„NARAVNO DA ĆU SLUŠATI JOKIĆA, NISAM LUD“: Pešić otkrio tajnu uspeha Orlova, pa najavio pripreme za Evropsko prvenstvo! (VIDEO)

Svetislav Pešić, selektor košarkaške reprezentacije Srbije, legenda evropske i svetske košarke, je za Sportal je sumirao utiske na 2024. godinu i Olimpijske igre, ali i najavio Evropsko prvenstvo koje se željno iščekuje.

„Evo tu sam, u kući sam u Minhenu u ovom ateljeu, kao što vidiš. Ovde imam sve one instrumente koji su mi potrebni da držim kontakt sa čitavim svetom, ali što je najvažnije, da mogu da preko ovih mojih instrumenta da gledam ove moje igrače, da ih pratim. Sinoć sam bio na utakmici Panatinaikos – Bajern, a ja inače ne idem na utakmice. Više volim da idem na trening da gledam ove moje kako treniraju, ali imao sam neki intervju i onda sam ostao na utakmici. Ovde su prošli božični praznici, sad dolazi Nova godina i ja se posle Nove godine ponovo spremam, pakujem i dolazim u Beograd i onda tamo sam sve do kraja završne runde kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Prvo protiv Finske, tamo u Helsinkiju, pa posle protiv Gruzije kod nas u Pioniru“, rekao je Pešić.

Znamo da volite i da kažete kako je nekad i dobro imati dvojicu lidera, socijalnog lidera i najboljeg igrača. Tako ste govorili za Indijanapolis, tako je bilo i sada kad smo imali i Bogdana i Jokića. Kako ste videli tu njihovu sponu? Jer mi smo imali taj slučaj da na Eurobasketu nemamo Bogdana, u Manili nismo imali Jokića i sada smo konačno njih dvojicu videli zajedno.

„Naravno da se od njima najviše govori i oni su takozvane vođe, svaki na svoj način, naravno. Oni se poprilično razlikuju i po mentalitetu i po kulturi igranja i po razmišljanju, naravno, pozicija na kojoj se one nalaze je totalno različita, ali važno je da su oni svesni i to je pretpostavljeno njihov najveći kvalitet, da su oni svesni da oni nisu genijalci i da sve što se oko njih dešava, da to nije baš zbog toga što su oni tu, nego da oni grade i svoje samopouzdanje, odgovornost i sve ostalo zajedno sa ekipom. Onoliko si dobar i onoliko možeš taj talenat da pretvoriš u kvalitet, koliko imaš podršku od ostalih igrača. Tako da mnogo je važno ako ostali igrači dobiju podršku od njih dvojice i ako se taj ’fidbek’ vrati sa druge strane i onda je ta povezanost između njih veća, kao i poverenje. Ja ne govorim samo za vreme takmice, iako je to najvažnije. Nego i pre utakmice, pripremamo se za utakmicu čak i u nekom delu privatnog života, za vreme tih šampionata.“

Tokom Olimpijskih igara videli smo nekoliko video snimaka i momenata kada ste se baš zajedno i konsultovali, i crtali na tabli, i na treningu, i na utakmici. Koliko vam je značilo to jer je poznato kakvu on viziju ima na terenu i koliko je Vama pomoglo u trenerskom poslu baš sve to što on ume da pokaže na terenu i da vidi možda što neko drugi možda i ne vidi?

„Pa slušaj da ti kažem, ja nisam genijalac, ja sam samo dobar trener i jedan od najboljih koji se je pojavio u ovom sportu. Pošto to ti ne kažeš, onda ja da kažem. Ali ja sam razumeo da ako hoćeš da budeš uspešan trener, onda pre svega moraš da razumeš da ne smeš da budeš iznad kluba, reprezentacije, ni u jednom slučaju. Iako te ponekada možda mediji ili ne znam ko, kad pobeđuješ stalno, proglase da si genije, a kad stvarno pomisliš da si genije, onda moraš da se zamisliš koliko si pametan i inteligentan. Prema tome, želim da kažem da sam ja uvek, čitavog života, kao trener pokušao da pronađem taj balans između samopouzdanja i skromnosti i zato sam ja tu gde se sada nalazim s ovim mojim godinama o kojima mnogi pričaju, a ja uopšte ne pričam o tome. Želim da kažem da je ta komunikacija sa Jokićem, Divcem, Bodirogom i svima sa kojima sam ja radio, uvek bila na tom nivou.“

