„NAJTUŽNIJE JE GLEDATI ČOVEKA KOJEM SE IZMIČE APSOLUTNA VLAST“: Ranko Pivljanin o Vučiću i mogućem novom mandatu!

Retko šta tako tužno i bedno izgleda kao čovek koji gubi vlast, a najtužnije je gledati čoveka kojem se izmiče apsolutna vlast, bez obzira što postoji realna mogućnost i da je zadrži, a to je Aleksandar Vučić u ovom trenutku. To, donekle, može biti uteha u smislu da novi mandat, makar i privremeno, produžava slobodu njemu i njegovima i omogućava da svojih lukrativnih pet minuta vlasti produže za još neki sekund i uzmu još neku stotinu ili milijardu evra, ali jedna teška senka se nadvija nad tim, naizgled, srećnim ishodom.

Iako u konfuziji i panici, on je dovoljno svestan da više nikad ni kojem formatu – osim u slučaju da od zemlje na evropskom tlu napravi Severnu Koreju – neće biti ni u sitauaciji ni u mogućnosti da prokletu vlast, svoju najveću a i jedinu opsesiju, konzumira na način kako je to radio u proteklih 14 godina. I to saznanje ga čini fragilnim, besnim, frustriranim, očajnim, u krajnjem ishodištu, i nemoćnim da se izmakne sa skliskog terena sopstvenih zabluda i iluzija i sagleda svoju poziciju onakvom kakva zaista jeste, van simulakruma i balona u koje je, uz pomoć neviđene propagande, sam sebe smestio, a potom i limitirao lažima i manipulacijama u koje je, na kraju, počeo i sam da veruje. To je poslednja stepenica pre konačnog kraha, ona tačka lomljenja i trenutak istine kada počinje da se neumitno survava sve oko tebe: i moć i sila i lojalnost i lažni aplauzi i ramovi našminkanih slika i stranačka infrastruktura. Na kraju i cela arhitektura monstruozne organizacije koja je, formalno, nazivana vlašću i režimom, a, zapravo, je bila najobičnija mafijaška struktura uspostavljena ogromnim budžetskim novcem i još većim pozajmicama i nitovana, isključivo, partikularnim sebičnim interesima.

Iako pokušava da projektuje protivnike na suprotnoj strani i da se na konfrontaciji sa njima malo kovrne, osovi na nogama i stekne, kakvu-takvu, prednost, takođe zna da njegovi istinski dušmani nisu ni studenti ni opozicija ni mediji ni javnost, već upravo hobotnica koju je sam stvorio i čiji pipci se obavijaju oko njegovog vrata. Oni ga pokušavaju ostaviti u političkom životu samo iz jednog jedinog razloga – da bi spasili sami sebe. Ne zato što mu veruju, ne veruje ni on njima! Ne zato što su baštinici njegove ideologije, jer toga nije bilo ni kod njega ni kod njih! Najmanje zato što misle da je ta podrška ispravna, nego zato što koriste poslednju mogućnost da opstanu i prežive na slobodi i sa opljačkanim novcem, a jedina mogućnost da se to desi jeste da njihov „kapo di tuti“ politički preživi na ovim vanrednim izborima.

SAZNAJTE VIŠE:

VELIKI PRAZNIK ZA PRAVOSLAVNE VERNIKE: Danas se obeležava Rođenje Presvete Bogorodice, poznato kao Mala Gospojina!

Tvrd vam stojim da niko od njih nije bio za ove izbore i da su ga, potajno, psovali i kleli, ne birajući težinu reči, jer su itekako svesni rizika a moglo se, je li, još više od godinu dana ovako. On je raspisivanjem izbora u pitanje doveo i njihovu kožu i pozadine i zato su oni ti koji mu drže „cev na čelu“, istovremeno ga hrabreći i preteći mu, da u ovoj utakmici ne sme da izgubi. A takvih je junak ove tužne skaske nakupio dovoljno mnogo da sada sa užasom i strahom može samo da gleda njihove iskežene vilice koje viču „Aco, Srbinne“ a, u stvari, pene u besu i zle oči iz kojih, istovremeno, kuljaju pohlepa i strah. Njih se on boji, njima duguje, kao i oni njemu, s tim što se dugovi te vrste ne izmiruju reprogramiranjima ili otpisivanjem, već kada oni stignu na naplatu onda lete glave. „Džoint venčer“ vlasti i kriminala nikada se i nigde ne završava i razvrgava mirnim putem i sporazumom, jer kada jedna od te dve strane – ili prisiljena nekim okolnostima ili pogrešnom procenom i odlukom- odluči da onu drugu pusti niz vodu, onda počnu da ispadaju zajednički kosturi iz ormara, prestaje da važi mafijaški zakon omerte, otvaraju se bezdani mržnje i međusobnih optužbi, a sa njima neumitni ponor izdaje.

