekovnoj Srbiji“; Foto: ChatGPT prompt by Serbian Times