„Ja sam stvarno od početka razumeo da sam ja tu pre svega zbog njih i da ja moram da njima pronađem pravo radno mesto gde se oni svi osećaju komforno. A da bi to uradio, onda moraš da vidiš šta on misli o tome. Taj Jokić i neki drugi Jokići i tako dalje. Prema tome, to što je sada taj snimao na treningu, pa je to sada stavljeno na Jutjub, pa onda se o tome naravno priča, vidi Pešića, njega vodi Jokić. Ja kažem, pa naravno, pa sigurno, on je najbolji igrač na svetu, pa nisam lud. Nikad kao trener ne smeš ni da pomisliš da se stavljaš iznad grupe, iznad tima, iznad kluba. Ali istovremeno, svi ti koji su u tom procesu, pre svega igrači, oni treba ili moraju da prate trenera. Znači njegovu filozofiju, te instrukcije koje on daje, ne samo za vreme treninga i utakmice, nego i pre i posle. Te međuljudske odnose moraš svaki dan da treniraš. Trening je važan, taj od sat i po ili dva, ne znam koliko, on je važan, jer da trening nije važan, onda ne bi ni trenirali. Ali u ova nova vremena, moderna, kako kažu, moraš da treniraš međuljudske odnose, svaki dan. Zbog toga, i to je posao trenera. E, ako se nađe taj balans da trener razume da ne sme da bude iznad ekipe, a da ti igrači razumeju da samo jedna osoba koju treba da prate je trener, ako se tu stvori taj balans, napravi, onda je samo pitanje kada ćeš pobediti. Znači, uspek sigurno dolazi. Koji uspeh, ne znam. Ali, uspeh ponekad ne mora da bude samo osvojena medalja ili titula. Uspeh može da bude i nešto drugo.“

Što se tiče ceremonije dodele medalja, kako ste to videli? O tome se dosta pričalo, igrači su dali sebi oduška posle pritiska i one utakmice sa Nemačkom?

„Izgledalo je tako kako si gledao. Ja pravo da ti kažem, ja sam bio tamo negde, imao sam neke intervju, tako da i ne znam šta se dešavalo, jer po pravilima olimpijskih turnira, stručni štab i treneri ne učestvuju u tom zvaničnom proglašenju. Tako da proslavilo se punom snagom i neka su se proslavili uspesi. Uspesi treba da se slave punom snagom. I tako i treba. Ne treba ni da se zaborave, ali ono što sam prethodno rekao, uspesi treba da se iskoriste, da se na tome gradi jedna nova kultura, novi standardi i tako dalje, jer se uvek pobeđuje na različite načine. Prema tome, mi smo izgradili neke standarde u reprezentaciji, ali to ništa ne znači. To ništa ne znači u pripremama za Evropsko prvenstvo jer vrlo brzo se zaborave standardi koje smo mi postavili – zašto?“

„Ne zato što igrači u reprezentaciji to namerno zaborave, nego su oni deset meseci u svojim klubovima, a svi klubovi imaju različiti način organizacije, treneri se svi razlikuju, svaki ima neku svoju filozofiju i kada oni dođu, reprezentacija se ponovo skupi, ponovo moramo da obnovimo gradivo. Da ih vratimo u ta naša pravila, ponekad ne razumeju zbog čega svi moramo da budemo na doručku. Kao, „pa mi ne doručkujemo sa našim ekipama“. Pa rekoh „dobro, vi nemojte da doručkujete“. Ovde nije doručak zbog doručka, nego ovde je doručak da se svi zajedno vidimo, jer trener uvek ima nešto novo, da saopšti pred početak radnog dana. To niko ne radi, ali mi radimo i u tome se mi razlikujemo i to su sada ti procesi koji počinju, što ja kažem, pre treninga. Tako da to je sve tako onako u tom što ja kažem, što vi to ne vidite. A mi vam evo sad otkrivamo tajne, da svi na doručku moraju da se pojave, bez obzira da li su gladni ili nisu gladni, ili imaju naviku da doručkuju ili nemaju naviku da doručkuju. Ali znaš kako, pretvarati loše navike u dobre je težak put, ali kad je klopa u pitanju, znaš, onda je to lakše.“