Rođeni Beograđanin Miloš Angelov ušao je u noći između 1. i 2. februara u muzičku istoriju, osvojivši na 68. dodeli Grammy nagrada u Los Anđelesu čak dve nagrade za njegov rad na velikom hit singlu „Folded“ američke R&B zvezde Kehlani.
Miloš, u producentskom svetu poznatiji pod umetničkim imenom Don Mills, tako se svrstao u red muzičkih besmrtnika, a istorija pop kulture dobila je još jednu priču koja zvuči kao san, u ovom slučaju onaj imigrantski, koji je Miloša pratio na putu od prestonice Srbije, u kojoj je muziku zavoleo uz svog oca, poznatog bubnjara, preko Toronta, gde je sa roditeljima preselio u potrazi za boljim životom, i konačno do velike scene i šljašteće pozornice na kakvoj smo ga gledali pre dve nedelje ispod Holivudskog brda.
Za početak smo pitali Miloša kako se osećao te noći, 1. februara, kada je na dodeli u Los Anđelesu, dobio ne jednog, nego odmah – dva Gremija?
-Sve je bilo nekako ubrzano. Sedišta nisu bila numerisana, pa smo seli gde smo stigli i našli prazno mesto…I onda čujemo da „Folded“ dobija Gremija za „RNB izvedbu“ – Kehlani je izašla jako uzbuđena i dobacila nam da ustanemo i poklonimo se. Odmah posle te nagrade dolazi glavna kategorija „RNB pesma godine“, koju je prezentovao i uručio jedan od mojih idola Jimmy Jam – i opet nas prozivaju! Svi smo, naravno, bili presrećni i uzbuđeni na bini i tako… Malo nestvarno, ali to je stvarno bio divan osecaj.
Pesma „Folded“ počinje sa introm koji je odsviran na violini… Je li to bio omaž tvom prvom instrumentu i koliko često koristiš elemente klasike u R&B muzici?
-Pa moram da priznam da nije, iako često koristim gudače – pesma je bila već završena, i na ideju kolege Khris-a, kad smo mi već otisli kućama, u toku noći njegov ortak snima to u LA-u sa ansamblom. Ujutru smo se našli, poslušali i to je bilo to. Šaljemo izdavačkoj kući da ide na miks i pesma je izašla u rekordnom roku, bez najave i nekog plana.
Kako si se uopšte obreo u tom R&B svetu posle detinjstva koje je obeležilo klasično obrazovanje, prvo u Beogradu, pa posle u Torontu…
-Prve ploče koje je moj tata imao su RNB, rok, fank, džez i fjužn – znači dobio sam slušalice na poklon i takve stvari slušao od malih nogu. Znao sam da klasika nije moja destinacija, ali sam imao poštovanje za to i skapirao ceo proces školovanja i koliko je bitna disciplina, vežba. itd.
Mnogo dugujem svojim roditeljima koji su beskrajno bili strpljivi u nekim trenucima mog ludovanja i klinačkog bunta – to je bilo u vreme rata, sredinom 90-tih, dizelaši, kriminal, nemaština, sankcije. Ko se seća, seća se… Ali imao sam divne nastavnike koji su mi pomogli da proguram taj period i stanem na noge. Moji uzori su bili moj ćale Stojan Angelov, legendarni estradni bubnjar, naravno moj drugar Vasil Hadžimanov sa celom svojom ekipom sa Berklee-a, bubnjar Marko Đorđević, gitarista Bato Andonov, starija generacija poput Lale Kovačeva, Vojina Draskocija. U srednjoj postajem perkusionista i član Orkestra Stanković i Filharmonije Mladih. U tom periodu sam krenuo da sviram bas gitaru onako rekreativno, pa sam po dolasku u Kanadu već imao osnovno znanje.
Za basiste kažu da su malter svakog benda, da povezuju i krpe rupe…Ti si se posle klasike dohvatio bas gitare. Kako je to izgledalo, šta si svirao sa bendom?
-Počeo sam sa grupom Weather Report – fasciniran sam bio Jaco Pastorius-om, Chick Corea Electric Bandom, Stanley Clarkom, Frank Zappom, ložio sam se baš na svašta. Pošto je Toronto 2000-tih bio jako slican Njujorku po muzici, rep i RNB su bili jako popularni. Išao sam na džem sešne dva tri puta nedeljno i krenuo da sviram sa raznim bendovima, pevačima, reperima.
Posle si počeo da radiš kao studijski muzičar, pa se prešaltao na produkciju i komponovanje. Je li to bilo planski ili se prosto desilo? Jesi li jedan od onih koji je sanjao da se ostvari na sceni, pred publikom, pa promenio plan, ili…?
