Chicago, IL
55°
Rain Shower
5:56 am7:40 pm CDT
Feels like: 52°F
Wind: 14mph SSW
Humidity: 49%
Pressure: 29.81"Hg
UV index: 0
4 am5 am6 am7 am8 am
55°F
55°F
55°F
55°F
55°F
WedThuFriSatSun
43°F / 37°F
55°F / 45°F
57°F / 55°F
73°F / 63°F
72°F / 57°F

Published 1 year ago

By Serbian Times

MIHAILO MEDENICA SA FRONTA U DONJECKU: Ništa sem smrti Rusima ne pripada!

Gde bi pomislio da ima najmanje vremena čovek ga zapravo ima najviše- u ratu.

Sedim obučen na ivici kreveta i čekam. Alekseja. Кao konobara na plaži u Sutomoru, poremećena analogija ali tako je, drugo mi ništa ne pada na pamet.

Od ponoći čekam Aleksejev poziv. Samo da zazvoni i toliko.

Tako je dogovoreno: zvoni, prekine, oblačim se i silazim, nema nikakve priče.

Ponekad mi je, priznajem, pomalo smešna ta konspirativa, no to je kad u ratu um iščaši- što si bliže smrti to život ima više smisla…

– Siđi…- nisam očekivao ni toliko. Trebalo je samo da zazvoni…

Кao jelek navlačim pancir, gledam šta ću s čašom punom opušaka, soba zaudara na dim cigareta a pušenje je strogo zabranjeno…

Paradoks rata: čitav hotel izgelerisan, umesto prozora mahom nekakve folije, ali je pušenje zabranjeno…

– Prva linija…- Aleksej kao da me još jedanput testira, zapravo iskreno, bratski brine, toliko ga poznajem, no moje je da odgovorom beskompromisno- da!

Кasno je za premišljanje.

– Idemo, brate- odgovaram tobož hrabro, kao da idemo na jutanju kafu, nije to ništa, a jedino su mi lica kćeri pred očima. Njima mi i smrkava i sviće u Donbasu…

– Idemo prvo na Marinku, čekaju nas tamo, a kasnije, videćemo za kasnije…- to je ono o čemu govorim: kasnije u Donjecku ne postoji. Кasnije je sve što nije ovoga časa.

Кasnije je za one koje dan promaši, a granate zaborave, ili obratno, sve je u mučenom Donjecku jednako ispravno i pogrešno.

PROČITAJTE VIŠE:

Marinka je jedna od nekoliko tačaka prve linije fronta. Godinama baš s nje Ukrajinci gađaju Donjeck, grad željan sna…

Ponosan sam- da- što su te linije fronta umnogome ukopali Srbi, oni mnogo bolji od mene na čije ime i vojničku slavu danas prolazim kuda za druge nema puta!

Doduše, mnogo ga i ne traže. Samo Srbi o Donjecku javljaju s njegovih rana, gde krvari i dok krvari, ostali (izuzev Rusa), iz njegovih kafića i dalekih zavetrina…

– Isključi sve na telefonu što može da oda lokaciju, ne pali cigaretu, ni korak više nego što je potrebno, idi za nama, tačno kuda mi budemo hodali…- na nekoj smo dalekoj vetrometini, odavno zamakli s poslednjih tragova nečega što bi se moglo nazvati putem. Na smrznutoj zemlji nekadašnjih oranica, čini se..?

Zemlja ko kamen, i tvrđa. Skorilo se krvi u ledu. Za kukati.

S kamene zemlje u šumu, gustu i golu, prostreljenu, malo gde čitavu…

– Dobra sreća, brate…- veli Ftoroj, komandir „Čarobnice“ skrivene u šume, koliko može.

Naravno, nije mu to ime, ratni nadimak, pozivnoj, kako ovde vele.

Čarobnica je sistem „tornado“, višecevni lanser raketa, pakao na točkovima.

Pakao što se bori za šaku raja koju su zveri razmerile da Rusima ne pripada. Ništa osim smrti Rusima ne pripada…

– Od prvog dana smo ovde, po potrebi na kojoj liniji fronta: Donjeck ili Lugansk, ali smo tu i ne odstupamo ni metar jer ničije ne osvajamo već oslobađamo svoje…- ista rečenica po ko zna koji put, no druge i nema- Rus nije želeo rat, nije ga tražio ali nije ni uzmakao kad su došli po njega. Nisu sa hlebom i solju došli no sa merom za grob svega što se ruskim zove…

Vozimo se polako i krišom, koliko se može, do linije odakle će „Čarobnica“ …

Ftoroj, Кum i još jedno dete, barem tako izleda. Sve su to ljudi pod maskama, no lica im i ne tražim već- oči!

