NA DANAŠNJI DAN ROĐEN JE JUNAK SA KOŠARA: Vladimir odbio američki san da bi branio Srbiju, a majku slagao da je na obuci da ne bi brinula!

Pola godine pre prvih NATO bombi, rat na Košarama počeo je krvlju petorice srpskih vojnika u zasedi terorista. Među njima je bio i devetnaestogodišnji Vladimir Radoičić, mladić koji je stricu u Americi poručio da je Srbija jedina zemlja u kojoj može da živi. Ubijen u prvoj graničnoj patroli, Vladimir je postao lice borbe koja traje i danas – one za istinu o junacima koje su krvnici pljačkali pred kamerama, a za čiju smrt još niko nije odgovarao.

Vladimir Radoičić, junak sa Košara rođen je 23. marta 1979. godine u Beogradu. Po završetku osnovne škole upisao je zanat za automehaničara. Zavoleo je motore i oni su postali njegova preokupacija i strast. Pored škole veliku pažnju je poklanjao i porodici.

Posebno je voleo sestru Jelenu koja je bila pet godina mlađa. Ona je rođena kao treće dete, zahvaljujući Vladimiru, koji je pored mlađeg brata želeo da ima i sestru sa kojom se slagao kao da su jedno.

Nakon završene srednje škole Vladimir odbija poziv strica iz Amerike govoreći da neće da beži iz Srbije te da je Srbija jedina zemlja gde bi on mogao da živi.

Na redovno odsluženje vojnog roka, u izviđačko-diverzantsku jedinicu u Nišu, otišao je 23. juna 1998. godine sa 19 godina. Nakon nešto više od dva meseca, prekomandovan je na karaulu Košare.

Da li je neko od vojnika javio da ide na Košare ne znamo, ali Vladimir nije obavestio svoje najdraže. Dan pre nego što je ubijen na albanskoj granici, majci je rekao:

“Ne brini ako se ne javim narednih dana. Tu sam, na obuci na brdu pored Niša.”

Tog 30. septembra 1998. godine krenuo je, sa još četvoricom vojnika, u svoju prvu i poslednju graničnu patrolu.

Skriveni u zasedi, pripadnici OVK, predvođeni Agimom Ramadanijem, čekali su ih od ranog jutra.

“1. oktobra ujutru došli su da nam jave da je Vladimir poginuo, a 8. oktobra počela je moja borba za istinu, za pravnu pravdu, za Vladimira, za sve poginule na Košarama…
Ta borba traje i danas” – reči su Vladimirove majke Lozanke.

Zajedno sa Vladimirom poginuli su i Miladin Gobeljić, Ilija Pavlović, Miroslav Jocić i Miloš Pavlović.

Tog dana je, prema svedočenju pukovnika Duška Šljivanjčanina, tadašnjeg komandanta 53. graničnog bataljona, počeo rat za vojnike na graničnoj karauli Košare – pola godine pre NATO agresije.

Ubistvo i pljačku mrtvih srpskih vojnika teroristi su snimili, i baš taj snimak bio je ključni dokaz za njihovu osudu. Suđeno im je u odsustvu, jer se niko od njih nije odazvao sudskom pozivu, Viši sud u Nišu je za njima raspisao poternicu, ali presuda ni do danas nije sprovedena.