-Dok sam još dosta svirao uživo, snimanje je istovremeno nekako postalo veliki deo moje priče. Jedan od prvih producenata je reggaeton legenda El Sensei (Fito Blanco), kompozitor i producent filmske muzike Igot Vrabac, Doc McKinney (Esthero/Res/The Weeknd), Ken Nelson (Coldplay). Od njih sam naučio zanat i bilo mi je prirodno prebaciti se na ulogu producenta. Kupio sam kompjuter, zvučnike i opremu i krenuo ozbiljno da radim neke 2010-te.
Koliko je teško probiti se kroz sva ta studija i doći u priliku da radiš sa velikim imenima? Koliko godina, koliko truda, znanja, sreće?
-Sreća je tu malo diskutabilna. Produkcija je jako kompleksna stvar, gde je muzika mali deo ali i najvažniji. Posao zahteva osobu koja je mentalno jača i sa više strpljenja od ostalih. Mi smo menadžeri, plejmejkeri, drugari, mame i tate svima, a izgleda kao da sve to radi izdavačka kuća. To su neke stvari koje se vremenom nauče, ali takav je naprosto posao producenta. Do velikih imena sam došao tako što sam stekao ime i poverenje ljudi koji razumeju da ja stvarno volim muziku i znam šta je dobra pesma, i koliko je dobra pesma važna za opstanak svih nas.
Odakle umetničko ime Don Mills, ako smem da znam?
-Ortaci su me zvali Milly i Mills, pa sam po njihovom predlogu uzeo ime Don Mills – sto je inace čuveni kraj u Torontu i ime glavne ulice.
DOBIO I ZVEZDU U SVOM GRADU: Miloš Angelov (alias Don Mills) na pločnicima Misisauge
Kako kombinuješ i uklapaš te različite muzičke žanrove, planski ili u zavisnosti od inspiracije?
-Pa sklapanje raznih zanrova je meni omiljeno jer uvek trazim neki kontrast i nesto sto ne postoji. Zbog potraznje više radim planski, ali samo za pisanje pesama na vec snimljenu muzicku podlogu. A kad radim tu muziku, moram da budem inspirisan naravno.
Jesi li jedan od onih koji je sanjao da se ostvari na sceni, pred publikom, pa si usput promenio plan i popstao producent, ili…?
-Pa jesam kao mali sanjao o sceni, ali kad sam to ostvario nekako se sve promenilo. Onda sam sanjao o londonskim i LA studijima, opremi, muzičarima.
Koristiš li i koliko muzičku inspiraciju i tradiciju sa naših prostora, Srbije, Balkana, dok komponuješ?
-Naravno, etno muzika naših prostora je moj prvi jezik – to je uvek veliki deo u stvaranju bilo koje pesme. Naša muzika mi je dala neiscrpiv izvor melodija.
Stvarao si, komponovao i producirao različite žanrove muzičke, hip-hop, R&B, pop, soul…Šta je tvom srcu najbliže, koja vrsta muzike, koji fah?
-Soul, bluz i R&B mogu da svrstam u tu grupu meni bliske muzike, ali kad čujem izvornu muziku Balkana – duša radi svoje.
Radio si sa mnogim zvezdama…Sa kim ti je saradnja ostala u najprijatnijoj uspomeni?
-Moram da priznam da je to Kehlani. Ne zbog ovih Gremija, nego zato što je divna devojka i baš je lepo što je poželela da ovo sve podeli sa nama. Takva je i u studiju, baš carica. I vidite koji uspeh smo postigli…Dakle, odgovor je: Kehlani!
Ljudi koji odlaze u Ameriku u potrazi za boljim životom obično imaju nekakav američki san. Imaš li ga ti i da li si ga sada ostvario?
-Nama je to bio ustvari Kanadski San, koji smo ostvarili zahvaljujući mojim roditeljima koji su nam pružili mnogo. I sad smo mi u situaciji da svojoj deci to pružimo. Hvala Bogu!
Jesu li za taj tvoj Kanadski San bila presudna ova dva Gremija ili se se osećao ispunjenim i ostvarenim i pre njih?
-Sve nagrade su mi drage i daju mi osećaj nekog ostvarenja. A Gremiji su stvarno specijalni, to je taj vrh kome težimo mi muzičari – to je kao kad fudbaler dobije Zlatnu loptu, zaključuje naš intervju Miloš Angelov, muzički genije iz Beograda, sa Balkana, kome želimo još puno Gremija i ostvarenih snova.
Piše: Antonije Kovačević Foto: Privatna arhiva
PROČITAJTE JOŠ:
DANAS POČINJU VASKRŠNJI POST I ČISTA NEDELJA: Evo koji se narodni običaji vezuju za ovaj period!