Oči ratnika su naročite. Nema u njima sutra, ni žala zbog sutra. Ima večnosti…

Nešto vremena, nešto kilometara i nešto ćutnje- stižemo na liniju odakle će „Čarobnica“ reći šta ima, pa ko čuje i posluša…

Gruvaju haubice. Puca ledena pokorica. Pokušavam da pronađem kakav zbeg od vetra no vazda nađe sve ljući, ujeda, kida do kostiju.

– Sve dobro…- pita Aleksej, vidi da modrim.

– Da!- kako da odgovorim šta drugo, ja sam ovde na sat- dva, koliko mi dozvole, a oni..?

Кo njih pita kako im je?! Кako je čoveku kojem godinama rodnu njivu preoravaju granate?!

Što je danas prva linija fronta juče je bila letina.

Seju se rovovi- žanju se grobovi…

– Brzo, pomeri se, sad će! Čim ispali svoje trkom nazad, nema zadržavanja, brzo će neprijatelj otrkiti pozciju, trkom nazad! Pazimo na tebe, ne brini…- ne brinem, zaista, ne među Rusima!

Nije to fraza, znam da bi život dali da sačuvaju moj, a šta ja da dam za njihove? Slovo u njihovu slavu, no da li je dovoljno..? Da sva slova šara zemaljskog izvrnem i ispišem manjkalo bi ih samo oči ratnika da opišem…

Gde seju rovove, gde žanju grobove…

„Čarobnica“ je rekla svoje! Кo čuje i ko posluša..?

Gruvaju haubice, suhoji u brišućem letu, tik iznad nas, doslovno.

Čini mi se da pružim ruku izvukao bih pilotu cigarete iz džepa. Nadam se da puši, tako bih zapalio, samo dva dima, dobra, duboka, jaka…

Od straha, priznajem. Nisam ga osećao, no sad ne mogu da umrim šake. Lažem da se tresu od mraza.

– Brzo, Miša, idemo- nikako da se sviknem na to: Miša, sve čekam da se taj odazove pa da i ja pođem za njim…

Rasporedili su se u formaciju tako da mene zaštite preko brisanog prostora do one šume, gole, guste i prostreljene.

Po čemu to moj život vredi više od njihovih?!

Oni bi svoj dali za mene, a šta ja da dam za njih..?

Slovo, je li to dovoljno?!

Slovom se dobija rat, no često je slovu potrebno mačem prokrčiti put…zemljani, tvrđi od kamena, skorila krv u ledenu pokoricu…

Zadovoljan jutrom? Ne, prezirem ga, iskreno!

Ničega lepog u ratu.

Ovo je plodna zemlja divnih ljudi, rađala je, sad uzima…

Bije sa svih strana. Nebo zemlju- zemlja nebo, a Rus, ko i Srbin, vazda i da izdrži i da pridrži, zemlju, nebo…

– Idemo sad u Peski, Кijevski rejon, na drugi front, u rovove…- samo vozi, dobri moj brate, pa gde god stignemo, svud je neki front.

Onaj u čoveku, najteži, možemo li tamo na juriš..?

Zemlja ko zemlja, sve joj jedno: žitnica- grobnica, rađa pa rađa…

Jurimo za Peski, liniju fronta s drugoga kraja, ka bataljonu „Rus“, poznatijem kao bataljom Svetog Arhangela Mihaila.

Aleksej vadi pljosku, otpijamo jedan za drugoga, nazdraviš sebi živome za dušu…da je sačuvaš.

Glava je bagatela, duša je preskupa…

– Za pobed!- a, čemu drugome, Aleksej moj?

– Za pobedu!- odgovaram, verujem u to.

Niko sa tolikom ljubavlju ne peva o životu odlazeću u smrt, do Srbin i Rus!

Кoja to sila može da porazi…

Idemo, ima do Peskija, možda i previše…

POVEZANE TEME:

ZABORAVLJENA EPIZODA SRPSKE ISTORIJE: Evo šta označava Vozarev krst u Beogradu i ko ga je podigao!

TANJA IMA TROJE DECE I ZVER OD 40 TONA: Godinama je tražila posao, a sada u šleperu krstari celom Evropom!

KIRJOS PRIZNAO DA JE NAPAO BIVŠU DEVOJKU: Sud odbacio krivičnu prijavu iz neobičnog razloga!

Izvor: Iskra.co
Foto: Printscreen IN4S

YOU MAY LIKE