To je Vučićeva najveća noćna mora. Iako je opstanak na vlasti poistovetio sa životom, ne bi on imao problem da sa vlasti ode kada bi mu neko garantovao sigurnost, slobodu i utočište, međutim tih garancija nema i jedini izbor mu je da dobije izbore. Međutim, čak i ako ih dobije, a rezultat pokaže slabljenje i nizbrdicu, svestan je moguće lavine „klijenata“ sa svoje vladalačke piramide koji će početi da razmišljaju o životu posle Vučića. A kada hijene „namirišu krv“ one se svom silinom i bezobzirno obrušavaju na plen da utole glad.

Što je više prinuđen da u kampanji koristi sopstveni politički brend, državnu funkciju, budžetski novac i neprekidnu mobilizaciju članstva kako bi održao kontrolu, ili iluziju kontrole, to sve više , nevoljno, pokazuje da mu izbori više nisu, niti mogu biti, kao što je do sada bilo, rutinska potvrda vlasti i moći. Oni otvaraju široko polje strašne neizvesnosti i rasplet koji više nije predvidiv niti može biti kontrolisan. Ne plaši se Vučić rezultata na semaforu, on se trese od saznanja da će tog trenutka i njegovi ljudi iz OKG, zloupotrebljeni birači, a onda i široka javnost prvi put videti da nešto nije u redu. Koliko god se boji poraza, toliko se plaši i gubitka percepcije njegove nepobedivosti. Iako pokušava da pošalje poruku o stabilnosti i pobedi, on odavno više nije siguran ni u pobedu ni u sopstvenu priču o nepobedivosti. On je načet i krvari u onoj „škodi“ i po šatorima „narodnog veselja“, hrabreći i sebe i svoje, sve neuverljivije i sve tiše. Čovek koji je godinama pre samouvereno izlazio pred narod kao da ne ide na izbore već na uručenje unapred osvojenog pehara, sada, skrhan i nesiguran, obilazi Srbiju, podiže nove šatore, masti o milijardama i ekonomskim uspesima, zloupotrebljava vojsku, priziva robote, šlihta se penzionerima, plaši druge građane potencijalnim armagedonom ukoliko njega ne bude bilo. Umesto da prodaje program, on prodaje strah od onoga što, navodno, dolazi posle njega. Umesto da političke protivnike pobeđuje argumentima, on pokušava da ih predstavi kao zlo, neprijatelje, parazite, izdajnike u čemu mu terciraju zločinačke medijske agenture čiji eksponenti, osim što primitivno i beskrupulozno blate ljude sa druge strane, svakodnevno čine i brojna krivična dela.

Da zaključimo. Njegov najveći strah je da njegovi ne počnu da sumnjaju. Ne oni koji ga „mrze“, ti su davno uračunati, nego oni koji ga podržavaju samo zato što misle da će i ovaj put pobediti, a oni će to znati da naplate. Takvi ne vole samo vlast, oni vole pobednika na čije insignije mogu prikopčati cevke sopstvene infuzije. Kada jednom vide da njihov favorit više nije siguran pobednik, njihova zverinja psihologija počinje brzo da se menja. Isto kako su juče jurili za njim i pridržavali mu skute i vikali „Aco, Srbine“, sada počinju da računaju koliko im se, i da li uopšte, isplati da ostanu vezani za „političkog mrca“. Tu počinju panika i zebnja. Režim koji je do juče proizvodio sliku o svemoći i nepobedivosti, odjednom mora da objašnjava zašto mu, toliko svemoćnom, treba ovolika galama i gungula da bi to dokazao. I zato Vučić u kampanji više ne liči na čoveka koji nonšalantno i samouvereno ide prema neupitnoj pobedi, već na luzera koji pokušava da pobegne od trenutka u kojem će se suočiti sa bolnom istinom da pobeda više nije, niti će ikad više biti, ono što mu unapred pripada. A kada se jednom izgubi strah od nepobedivog i nepobedivost prestaje da postoji.